Тај дан је почињао као и сваки други радни дан у војној пошти 6223/4 у Славонској Пожеги: јутарњим активностима, после којих је следило постројавање и смотра. Први наставни вод (ВП 6223/4А), чији сам био командир, био је постројен у две врсте и десетар је командовао првој врсти два корака напред и налево круг. Ушао сам између војника и започео смотру, на којој се гледало да ли су сви војници спремни за одлазак на преподневну обуку. Једна од ствари коју је сваки командир контролисао била је да ли су војници обријани.
Као и у свакој групи младих људи било је оних којима је брже расла брада, некима спорије, па је неко морао да се брије сваки дан, а неко је могао сваки други. Било је и ,,ћосаваца“, ретко, али их је било, који су још били на оним првим паперјастим чекињама, они су и седам дана могли да прођу на смотри између два бријања. Наравно да су сви користији лосион после бријања илити ,,афтр шејв“, који смо у жаргону звали ,,лосион после шеве“ (шева-секс). Најчешћи лосиони које су војници користили били су ,,Брион“, који је производила београдска ,,Далија“ и ,,Питралон“, који је по лиценци ,,Ревлона“ производила загребачка ,,Нева“. ,,Брион“ се продавао у свакој кантини у којој сам био, док је ,,Питралон“ био ређи. Наравно да је било и других лосиона, али ова два је, по некој мојој процени, крајем осамдесетих година у ЈНА користило 80-90% војника. Самим тим читава писта са око 1000 војника би се на смотри осећала на лосион после бријања.
Уђем између врста и почнем од војника до војника да гледам затегнутост униформе, чистоћу чизама и избријаност. При крају врсте долазим до војника који је моје висине, можда и пар центиметара виши, који се некако баш осећа на ,,Брион“, као да је читав потпољен у исти. Како ја њушим око њега чујем да војска почиње да се смејуљи. Видим да нешто није у реду. Погледам боље, а очи црвене као да је варио целу ноћ. Обратим му се и сада је он требао у ставу мирно да се испрси и каже оно ,,Друже поручниче, војник тај и тај…“ Кад је стигао до оног п у поручниче мене је запахнула мешавина испарења од ,,Бриона“ и неке ракијештине, да сам се одмах сетио Суперхика, једног од ,,јунака“ из мог омиљеног стрипа ,,Алан Форд“. Нагло сам измакао главу од његовог задаха, на шта је војска једва задржавала смех, међутим када је одебљалим језиком покушао да изговори све што је хтео скоро читав вод је праснуо у смех. И сам сам се насмејао, али сам наредио да буде мир у строју. Други војник од њега је једва држао равнотежу, у сличном стању као и овај. И он је одисао ,,Брионом“. Пошто је пијанство било тежи облик повреде војне дисциплине питао сам тог најстаријег десетара, који је уједно био и мој заменик, шта се десило, односно како су дошли до алкохола. Сад, да ли су били у граду, па су се тамо напили и донели нешто у касарну, или им је био неко у посети па донео, не сећам се, а и није ни толико битно за причу. Битно да њих двојица попили то што су имали, било им је мало и онда су отишли до спаваонице и узели ,,Брион“ да се докусуре. Нашли су их у купатилу како спавају. Један од њих повраћао у бетонско корито испод славина. Други је кренуо према чучавцима, али није стигао, па је иза себе оставио траг неферментисане хране. Редари су тих дана били из другог вода, хтели су да их премлате што су морали да чисте. Ови моји их некако утегли за смотру, али чим су изашли напоље и удахнули свеж ваздух поново су се исповраћали поред зграде. Наредио сам млађем десетару да их води у стационар, да преко реда уђе код др Регодића, мог пријатеља ожењеног из околине Шапца, и да му каже о чему се ради. Ако треба да иду на испирање нека их преузме, ако не да их одмах води у притвор, а ја ћу наредбу за два дана притвора написати касније. Након тога ћу их највероватније послати у пешадију. Ова двојица су почела ,,Нмјте…молм Вас…“ Војска је знала да сам строг као старешина, али сам важио за правичног официра, тако да није било никаквог иживљавања, све само по заслузи.
Десетар који је водио ову двојицу рекао је да су се и у стационару исповраћали. Доктор Регодић их је питао шта су све пили и ваљда им је дао инфузију да не дехидрирају. Преспавали су у стационару и сутрадан тражили службени разговор са мном. Након завршетка наставе десетар који их је водио довео их је код мене у канцеларију. Рекли су да се никада више неће поновити и да су спремни све да раде како би исправили грешку, јер прво: дозвола за ,,Ц“ категорију је и тада била скупа, а друго: слање у пешадију би било разочарење које би им оставило озбиљан траг у животу. Иако сам знао да ми се то може обити о главу, јер ће војска увидети да сам ипак мекан (као у филмовима када полицајац не ухапси лопова, па му да другу шансу за искупљење, а онда њега тај лопов убије на крају филма), одлучио сам да их пустим да војска учини своје. До краја обуке за возача моторних возила њих двојица су чистили купатило и када је био ред на наш вод, и када је био ред на вод чијим су редарима исповраћали купатило. Чистили су и спаваоницу, и ходник прекоредно, уз повремену зајебанцију војника због тог пијанства. Тог вишег и јесу звали Суперхик, а занимљиво је да сам пре две године упознао, односно поново видео после 30 и нешто година војника из Новог Сада коме сам дао надимак Гумифлекс, такође по јунаку из ,,Алан Форда“. Ова ,,мокра браћа“ све су издржала, завршили су обуку и отишли негде у друге јединице.
Мислио сам да је то био једниствени случај, док нисам чуо да се то дешавало и у другим гарнизонима, јер је основни састојак ,,Бриона“ алкохол. Можда је то тајна зашто је био најпродаванији на тржишту од 1952. када је настао. Није ни данас лоше имати га у џепу, јер ожењени по повратку из кафане могу да се ,,поправе“ да жена не осети задах, а самци ако се затвори кафана имају чиме да се доврше.
