Marija Nešković i ja se znamo nekoliko decenija. Pre nekoliko dana je na internetu osvanuo video koji je ona snimila tokom rehabilitacije posle operacije kuka u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju u Banji Kovinjači, na kojem proziva Načelnika ortopedije šabačke bolnice dr Milana Babovića zbog pretnji koje joj je uputio kada je trebala da se skine sa liste čekanja za operaciju. Pošto je video na društvenim mrežama videlo dosta ljudi, nakon čega je dosta ljudi zvalo nju da je podrži, pozvao sam je da ispriča kako se sve desilo, da bi ljudi shvatili da su koreni zla daleko dublji.
– Gde si Maro, influenserko-pozdravljam je na vratima.
– Kakva ja influenserka, pusti to…
– Pa kako nisi, vidiš da se snimak širi brže neg’ korona-provociram.
Mnogo bolje i brže ide nego prethodnih godina, iako od operacije nije prošlo ni puna četiri meseca. Seda, dok na tražim na telefonu diktafon, da ne bih sve što kaže morao da kuckam direktno u kompjuter.
– Hajde ti sad lepo ispričaj od početka tvoje iskustvo sa Babovićem i šabačkom bolnicom.
– Nakon operacije desnog kuka 2019. godine 19. marta 2020. godine sam imala zakazanu operaciju levog. Međutim dan pred operaciju u Srbiji je uvedeno vanredno stanje, pošto je krenulo korona ludilo, koje je obuzelo čitav svet, tako da po tom pitanju nisam mogla ništa da uradim. U septembru je to počelo pomalo da jenjava, pa sam krenula da vidim da li će od moje operacije biti nešto, jer sam trpela velike bolove prilikom hoda. U šabačkoj bolnici dobijam informaciju da je doktor koji mi je operisao desni kuk, inače moj školski drug dr Vidić, u to vreme načelnik ortopedije, napustio bolnicu i prešao na VMA. Pošto mi je operacija desnog kuka prošla bez problema, kao i rehabilitacija posle toga, odlučila sam da pokušam i drugi kuk da operišem kod njega, odnosno da prikupim dokumentaciju potrebnu za operaciju na VMA. Za to je bio potreban uput, koji mi je na šabačkoj ortopediji i izdao neki od doktora, kao i da se moje ime izbriše sa liste čekanja za operaciju na ortopediji šabačke bolnice. Sa uputom sam otišla na VMA, gde mi je rečeno da moram i dostaviti potvrdu da više nisam na listi čekanja u Šapcu. Došavši ponovo na šabačku ortopediju upućena sam na sestru koja vodi administraciju i ona je rekla da će to biti urađeno u toku dana. Na moje pitanje da li mogu da dobijem tu potvrdu odgovorila je da se ne izdaje potvrda, već će samim stavljanjem na listu u drugoj bolnici biti ustanovljeno da nisam ni na jednoj listi, pošto se radi o jedinstvenoj digitalnoj listi. Posle tog razgovora sam se vratila kući.
Posle sedam, osam dana me je zvao dr Vidić i pitao zašto nisam preduzela ništa po pitanju skidanja sa liste. Rekao je da je dobio odobrenje Načelnika ortopedije na VMA da me stavi na listu, ali ne može ništa da uradi pošto se još uvek vodim na listi čekanja šabačke bolnice. Šta ću, spremim se i sa svojim štapom, dok se kuk struže, a noga postaje sve kraća i kraća, pod bolovima ponovo odlazim na ortopediju šabačke bolnice. Oko 10 časova dolazim kod one sestre u administraciji i pitam je zašto ni posle devet dana nisam izbrisana sa liste, da bi mi ona ponovo rekla da će to uraditi istog dana. Posebno sam napomenula da niko nema prava da se igra tako sa nečijim životom i tada sam zahtevala pisanu potvrdu o brisanju sa liste ili da mi potvrdu pošalju na mejl, kako ne bih morala ponovo da dolazim dok potvrdu urade. Sestra mi je rekla da oni ne koriste mejl i da je mreža koju oni koriste u bolnici čisto interna, već da dođem oko pola jedan, jedan da podignem potvrdu. Pristajem i na to, samo da bi se agonija završila, i vraćam se kući.
Na ulasku u stan mi zove telefon i, iako mi je broj nepoznat, po specifičnosti mreže koju koriste vidim da je neko iz bolnice. Pošto sam pomislila da će me telefonski odbiti za tu potvrdu uključila sam snimač razgovora na telefonu. Javljam se, a sa druge strane muški glas se predstavlja kao ,,Doktor Babović, Načelnik ortopedije šabačke bolnice“. Rekao mi je da zna da sam bila kod sestre u administraciji pre sedam, osam dana u vezi brisanja sa liste čekanja, ali on to nije dozvolio. Rekao mi je i da zna da sam malopre ponovo bila zbog toga, što sam ja i potvrdila i rekla da želim da me izbrišu sa liste i da mi se izda potvrda o tome, jer je lekar koji mi je operisao desni kuk napustio bolnicu i želela bih kod njega da se ponovo operišem. Tada počinju pretnje i uvrede dr Babovića u kojima on, između ostalog, pita da ko sam ja da tražim skidanje sa liste i da li znam ko je on, i hoću li da mi on sredi da se ne operišem nigde u Srbiji. Ostala sam bez teksta, jer čoveka niti poznajem, niti sam tako nešto očekivala od nekog ko sebe naziva doktorom. Pitam ga čemu takvo ponašanje i da li me slučajno nije pomešao sa nekim, na šta je dr Babović odgovorio da nije i da je baš tražio Mariju Nešković. Pošto se nisam ni izula u hodniku stana predlažem mu da dođem odmah na ortopediju i da razjasnimo u četiri oka o čemu se radi, jer ne vidim nikakav razlog za takav odnos prema meni. On je rekao da nemam ja šta da dolazim kod njega, jer nema on šta da priča sa mnom. Rekla sam mu da je takvo ponašanje sramotno, prvo zato što je on muškarac, a ja sam žensko, drugo što je on doktor, a ja pacijent, a treće zato što zbog njega pod bolovima ponovo moram da dolazim da bih podigla tu potvrdu, jer u 21. veku ne koristite mejlove. Dodala sam da se za razliku od doktora iz šabačke bolnice odlično služim internetom i da sam kompletan razgovor snimila. Na to mi je dr Babović opsovao sve po spisku i poslao me u tri pi**e materine, nakon čega je prekinuo vezu. Tada je i meni nešto puko pred očima, samo sam se okrenula i izašla iz stana. Stigla sam posle desetak minuta ispred njegove ordinacije i poslala SMS poruku da sam ispred i da prekinuti razgovor možemo nastaviti u četiri oka. Samo sam čula kako se ključ u bravi okreće i kako se on zaključava u svojoj kancelariji. Još uvek ne znajući kako čovek izgleda pomislila sam kako je to sigurno jedan veoma hrabar muškarac, čim se uplašio ćopave žene ispred vrata. Doduše sa štapom…
Razmišljala sam šta da uradim, a da ne napravim scenu koja bi uzbunila sve pacijente, jer niko od njih nije došao u bolnicu što mu je lepo. Pošto sam šabačko dete i moj otac nije prodao konja da bi školovao vola, okrenula sam se i otišla. Kad sam sišla sa sprata sestra na šalteru me je prepoznala i rekla ,,Gospođo, Vaša potvrda je gotova, može te je podići“. Još uvek besna uzimam potvrdu i odlazim u neku nabavku na Čavić, posle koje odlazim kući. Pričam roditeljima kroz šta sam prošla, slikam potvrdu i šaljem doktoru na VMA, kome sam napravila problem jer se on zauzeo za mene, a ja zbog Babovića tu potvrdu nisam mogla da dobijem skoro dve nedelje.
Zaboravila sam da kažem da sam u to vreme nezaposlena, jer je poznati šabački golman ,,Metaloplastike“ i rukometni stručnjak, vlasnik firme u kojoj sam radila, falsifikovao moj potpis na ugovoru o radu i umesto ugovora na tri meseca, koji sam potpisala, napravio ugovor na dva, tako da mi je radni odnos navodno istekao na dan operacije. Tada su se majka i brat angažovali da preko njih dobijem karticu zdravstvenog osiguranja, kako ne bih morala da platim tu ugrađenu protezu i bolničke dane. Uglavnom je to prošlo i ja sam se nadala da više neću imati veze sa šabačkom ortopedijom. Međutim…
Negde oko 16.30 istog dana zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj, ali početne cifre ponovo ukazuju da je broj umrežen u šabačkoj bolnici. Ovaj put bez razmišljanja uključujem snimanje i javljam se. Kažem uobičajeno ,,Halo“, da bi muški glas sa druge strane rekao ,,Ej Maro…“ kao da se dugo znamo. Kažem ,,Da, ja sam, ko je?“, na šta se glas sa druge strane predstavio kao doktor Pakljanac. Nastavljam sa ,,Izvolite doktore“, da bi dr Pakljanac počeo sa ,,Znaš Maro nazvao sam te da ti kažem da ga ne diraš…“ Pitam koga da ne diram, da bi on rekao ,,Pa doktora Babovića, kada si bila jutros kod njega, bla, bla…“ Rekla sam mu da sam bila ispred vrata par minuta i da se on zaključao u ordinaciju, nakon čega sam bez reči otišla, tako da ne vidim u čemu je problem. Na to je dr Pakljanac rekao da je on još uvek zaključan u kancelariji. Nisam mogla da verujem svojim ušima: čovek koji u 10.15 preti ženi, zatim se zaključava u pola 11 u svoju kancelariju, još uvek je u pola pet zaključan?! Shvatam da je Pakljanac zvao DA PROVERI GDE SAM JA i da slučajno negde ne čekam Babovića. Rekla sam mu da sam ja odmah otišla sa ortopedije, da sam dobila potvrdu koja mi je trebala i da mene oni više ne interesuju, niti se bavim takvim stvarima da sačekujem ljude po hodnicima. A sad, kažem ja, pošto ste dali sebi za pravo da me pozovete i da mi se obratite kao da se dugo znamo, a nemate pojma s kim pričate, sad ću da Vam objasnim ko sam. Prošle godine sam na tom vašem odeljenju operisala desni kuk, operisao me doktor koji više nije u bolnici. Nakon operacije je izašao da isprati profesora, koga je angažovao oko produžetka moje noge, koja se poprilično skratila, a Vas je ostavio da stavite dva drena i između ušijete konac. Vi ste uspeli da konac proterate KROZ OBA DRENA, tako da su bila neupotrebljiva. Kada je tehničar ujutru trebao da me previje i izvadi drenove to nije mogao da uradi, zbog čega je zvao doktora koji me je operisao. Kada je ovaj video šta ste uradili uhvatio se za glavu, jer je deo drena precvikan koncem ostao u rani. I šta? Mara je morala na reviziju, ponovo anestezija, druga za 22 sata, ponovo pod nož da se ukloni deo drena i zašije rana. Još sam Vas branila kada Vas je doktor Vidić pitao kako ste tako nešto uspeli da uradite, sećate li se sada ko sam? Ništa ne reče taj doktor Pakljanac, ni izvini, ni oprosti, jer da je čovek on me ne bi ni zvao zbog takve gluposti u vezi Babovića. Ali balvan k’o balvan. Tako je najzad završio taj 20.septembar 2020.
I onda ja, kao i ti, krećem u borbu sa vetrenjačama: pišem Lončaru, Ministru zdravlja, šaljem pisma sa dokumentima, šaljem mejlove, uz mejlove kačim te snimke razgovora sa Babovićem i Pakljancem, pišem Agenciji za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije, pišem prijavu Zdravstvenoj inspekciji…Jedini koji mi je odgovorio je Načelnik zdravstvene inspekcije iz Čačka, pošto šabačka bolnica po regionalizaciji spada u nadležnost inspekcije u Čačku, jedno nekulturno i vulgarno stvorenje, koje mi objašnjava kako je on pred penzijom i kako ja ,,mutim vodu“, džaba mi je sve to i da ga pustim da ode na miru u penziju. Poslao mi je pisani odgovor da on ne vidi nikakav osnov za pokretanje postupka, ni zbog pretnji, ni zbog narušavanja procedure, ni zbog nehigijene na odeljenju ortopedije, na kom je UKINUT ŽENSKI TUŠ i pretvoren u magacin, zbog čega operisane žene moraju da mole sestre da ih preko razbacanih kesa sa urinom provedu kroz muško odeljenje do njihovog tuša, kako bi uspele bar osnovnu higijenu da održe posle operacije. Ne dižem ruke, naprotiv, već preko društvenih mreža pišem sagu o iskustvu sa Načelnikom šabačke ortopedije, gde mi u komentarima i porukama pišu da su imali sličan iskustva sa dr Babovićem, da su dali pare, a da im je neko ostao sakat posle operacije, da im je čak i umro, ali od te podrške meni ništa za te svoje rođake i prijatelje nisu uradili.
Vreme je prolazilo, dve godine se nisu obavljale operacije, tako da sam počela i da gubim nadu da ću se u neko dogledno vreme operisati. Ja jesam na listi VMA, ali se za to vreme toliko lista popunila sa vojnim licima i članovima njihovih porodica da je VMA odlučila da stavi blokadu na operacije civila dok se ne izvrše operacije nad vojnim licima sa liste (što podržavam). Zbog toga me dr Vidić upućuje na Ortopedsku kliniku na Banjici, da pokušam tamo da dođem pre na red, a on će videti da dođe da asistira. Sestra sa VMA me briše sa liste čekanja krajem 2022., vraćam se na šabačku ortopediju da ponovo uzmem uput, ovog puta za Banjicu, gde mi dr Makević bez problema piše uput i kaže ,,Tako i treba, PA NISI VALjDA LUDA DA SE OVDE OPERIŠEŠ?“ Ulazim u treću godinu čekanja, tražim posao, gde god dođem kada me vide sa štapom zahvale se kurtoazno i kažu da će pozvati, što nikada nisu uradili pošto su se plašili bolovanja, koje nikada u prethodnim firmama nisam ranije koristila. Otac pored epilepsije preživljava infarkt, nekoliko meseci kasnije dobija i dijagnozu Parkinsonove bolesti, majka od svega dobija epilepsiju, pokušavam tako ćopava da održavam i njih bolesne i stan, i staru kuću u Majuru. Na sve to otac mora svakodnevno na dijalizu usled problema sa bubrezima, tako da sam usled brige o roditeljima na svoju muku praktično i zaboravila. Noga mi se skratila za sedam centimetara, koleno i stopalo su se okrenuli u polje kao kod Čarlija Čaplina, oslanjam se samo na mali prst, pošto na petu usled bolova ne smem… Onda se u decembru 2023. javio dr Vidić.
Rekao mi je da su na VMA primili dosta ortopeda iz unutrašnjosti i da su umnogome smanjili listu čekanja, pa da uzmem potvrdu da su me izbrisali sa liste na Banjici i ponovo se prebacim na VMA, jer će početi sa operacijama civila. Zovem Banjicu, javlja se neka sestra, kažem da o čemu se radi i da sam teško pokretna, reče da nema problema i da pošaljem mejl sa jednom rečenicom kao zahtev. Pošaljem taj zahtev na mejl koji mi je dala i posle 10 minuta dobijem potvrdu da sam skinuta sa liste čekanja. Pomislim kako su ortopedije na VMA i Banjici i ona u šabačkoj bolnici na udaljenosti od nekih 70 kilometara, a kao da se nalaze u različitim vremenskim dimenzijama. Šaljem potvrdu na VMA i doktor me stavlja na listu, ali ovaj put zbog mog stanja sa naznakom PRORITET. Prođe decembar 2023., prođe januar 2024., poče februar, poziva nema, sve teže koordiniram sa odlaskom roditelja u bolnicu. I onda je 2.februara zazvonio telefon. Bio je to poziv koji menja sve. Zvao me je dr Vidić i rekao da će me zvati glavna sestra da mi izdiktira šta mi treba, i da to MORAM PRIKUPITI ZA ČETIRI DANA! Sestra zove, ja pišem: snimke pluća i srca, snimak karlice, snimak kičme, krvnu sliku, izveštaj kardiologa i interniste…Pomislih kako potvrdu koja se izdaje za par minuta u drugim ustanovama u šabačkoj bolnici nisam mogla da dobijem 15 dana, kako sve to da skupim za četiri? E ta četiri dana su ti za knjigu…
– Nemoj Maro k’o Boga te molim, ni svoju ne stižem da napišem-kažem.
– Krećem da prvo organizujem brigu oko ono dvoje kući, zovem drugarice i komšiluk, i krećem u šabačku bolnicu. Imam izvanrednog izabranog lekara, dr Vesnu Nikolić Aliju, ženu koja je uvek spremna da te sasluša i pomogne. Pročitam šta treba, ona odmah počne da okreće telefone i da zakazuje. Dala mi upute i ja odmah idem na radiologiju da zakažem potrebna snimanja. Na šalteru meni nepoznat čovek u belom mantilu, ispod koje je majica moto-kluba ,,Čivija“. Dam mu ja uput, počne on nešto da piše, kažem mu da je i moj brat bajker, pita ko je, kažem Dragan Nešković (Gagi, Kiki…). Skoči čovek: ,,Pa mi kod njega bili pre tri dana u Dortmundu i nas četvorica prespavali, išli na moto-skup u Hamburg…“ Uze ono sve i ode da to ubrza.
– Je l’ Saler?-pitam. (Predsednik moto kluba ,,Čivija“ Aleksandar Madžarević-Saler)
– Jeste, baš on. I zakaza sve za sutra. Ujutru prvo oca spustim da ga sanitet vozi na dijalizu, onda majku vozim na neurologiju da joj rade EEG, a ja idem na grudno da snimim šta treba, onda se vraćam po nju da bih je zbog onog gela vratila kući da opere kosu i da sačeka oca, pa ću ponovo doći po nju u dva da je vozim na skener glave. Da sam tada imala neku kameru na glavi niko mi ne bi verovao kako je prošao dan. Uglavnom završavam snimanja koja je Saler zakazao i dolazim na interno. Sestra na internom jeste zakazala pregled i napisala mi na uput, ALI NIJE UPISALA U PROTOKOL! Meni gori, pokušavam sve da završim i stignem na zakazani prijem, a ona ‘ladno kaže da idem po ordinacijama i pitam doktore hoće li da me prime. Ne znam da li da je ujedem ili da je uhvatim i izbacim kroz zatvoren prozor. Srećom potrefi se jedan kardiolog kojeg znam, žena od mog kolege, dr Danka Maletić. I ja ulazim, molećivo pitam mogu li da se pregledam zbog prijema na VMA, treba mi samo mišljenje zbog operacije. ,,Samo da nešto odnesem na odeljenje, eto me odmah“, reče ona i ne pojavi se pola sata. Treba da idem po majku, ne znam da li da odem, kad posle da dođem, zovem majku da ona dođe peške do bolnice, ja ćopam sa drugog sprata do kola da uzmem njen uput, jer lift ne dolazi, sačekujem majku i kažem joj da posle pregleda sedne u čekaonicu i da ću doći po nju…Ponovo ,,trčim“ na kardiologiju, vičem u hodniku da zadrže lift, srećom po mene, da se ne penjem, stižem zadihana u ordinaciju, doktorka još nije došla. Ulazi, uze da meri pritisak, kaže ,,Nemoj sad da merimo, vidiš da si zadihana, dođi ujutru“…Ujutru dolazim po snimke na radiologiju, kažem hajde, doći ću.
Pošto u odlasku po majku prolazim pored šaltera pitam da snimci slučajno nisu već gotovi. Za divno čudo jesu. Ali…Urađeni su snimci karlice, kuka, kičme, ali nema snimaka pluća i srca. Kaže tehničar da su sigurno tu negde, a i ako nisu imaju zapamćeni u mašini. Međutim, nema ni u mašini. Kako? Pa lepo: gospođa koja je čitavo vreme prebacivala glavu s jedne nalakćene ruke na drugu zagovarala je ovu što snima i ova NIJE NI SNIMILA SRCE I PLUĆA. Da ne bi majka čekala dok se to ponovo zakazuje odlazimo kući: došla u bolnicu u 6.20, otišla u 16.20, odradila produženo radno vreme.
Dolazim ujutru, sad kažem onoj sa strane da ćuti dok ova ne završi snimanje, ova se Bog zna kako izvinjava, ali odmah uradi snimak i ja ,,trčim“ kod doktora da očita sad samo ta dva snimka. Završavam i to, idem na kardiologiju da mi urade EKG, žena gleda, kaže ništa ovo nije dobro, molim je da napiše da jeste, jer sam zadihana i iznervirana ponovo, nekako pristane i ja uspem da pribavim svu lekarsku dokumentaciju. Ostalo je samo da mi u socijalnom daju overen uput i to je to. Kao i za sve ostalo i za ovo ima međutim: službenici iz socijalnog nisu hteli da overe, jer im nije stiglo pozivno pismo sa VMA. Šta ću, zovem opet dr Vidića, on se iznervira jer je sestra to trebala odavno da pošalje, otkuca pismo i pošalje mi na mejl, odem kući i odštampam, ponovo se vratim u socijalno i za ujutru imam overen uput. Sve spremno, taj poslednji dan provedem u kupovini namirnica i organizaciji čuvanja roditelja. Ujutru je na dan prijema trebao da me vozi za Beograd mlađi kolega iz firme. Dogovor je bio da po mene dođe u pet sati, ja ustanem ranije, nekako spustim kofer, ranac na leđa, torbu, štap i štake u par puta, sednem na klupu ispred zgrade i čekam. Pet sati, ovoga nema. Zovem ga, telefon isključen. Pet i deset, pet i petnaest, ovaj se ne javlja, ako prođe pola šest neću stići u zakazano vreme na prijem. Javi se on, izvinjava se, jeste ustao, ali seo na fotelju da se obuje i ponovo zaspao. Stiže sa nekim drugom, ubacuju moje stvari krećemo. Dolazimo na parking VMA, oni izvade moje stvari iz gepeka, ,,Zdra’o Maro“, okretoše se i odoše. To su te mlađe generacije, koje nemaju nikakav osećaj za sebe, a kamoli nekog drugog. I ja natovarena kao oni istraživači krenem gegajući se na prijem.
Na VMA je sve obavljeno ,,po vojnički“ i 13.2.2024. posle četiri godine patnji operisala sam i drugi kuk, a noga mi je nekom protezom produžena i vraćena u normalan položaj. Pošto je postoperativni oporavak išao kako treba deset dana nakon operacije sam šabačkim sanitetom iz Doma zdravlja krenula kući. Negde na pola puta vozač saniteta kaže da li može da svrati na neku od pumpi da sipa gorivo i kupi vodu, što sam jedva dočekala, jer je zbog hladnoće momački založio grejanje u sanitetu, pa su mi usta bila skroz suva. Dok on čeka točioca zove ga kolega i pita gde se nalazi. Ovaj mu kaže da vozi pacijenta iz Beograda za Šabac. Kolega mu odgovara da vozi pacijenta iz Šapca za Beograd, i to ne bilo kakvog, već doktora Babovića, Načelnika ortopedije. Kaže da je ušao u operacionu salu i doživeo težak moždani udar, žuri, samo da mu ne umre u kolima. Slušam i ne verujem šta slušam, ali sam pomislila na one Đokine stihove ,,Neko to od gore vidi sve“, namešta karte, igra se, pa je bio red i da Baboviću namesti, pošto je on dugo nameštao i smeštao drugima. Stižemo u Šabac, a moja majka ispred zgrade čeka sanitet sa ocem. Umesto jednog stižu dva, iz jednog izlazi otac, iz drugog ja, a majka ne zna kome pre da pomogne. Srećom zadesi se tu neka komšinica, pa smo uspeli u dva puta da se popnemo do stana (lift u zgradi je veličine poljskog ve-cea).
Oporavak je, čini mi se, bio 300% brži nego nakon prve operacije, valjda iz prevelike želje da ponovo prohodam kako treba. Poziv za rehabilitaciju u Banji Koviljači sam dobila brzo i 13.maja sam se javila na prijem. Na prijemu me mlađi doktor kroz neobavezan razgovor obaveštava da se na oporavku nalazi i Načelnik ortopedije šabačke bolnice, dr Babović. I tu saznajem da je dotični i njegovoj tetki uzeo 800 evra da bi je stavio na listu za operacije kao prioritet, žena je čekala mesec dana, da bi na kraju ovoga tresnuo moždani udar, a pare otišle.
– Čekaj: to tebi priča taj doktor?
– Da.
– Pa što nije on nešto preduzeo kada je to čuo?
– Zato što je mlad i neće sebi da stavlja omču oko vrata.
Završavam pregled i mene po papirima smeštaju sa oba veštačka kuka i nadogradnjom butne kosti u objekat ,,Standard“ koji nema lift, ali uz pomisao da ću sresti Babovića i da ću moći da ga priupitam za one pretnje progutala sam i to da svaki dan po nekoliko puta moram da pređem stepenice do dva sprata i visoko prizemlje. Saznam da se Babović nalazi u ,,Dalmaciji“ sa suprugom, koju su prozvali Šeherezada, jer svaki dan oblači drugi jednobojni komplet sa nekim lančićima na struku. A gospođa inače ne gura kolica sa svojim mužem, ne, to rade tehničari i sestre Specijalne bolnice, ona je tu samo da šeta satenske kompletiće pored kolica i drži muža za šlogiranu ručicu. Samo to ,,modiranje“ dovoljno govori o karakteru, jer sve to vreme ne šeta po modnoj pisti, već po hodnicima sa ubogim ljudima i decom. Treba pomenuti i to da je svoja dva sina odvojila od oca, svog prvog muža, i da su oni nakon njene udaje za Babovića promenili prezimena i uzeli Babovićevo prezime, za šta im se tatica odužio sa mercedesima za punoletstvo, o čemu postoji i snimak, koji možete pogledati na sledećem linku:
https://www.facebook.com/studioprofesional/videos/420624639933064/
Elem, treći ili četvrti dan mog boravka u banji, prilikom odlaska na blato srećem u hodniku dr Babovića kako čeka masažu u kolicima. Iskoristila sam tu priliku i snimila telefonom video snimak, u kom sam ga pitala zašto mi sada ne preti kao onda da će mi srediti da se ne operišem nigde u Srbiji. Ostatak možete da čujete i vidite na snimku:
Sledeći put kada sam ga srela izazvala sam ga da se trkamo, ja sada na dve noge, a on ,,motorizovan“. Ko izgubi plaća doručak od 100 evra, jer je on govorio sestrama da ne prihvataju koverte sa 100 evra, pošto ,,toliko košta njegov doručak“. I rekla sam mu da mi je drago što je u kolicima, i da se nadam da će bar četiri godine da se muči, da ćopa i frflja, koliko sam se zbog njega mučila ja dok nisam dočekala operaciju. Možda to nije hrišćanski, ali to sam mu ja poželela, a oni koje je osakatio i koji su se mučili možda i više nego ja, neka odu do banje i kažu mu njihove želje. Oni koji su zbog njega umrli, kao moj komšija preko puta, koga je neko oborio kolima sa bicikla, i kojeg je Babović nakon ,,intervencije“ sina iz Nemačke operisao dok je imao bakteriju u mokraći, što se iskomplikovalo (operisan je još nekoliko puta u Beogradu) pa je umro u najvećim mukama, neka sačekaju još neko vreme na njegov dolazak.
Taj ,,viralni“ snimak sam napravila radi svoje lične satisfakcije i pokazala sam ga tebi i još par osoba. Ti si mi rekao da ga postavim na internet, ali ja to nisam uradila, otprilike znam koja je osoba koja jeste, ali je ne osuđujem, jer nemam šta da krijem. Za sve što sam ti ovde navela imam dokaz, a i internet pamti sve, pa su sačuvani i ti mejlovi koje sam slala nadležnim organima. Žao mi je što kod nas ne postoji pravosuđe pa da Babović odgovara pred pravosudnim organima za svoj ,,cenovnik usluga“, a posebno zato što je platio lokalnim jajarama da vrše pritisak na svog kolegu doktora i njegovu porodicu, koji ga je upozoravao da to ne radi, zbog čega se sa porodicom na kraju i odselio iz Šapca. Žalosno je što će najveći deo onih koji su mi posle objavljivanja snimka ponovo otići kod doktora sa kovertom, jer smo upravo mi, pacijenti, napravili ,,običaj“ da se popu, doktoru i političaru nikada ne ide prazne ruke. I nije ovo drvlje i kamenje na sve doktore i medicinske radnike u šabačkoj bolnici, naravno da ima i onih savesnih, posvećenih svom humanom pozivu, ali ne mogu da ih obiđem a da ne kažem da su i oni svojim ćutanjem doprineli ovakvoj situaciji ne samo u šabačkoj bolnici, nego uopšteno gledano i u zdravstvu i u državi, jer su znali šta Babović i drugi ,,Babovići“ rade.
– Maro, tebi svaka čast šta si sve izdržala i hvala na ovoj ispovesti, možda, ali samo možda, neko od nadležnih organa preduzme nešto.
A ako ne znaju šta neka pročitaju komentare ispod snimka na društvenim mrežama.
