Синоћ ми пошаље поруку другар који је добровољни давалац крви одавно и једини кога лично познајем да је редован давалац тромбоцита. Каже да су резерве крви на измаку за неке групе и да би било добро да и ја као ДДК одем сутра да код нас у Шапцу дам крв. Направим објаву на Фејсбуку и Твитеру (Иксу), позовем све који могу да дају крв и погледам у картон када је било последње давање: 8.маја. Значи три месеца ми истиче следеће недеље, али сам решио да ипак одем и видим хоће ли ми допустити да дам крв седам дана раније.
Долазим данас око 10ч у Културни центар, кад оно у улазу гужва к’о у аутобусу. Постављено неколико столова на којима се попуњава упитник, за сваким столом двоје, троје пише. Ја у чуду, што због толике гужве, што због тога што су се упитници попуњавали или у ходнику, или у самој сали на спрату где се даје крв. Помислим како није све изгубљено и како има стварно хуманих људи да дају крв чим се резерве смање. Два лика у мајицама Института за трансфузиологију надгледају. Питам једног ,,Да није Раде Игла горе?“ Гледа ме бело: ,,Ко?“ Кажем поново ,,Раде Игла“. ,,Не знам ко је то“, каже. Помислим ,,Не знаш ко је прва игла института? Па ти онда и не радиш у институту“. (Раде Цветановић је иначе један од најискуснијих техничара у Институту за трансфузију Србије који вади крв и за кога кажу да никада није омашио вену. У мом случају, где неискусни техничари боду и леву и десну руку не би ли пронашли вену која ваља, могу да потврдим да је то истина.) Замолим другог да оде са упитником и пита докторицу да ли могу раније да дам крв, да се само због тога не бих пењао на протези. Он исто гледа бело, али оде. И нема га…И шта ћу, решим да се попнем у салу где се даје крв, ваљда ме неће вратити ако већ фали крви.
На слици Раде и ја на давању крви у мају месецу.
Улазим унутра и одмах спазим Рада. Виче ,,Де си брате мој“, долази да се поздрави, докторица се смеје, препознаје ме и она (а јес’ ме тешко препознати у бермудама на протези), техничар координатор се јавља, а други који то уноси у компјутер каже човеку који је таман сео да устане како би мене ,,обрадио“. Боц, узе крв из прста и даде ми оне налепнице. Код докторице мерење притиска, 130/90, мало се задихао уз степенице, али боље да је притисак виши него нижи, да ми не би постављали разна питања. Завршим часком и код ње, гледам свих пет или шест кревета где се даје крв пуно и чека још толико људи на столицама. У дну сале видим екипу ТВ АС-а и Секретара Црвеног крста у Шапцу како даје изјаву, па ми се попалише лампице: чим је ТВ Ас ту опет сам улетео у организовано давање СНС-а. Раде ме смести чим се први кревет ослободио, убоде у неко чудно место насред десне подлактице, каже ,,Где се појави вена ту бодеш, код тебе се ту појавила“. Иде ли крв-иде, боди где год хоћеш, мислим се.
Долази девојка са моје десне стране, лепа, млада, иза ње старија жена у пратњи. Девојка леже на кревет поред мене, Раде пита жену да ли јој је мајка и да ли дају за неког, жена се смеје, каже не, она је координатор из ,,Телекома“. Раде гледа девојци леву руку, па десну, каже да се премести да кревет иза мене, да би дала из десне руке, пошто је ту боља вена. Девојка убледела, усиљено се смешка, погледамо се Раде и ја, и он, као по договору, почне:
– Сад ћеш ти поред мог брата, немој да се бојиш…
Девојка леже и он јој ставља подвеску на десну руку.
– Ево ти он, када сам га први пут видео мислио сам да ће пасти у несвест, је л’ тако било? (Климам главом горе доле) А никад није пао, је л’ тако? (Опет климам горе доле) Колико ти је оно био најнижи притисак?
– 115 са 70.
– Јеси чула? И никад није пао у несвест за ових…Који ти беше ово пут?
– Шездесет први.
– Ето видиш. Који је теби пут?
– Први.
– Само се ти опусти-каже девојци.
И тако он кроз причу хипнотиса девојку, убоде и она без неких трзавица поче да даје крв.
Осим камермана и неки са мобилним телефонима сликају. А ја у први план (онако како лежим) избацио ново Си-лег колено четврте генерације, јуче окачено, за које ФСОВО треба да плати 33-34 000 евра.
Она машиница испод моје руке поче нешто да пишти, што значи да крв не иде како треба. Дође Раде искључи звук, каже ,,То је проток, а код тебе није убодено у вену за то, већ иде од 14 до 45, па пишти кад падне“. Не знам што проток пада толико, али дође некако до краја. Устајем и узимам поклон-кесу, поздрављам све, наравно Рада посебно, и одлазим.
Кући вадим оно што је унутра: у кеси је мајица, најзад на ћирилици (јебо их онај који им је претходних пута правио на латиници), флашица воде, плазма и шоља.
До сада је Институт увек обезбеђивао воду, плазму и чоколадицу, а мајице периодично, тако да се СНС ,,отворио“ са шољама. Јеби га, сад морам врзати кад долазе партијске ћелије као пошта, ,,Телеком“, ЕПС, водовод и комунално да дају крв, па да скупим цео сервис…
