ДЕСЕТОБРЗИНАЦ

Одувек сам волео двоточкаше. Први бицикл који су ми родитељи купили у петој-шестој години је био бордо-металик, италијански, са челичним рамом и оклопом на средњем делу. Био је неке средње величине, изузетно леп, али тежак, бандаши су му били шири и већи од Поникиних, тако да је баш требало снаге за његово покретање.

Једино за шта је служио то је да јачам ножне мишиће и да се ћале хвали комшијама. И био је ”специјалка”, са кочницама на гувернали, тако да није био погодан за ”потписивање” на шљунковитим сокацима, због чега сам, растући, све више мажњавао кевино женско бицикло, ”контраш”. Кад ме је ћале видео да возим кевино бицикло, ”талијана” је продао или поклонио неком, више се и не сећам. То кевино бицикло сам дуго возио и на њему сам научио све радове од скидања и намештања ланца, крпљења гума, монтажа и премонтажа динаме, седишта, корпе и гувернале. Средњу главу сам склапао и расклапао затворених очију. Колико сам само живаца погубио око крпљења гума не смем ни да кажем. Са тим бициклом сам покушао и своју прву вратоломију, скок са ћуприје на ћуприју преко канала поред пута, мислећи да ћу успети оно што је Берт Рејнолдс радио у ”Смокију и Бандиту” прескачући преко неке речице. Залетео сам се пуном снагом и пропео бицикл, мислећи да ћу да прелетим раздаљину од неких 10-ак метара између две ћуприје, али, уместо да летим кроз ваздух једно петнаестак секунди као у филму и дочекам се на другу ћуприју, успео сам да урадим пола салта и после неколико метара бребнем леђима у канал између ћуприја. Изгребан као Сијукс после ратног похода и ижарен по читавом телу (нисам носио ХТЗ опрему за каскадере), ту ноћ сам поправљао уврнути бицикл како би кева могла ујутру да оде на посао у ”Цале”.

Наравно, све то време сам патио за тркачким бициклом-петобрзинцем које је имао један другар у комшилуку и који ми је повремено давао ”један круг”, уз обећање да нећу каскадерисати. Финансијска ситуација није дозвољавала да ми купе такав бицикл, тако да сам ћутао и возио кевино бицикло до краја основне школе. Онда је отац у селу саградио фарму свиња и фарма је почела добро да ради, ја сам почео да препродајем све и свашта, од стрипова и сличица, до неких (вероватно) крадених касетофона за кола, Плејбоја и свега осталог на чему се могла зарадити нека кинта (по мени је настао лик Делбоја). Ипак је главни извор био пазар који је ћале доносио са Мишарске шљункаре, где је радио као магационер на издавању шљунка и песка. Пуну торбу пара би бројали и слагали са уплатницама до касно у ноћ, након чега би увек остало неке сиће за мене (”Алија Сиротановић” најчешће или, ретко, плави ”петак”), коју бих ја чувао и спремао за бицикл. Био сам одличан ђак и стално сам висио на неким такмичењима, тако да ме је ћале једном одвео у ”Намину” продавницу на Думачи и купио ми нов десетобрзинац ”Рог Љубљана”.

Не, нисам довољно елоквентан да опишем ту еуфорију. Одвезао сам га полако кући, подмазао мењаче, избрисао и изашао на улицу тако поносан као да сам ја тај који је измислио точак. То је био једини нов бицикл те врсте у крају, и то десетобрзинац (јер петобрзинци су за пичке). Возио бих га док ми руке не би почеле спадати са увијених ручки. Пазио сам да увек буде подмазан, гуме надуване, чистио сам га и мацкао редовно. Због тегет-металик боје звао сам га ”Плава птица”, са јасном алузијом на познати тркачки ауто. Једном су у средњој школи покушали да га украду, али сам кроз прозор ”Јанкове” где је била игранка то спазио, стрчао низ степенице са спрата и појурио за починиоцима. Иако је пар њих покушало да ме задржи и омете, пролетео сам кроз њих и потрчао за оним на бициклу. Јурио сам га скоро до Зоркиног солитера и успео сам да га стигнем док још није ухватио убрзање. Кретен није знао да пребаци у мању брзину да би лакше окретао педале. Ту је до изражаја дошла физичка спрема започета још са оним италијанским бициклом, настављена са ватерполом и гимнастиком, тако да сам ја већином возио у 7. или 8. брзини, док сам 9. и 10. користио за отворен пут. Лопов је био старији од мене, вероватно и јачи, али ја сам се у трку ухватио за корпу и једноставно га збацио са бицикла, од којег ме не би одвојило ни њих 10, а камоли њих тројица. Срећом, није био неки срцан, па је после пада и покушаја да га рокнем ногом у главу дао петама ветра. Како су и неки пролазници застали да виде шта се дешава, ја сам се окуражио и погледом потражио ону двојицу која су покушала да ме спрече да стигнем ”драјвера”. Када сам их угледао како пристижу почео сам да се дерем ”Шта је, хоћете да украдете бицикло? Дођите сад да вас видим!…Хајде, дођите да вам јебем матер…” Људи су све више застајкивали и почели да се окрећу у њиховом смеру, што је за њих била команда за ”налево круг”. Сајлу којом је бицикл био везан нисам ни нашао.

После тога сам купио бољу сајлу, али сам увек гледао да будем негде где ће ми Плава птица бити на оку. И успео сам да га сачувам све до једне јесење вечери, када сам требао да се вратим на почетак пете, завршне године на Војној академији у Загребу. Нас неколико је то поподне отишло у ”Цепелин”, кафић који није био далеко од железничке станице одакле сам кретао, направили смо журају по обичају, где сам ја потрошио и оно мало пара које бих добио за месечни трошак на Академији. Једва сам некако и кренуо да стигнем на воз за Јуму (Руму), остављајући бицикл везан сајлом за ограду у дворишту преко пута кафића, код нашег другара Дарка Фрица. Док смо се опраштали испред рекао сам бата-Јану да потера бицикл код њега, док ја не дођем следећи пут. Рекао је ”Нема проблема”, поздравили смо се и ја сам отишао на станицу. Када сам после пар дана успео да позовем буразера (да, постојало је и време без мобилних телефона) и да га питам да ли је одвезао бицикл, он је невино питао ”Који бицикл?”. Отишао је одмах код овог другара где сам оставио бицикл, али ни он није ништа знао о томе. Толико сам био тужан…и разочаран: успео сам га спасти од лопова, али нисам од пијане главе. Наравно, бицикл никада више нисам видео. Тако је Плава птица отишла у легенду. Или код неког из Мале (циганско насеље)…

Након завршетка Академије и свечане промоције официра у Београду, подигао сам отпремнину и отишао кући на распуст да се спремим за своје прво радно место, Славонску Пожегу (како се тада звала). После пар дана се појавио један од комшија гурајући потпуно нови десетобрзинац, са још увек окаченим папирима на гувернали. Објашњавао ми је да је бицикл нов и да му требају паре, да га је нешто добио уместо плате, био је ожењен мојом комшиницом заосталом у развоју и изгледало је да су се по том питању нашли, причао ми је колико воли униформу, како му је била жеља да буде официр, молио ме да се ја обучем само да види како ми стоји… Мислио сам да га отерам у три лепе, али сам се предомислио, обукао униформу из најлона, ставио шапку и опасач и изашао пред њега. Гледао ме је као да је Јосип Броз, највећи син наших народа и народности, устао из гроба. Почео је да балави са сузама у очима и ја му ту дадох нешто од официрске опреме, не сећам се шта. Нормално, за бицикл сам му дао пара колико је тражио, а тражио је неких 20-ак посто мање од цене која је била на рачуну са папирима од бицикла. Ту попијемо по пивце и разиђемо се задовољни. Иако сам знао да ћу ретко користити бицикл због места службовања, хтео сам да га имам, јер због изузетно, али изузетно, незгодног улаза у двориште нисам хтео за ситније послове да истерујем ”Москву” (Москвич). Није био ”Рог Љубљана” већ ”Унис Сарајево”, и није био тегет металик, већ зелени металик, али купио сам га по доброј цени и то је било то.

После неколико година у којима се издешавао рат и све оно што сам већ написао, оженио сам се и почео да живим у згради где сам и сада. Направио сам решеткаста врата између лифта и стана, где смо супруга и ја држали бицикле. 1993.године смо мој венчани кум и ја добили кћерке, ја у јуну, а он у августу. У то време сам радио у Белој Цркви и долазио сам када сам могао, од прилике сваки други викенд. Инфлација је била галопирајућа, али ја сам ” Волксваген Широком” са румунске границе шверцовао гориво и некако покривао трошкове.

14.8.1993., негде око подне, пошао сам да купим минђуше за кумову ћерку како би увече отишли на бабине. Возио сам се на бициклу Карађорђевом улицом, желећи да одем до Шарчевићеве златаре, која се тада налазила на ћошку Карађорђеве и Проте Смиљанића. Код ”Јанкове” школе су били постављени лежећи полицајци направљени од бетонских елемената који су се користили за банкину, тако да су се колима могли прећи искључиво првом брзином и то на малом гасу, уз обавезно кочење приликом силаска. Будала која их је такве поставила вероватно не вози кола, јер се по читав дан чуло ударање ауспуха и везног лима о бетон. Чак није постојао ни онај простор са стране између полицајца и тротоара, куда би се могло проћи бициклом или мотором. Више су личили на неке фортификацијске препреке на путу него на лежеће полицајце. Наилазећи од старе робне куће морао сам да успорим, а након кочења и проласка преко другог полицајца дигао сам руке на равни део гувернале, како сам већином и возио тај бицикл. Након неких педесетак метара, пре пешачког прелаза где се рачва Карађорђева улица, видео сам жену која је са неким кесама у рукама, накосо, између возила паркираних са моје десне стране, пошла да прелази улицу. Одједном је стала на белу средишњу линију, чекајући да прође ауто који нам је долазио у сусрет. Ја сам зврцнуо звонцетом да је обавестим о свом наиласку, она је погледала у мене и ја сам пошао да прођем иза. У том тренутку жена прави пар корака уназад и затвара ми тај простор. Окрећем гуверналу у лево мислећи да прођем испред ње. Она у том тренутку поново искорачује напред….Трзнуо сам гуверналу десно колико сам могао да бих је избегао и том приликом изгубио равнотежу. Почео сам да падам и левом страном лица ударио у ту жену. Бицикл је отклизао неколико метара по асфалту, жена је пала и ја преко ње. Устао сам и почео да вичем ”Шта ти је жено, јеси ли нормална?”. Ухватио сам је за руку и покушао да је подигнем, мислећи да јој није ништа, да се само угрувала. Како сам је одигао, тако је испод главе почела да липти крв. Пустио сам јој руку и остао паралисан. Људи су почели да се скупљају, а ја сам стајао размишљајући да то није нека скривена камера. Међутим…

Кола хитне помоћи брже нису стигла ни у цртаним филмовима. Унели су жену у Ладу караван и отишли. Неко воће је било расуто по оној крви. Нисам разумео шта су људи око мене причали. Као у бунилу сам дигао бицикл и полако, гурајући га поред себе, кренуо ка хитној помоћи. Везао сам га сајлом испред Хируршког блока и сео на кружно постављене наранџасте столице испред ординације хитне. Седео сам размишљајући шта се десило док ме глава све више болела…. Могао сам отићи, да ме никада не нађу, али ми то као опција није пало на памет јер сам знао да нисам ништа крив, а и није ми било јасно шта се десило са том женом.

После неког времена су ушла два милицајца, чувени ”Гараган” и неки млађи бледолики, и одмах са врата набусито питали:
– Ко је ударио ову жену што је сад довезена?
– Ја-одговорих.
– Хоћете изаћи напоље…
Изашли смо напоље, али тако да је Гараган ишао први, а високи бледолики иза мене, као да сам већ осуђен. Гараган се по силаску низ степенице нагло окренуо са својих једно метар и шумска јагода висине, ваљда да остави утисак, гледајући мене на другом степенику у висини шлица, и рекао:
– Возачку и саобраћајну!
Не оклевајући, нађох документа и дадох му. Након што је нешто погледао упита строго:
– Где су кола?
Још увек у бунилу рекох му: ”Кући”.
– Где кући?
– У Народних хероја…(Тако се звала улица где ми је била стара кућа и где су се тог тренутка кола стварно налазила, око 4 км од места болнице)
– Народних хероја? Па кад си пре стигао да их отераш?
Тек тада су почели трагови разума да испливавају.
– Па…ја њу нисам ударио колима…
– Него чиме?
– Главом.
Тад се огласи и онај високи иза мене:
– Је л’ ти то нас зајебаваш?
– Не. Ја сам био на бициклу и у паду сам је ударио главом.
Сад опет Гараган:
– Ма човече питамо те за ову жену што јој је прсла глава, што је сад довезла хитна из Карађорђеве!
– За њу и кажем…
Њих двојица су се згледали, не знајући шта да кажу, а и ја од шока нисам могао да им помогнем. Како прсла глава, помислио сам? Тишину прекиде Гараган, који је очигледно био вођа патроле:
– А где ти је бицикло (са О)?
Показах му бицикл одмах поред степеница.
– Одвежи га-нареди.
Одвезао сам бицикл и ставио га испред нас на ногару. Гледао, завиривао, обилазио и најзад проговори:
– Па није му ништа…
Није, само не воли кад га будале загледају, па може да се ритне ногаром.
– Рекох да је нисам ударио бициклом, већ главом.
– Пиши-рече оном дугајлији, онако званично (то са оном причом да пандури иду у пару зато што један зна да чита, а други да пише, нема везе).
Дугачки узе неки блок и спреми се да пише. Гараган поче да сриче:
– Бицикло, зелено..(пауза)…Унис Сарајево…(пауза са чекањем потврде да је онај записао)….петобрзинац…
И ту се ја, ко зна зашто (вероватно што су петобрзинци за пичке), укључим да направим исправку:
– Није петобрзинац него десетобрзинац.
Тог тренутка, баш тог тренутка, могао бих се заклети да је Земља престала да се окреће. Време је стало, људи су стали, пандури су стајали, птице су престале да лете, све је било замрзнуто тај тренутак, као да смо у ”Матриксу” (одатле су и потекле идеје за ефекте у филму). И баш тог тренутка Гараган запањено рече:
– Ауу, десетобрзинац…
Рекао је то као да је открио ПИБ грађевинске фирме која је саградила пирамиде. Не, сигурно је негде скривена камера и ускоро ће моји ортаци да изађу и да се смеју како су ме насамарили. Покушао сам да се спустим на његов ниво:
– Колега, па какве везе има да ли је петобрзинац или десетобрзинац, нисам возио Порше….
Уопште не слушајући шта причам, још увек у својој еуфорији истражног поступка, упита:
– А у којој си брзини био?
– У тој у којој је и сада.
Гледао је у ручице мењача, покушавајући да одгонетне како да одреди која је брзина. Нисам се ни надао да ће знати, па му рекох ”У седмој”, мада сам му исто тако могао рећи да сам био у другој. Поново се зачу онај уздах запрепашћења:
– Уу, седмој…
Сада ми је притисак већ почео расти. Очекивао сам да ”колега” по струци (ја сам по ВЕС-ти у војсци био саобраћајац) бар мало укључи мозак. Онда ме је дотукао са следећим питањем:
– Који је број?
– Број чега?
– Број бицикла. Имаш ли неке папире?
Имао сам још увек негде папире које сам добио од комшије приликом куповине и наравно да сам знао да се број бицикла налази на раму са доње стране средње главе (што зна свако ко је икада окренуо бицикл да намести точак), али ми није падало на памет да му то кажем.
– Не знам какав број, бициклО се не региструје…
Обилазио је и завиривао у све делове рама не би ли нашао неки број.
– Добро, онда…Дај личну карту.
Дао сам им личну карту, они су уписали основне податке и отишли да узму податке од оне жене. Стајао сам неколико тренутака не верујући шта ми се дешава. Нисам знао шта да радим, осећао сам се као Јозеф К. у ”Процесу”.

Ушао сам поново у хитну да видим шта је са женом и буквално налетео на таста, Начелника одељења психијатрије (ово баш и нисам требао написати), који је са колегом неурологом управо позван да прегледа ту жену, а још се испоставило да је она главна сестра на ОРЛ одељењу.
– Еј, откуд ти?-поздрави ме.
Испричах му на брзака шта је било, и видех да ни њих двојица не могу да поверују шта се десило. Одједном ме ухвати за браду:
– Чекај, бре, нешто није у реду…Дођи овамо на светло. Па теби је упала лева страна. (Пипао је леви образ)…Види (обрати се неурологу), види како му је образ упао.
До тог тренутка сам мислио да ме глава боли само од ударца, али и сам опипавши образ, видео сам да ту стварно нешто није у реду, није уопште био као десни.
– Е, иди ти код ове, а ја ћу њега да водим да он то сними, па да видимо шта је.
И одведе ме. И снимисмо. И код ОРЛ доктора-прелом зигоматикуса, илити јагодичне кости, најјаче коске на људском телу (то сам тад сазнао), са дислокацијом од око 1 центиметар унутра. Установљен и потрес мозга, средње јачине. Рече ми да идем кући да узмем ствари и да дођем увече на одељење да се ујутру одмах оперише. Ало људи…Па то је јебени бицикл…Шта се дешава? Ако није скривена камера онда је зона сумрака.

Отишао сам кући, где је жена, откуд то, живчанила мислећи да сам се задржао негде у кафани. Заиста не знам одакле јој тако зле инсинуације, али нисам имао снаге да се расправљам. Мислим, нисам се расправљао, само сам јој испсовао све до четвртог колена, и бабине, и минђуше, и милицајце, и….све. Изљубио сам ћеру која је тај дан пунила два месеца, мог малог ”смајлија”, и отишао у болницу.

Чини ми се да нисам ока склопио, што од размишљања о догађајима тог дана, што због цимера из Бијељине, који је још био у маскирној униформи, Србину коме су Срби одвалили обе вилице од костију главе због погрешне изјаве у кафани, па је после операције само сиктао јер су му вилице биле везане жицом једна за другу. Иако сам већ неколико пута био под хируршким ножем, није ми било свеједно када је сестра ујутру дошла по мене. Ставила ме је у колица и одгурала у хладну салу, где ме је чекао доктор Катић, који је рашчупаном косом и брадом подсећао на природњака Дејвида Беламија. Легао сам испод огромног рефлектора, а сестра је везала каишеве преко ногу, струка, груди, руку и главе за ту неку столицу. Узео је шприц са иглом од једно 15-ак центиметара и дао ми локалну анестезију на пар места споља на образу и унутар усне дупље. После неког времена је питао да ли делује. По мом фрфљању знао је одговор.
– Сестро, држите главу.
Сестра се ослонила на чело свом снагом, иако сам преко истог већ имао каиш. Узео је скалпел и на образу направио рез. Извадио је неку куку, идентичну онима које се користе у кланицама, само не те величине и завукао у рупу. Није ме болело, али није био пријатан осећај кад вам неко вуче комплетну горњу вилицу куком. После пар покушаја престаде.
– Имамо ли већу куку?-упита сестру.
– Немамо.
– Јеби га, мораћемо изнутра.
Е то је рођаци већ нешто врло, врло зајебано: подразумевало је да се исече образина усне дупље изнутра и коска јагодичне кости покуша да врати у лежиште избијањем са те стране. Након тога би ми горња вилица била везана жицом за доњу, као оном јадном цимеру, и не бих могао ништа да једем неких пар месеци док то не зарасте, само да пијем на сламку. Покушао сам нешто да кажем, али је само излазило ”Нннннн-нн-нн”. Гледао је у мене кроз наочаре и певушио неку популарну техно верзију провала из ”Маратонаца”, верзија од Noise Destruction-Лаки је мало нервозан. Хтедох преко одебљалог језика да му покажем да сам заиста нервозан, док је он у бескрај понављао ”Лаки је мало нервозан” чупкајући браду. У прекиду певушења се обрати сестри:
– Значи немамо већу куку?
– Мислим да немамо-одговори равнодушно сестра још увек ослоњена на моју главу.
– Мислите или знате? Погледајте још једном.
У дну сале је био застакљени угаони ормар са инструментима, где се зачу звецкање кад је сестра почела да пребира. Убрзо се окрете и са осмехом извади куку величине куке на које се каче свиње приликом геноцида у новембру месецу. Доктор се нацери осмехом лудог научника и ухвати куку која му је између средњег и домалог прста вирила једно 20-ак центиметара (правих, не оних коијма се мушкарци хвале женама). Са поносом нареди:
– Држи главу!
Док се нагињао над мене као др Франкенштајн, настављао је да певуши ”Лакија”, а сестра је длановима и лактовима покушавала да ми фиксира главу.
– Шта ће бити с кућом? Запалићу је…
Завукао је куку и вукао коску цимајући комплетну столицу. Почео је да се зноји, а ја сам почео да губим наду да ће нешто успети и да ћу морати да сисам сису на сламку. Осећао сам и како је стисак сестре почео да попушта од напора. Одједном је доктор викнуо ” Саад..Не пуштај!” и ослонио се прво једном, а затим и са обе ноге на осовину столице. И тако је он висио држећи куку завучену мени у образ док му је осовина столице служила као одскочна даска. Изненада се зачу ”кврц”, а мени се десна рука укочи и у лакту и у ручном зглобу под 90 степени, као и десна нога у колену. Зашто се то десило не знам, али ја сам почео да се трзам у грчу испод оних каишева и да вичем ”Ука…ука..ука!!!!”, што је требало да значи да ми се од бола укочила рука. Сестра се уплашила и одмакла, а др.Катић ме гледао поносно као др.Франкештајн буђење свог Адама и понављао ”Лаки је мало нервозан”. Осећао сам да нешто није било у реду, јер грч неуролошки обично хвата дијагонално, десна рука-лева нога и обратно, а и ово је толико болело да није ни личило на обичан грч, јер ми се рука укочила у неприродном положају као код просјака на семафору и била је набрекла као да сам попио лопату Виагре.
– Лаки је мало нервозан…Није то ништа, мало си се уплашио…
Ја се уплашио? Па мени су на живо вадили гелере на Палама, маму ти јарећу, покушавао сам да му кажем и да га дохватим оном згрченом руком. Уместо тога сам искривљеном фацом викао ”Ука……….ука…..ука…” Како је дејство анестезије попуштало, тако се и бол смањивао, али је ”ука” и даље стајала укочена. Сво троје смо били у голој води од зноја, свако из свог разлога. Када сам престао да се џилитам, доктор се наже над мој образ, погледа и упита ме:
– А? Је л’ легла?
Дан данас не знам да ли је човек дебил да тако нешто изјави или ме је завитлавао изазивајући судбину да остане без зуба: па како сам ја могао да видим да ли је кост на образу легла? Да извадим око и погледам, или шта?
– Е јесте га оправио, свака му част-изрече за крај још један шлагворт из култног филма.
Зашио је рану и лебдећи од поноса између пода и таванице, одлебдио напоље. Сестра ме је после неког времена бојажљиво одвезала и са још увек укоченом ногом и руком одвезла колицима назад у собу. Кад ме је тако укривљеног видео онај Зуба из Џемс Бонда просикта кроз жице:
– Себо те, сста ссти оперсссо?
– Уку, вебем те вадознава…
Анестезија, која је и била крива што сам изгледао као “Екшн-мен“ у рукама трогодишњака (дали су коју су имали не тестирајући да ли смем да је примим), изгледа да још није била попустила. Мислим да сам одмах тог дана на лични захтев изашао из болнице само да не бих више слушао ”Лаки је мало нервозан.” Али, на срећу, јагодична коска јесте легла.

Отишао сам са тастом код жене у коју сам ударио када је изашла из болнице да је обиђем и видим како је. Имала је фрактуру лобање. Причали смо о томе како је могуће да дође до таквих повреда и дошли до закључка да се због кеса које је носила у рукама жена није ни дочекала на руке, што је аутоматски рефлекс када падате, већ је, не пуштајући кесе, пала директно на главу. Једног момента се поменуло време незгоде, које је у записнику наведено у 12.45ч, иако је било мало раније, што за госпођу испаде највећи проблем:
– Докторе-обраћајући се тасту-па то није могуће, ја за двадесет и нешто година рада никада нисам изашла пре краја радног времена. “Е, јеби га, ниси ни тада морала“, помислих. Али, радовало ме што је тако, јер је то значило да се осећа много боље.

После неког времена добио сам позив да се јавим истражном судији Општинског суда у Шапцу. Како то већ иде, отишао сам у заказано време надајући се да ћу најзад да разјасним шта се десило и да ту баналну причу завршим. У судници су биле две жене, судија и дактилографкиња. После провере идентитета судија чита записник.
– Дана 14.8.1993. у 12.45 часова сте….(оно све горе написано)…Дакле, Ви сте управљали бициклом?
– Да.
– Бицикл зелени…(чита полако из записника)…Унис Сарајево… петобрзинац..
– НИЈЕ, НЕГО ДЕСЕТОБРЗИНАЦ!-викнуо сам, на ивици да је задавим.
– АУ, ДЕСЕТОБРЗИНАЦ…
Лаки је сада СТВАРНО нервозан. Устадох нагињући се према судији, стежући буков сто који помахагони од муке:
– ГОСПОЂО, ПА КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПЕТОБРЗИНЦА И ДЕСЕТОБРЗИНЦА? ЗАШТО ПРИЧАТЕ ТАКВЕ ГЛУПОСТИ? БРЗИНЕ СУ ПОТПУНО ИСТЕ! (То и јесте било тачно, друга брзина на петобрзинцу је седма на десетобрзинцу, јер десетобрзинац има још један мањи зупчаник напред који је додат за вожњу узбрдо) НИЈЕ ТО РАЗЛИКА КАО ИЗМЕЂУ ФИЋЕ И ПОРШЕА!!!
Жена ме погледа строго, била је једна од строжих судија, сада је познати адвокат, па рече:
– Тако пише…
Стајао сам још увек цедећи онај сто, нисам разумео:
– Шта пише?
– У записнику тако пише…
Када је Лакију комора у глави избацила довољно паре на уши да почне поново да размишља, уклавирио сам да је она само читала записник, у ком је онај високи мили-цајац дословце уписао Гараганов коментар приликом прављења истог. Нисам могао да верујем…Значи стварно не постоје вицеви о пандурима-све је истина. Након неких сат времена приче и објашњавања, потписао сам изјаву и отишао, мислећи да ће то бити крај поступка. Можда би и био крај да нисам био официр. Општински суд у Шапцу је предмет пребацио Војном суду у Београд.

Када сам добио позив за Војни суд где је писало да ће се против мене спровести истрага за ”кривично дело-тешко дело против безбедности јавног саобраћаја….” видео сам да је ђаво однео шалу. Чистом игром случаја од колеге на послу сам добио број од адвоката Николе Гавриловића званог Зека, сада покојног, којег сам узео да ме заступа пред судом. Дуге разбарушене седе косе и исте такве браде никада не бисте помислили да је био пуковник у пензији и некадашњи председник Војног суда. И то се показало као права одлука, јер су ову жену заступали кћерка-адвокат и зетова адвокатска канцеларија, једна од познатијих у Београду. Оптужница је подигнута 1998. Када је на једном од суђења вештак саобраћајне струке изнео свој налаз видео сам колико је заиста тежек посао вештака и колико захтева стручности: вештачио је пречник точкова, ширину и врсту гума, силе преноса у свакој брзини и могуће брзине у односу на моју конституцију, асфалт, ширину улице, време дана и метео услове, конституцију и кретање пешакиње, начин пада на улицу…Након неких сат и по времена изношења налаза, сав у зноју је закључио да ”Оптужени није ударио пешакињу бициклом.” Ајде, хтедох се надовезати на ”Маратонце”, али не изговорих ништа јер је чика-Зека већ устао и тражио ослобађајућу пресуду. Та реченица и јесте одредила такву пресуду, која је тек 2001. године и потврђена. Зека ми је објаснио да ме једино таква пресуда ослобађала и плаћања одштете коју су тражили у првом моменту, а тражили су 30 000 марака и месечну апанажу од, мислим, 300 марака коју бих морао доживотно да исплаћујем тој госпођи. Да је вештак случајно рекао да сам је закачио бициклом, био бих условно кажњен и вероватно још увек са ”Борбом”, или сличним новинама под мишком, трпао фурунаше на железничкој у Београду или бих продавао један по један орган плаћајујући одштету.

Бицикл-убица је продат 1994.године, када сам купио свој први мотор.

Госпођа је одавно у пензији. Гараган такође.

Адвокат Зека Гавриловић је одавно у вечним ловиштима, нека му је лака земља.

Доктор Катић још ради.

Ја још увек носим једва приметну ”звездицу” на образу од извлачења јагодичне кости куком за волове.

Незгода се у шабачком СУП-у још увек води као саобраћајна незгода са најтежим последицама без учешћа моторних возила.

Тако је завршена епопеја људске глупости звана ”десетобрзинац“.