Мој отац, по коме носи име мој син, звао се Александар. Био је комуниста и био је поносан на то. Мене је васпитао од малена да знам које сам вере, у нашој кући крсна слава је била Свети Јован, преслава је била градска, Мала Госпојина (Шабачки вашар), и, наравно, славио се Божић. Сећам се да ме је још у петој, шестој години будио да устајем рано ујутру како бих пешке однео жито у шабачку цркву, неких 4-5 километара од куће. Касније ме је део ученика у школи завитлавао због тога, тако да ми није било баш свеједно, поготово што ми је учитељица била кћер народног хероја и функционер у Партији, а већина њихових родитеља није славила.
Леца, како су мог оца Александра од миља звали, наставио је упркос партијским критикама да слави, а чим је кућа била условна у госте је позивао тадашње високе функционере ГРО “Думача“ где је радио. Они су га пуних уста печења и шприцера до касно у ноћ уверавали како је његово понашање погрешно и неспојиво са ликом и делом правог комунисте. Некада тако сликовито да је киселина од исповраћаних слајдова дуго нагризала винас-плочице у дневном боравку. У свануће би их отац и мајка испраћали са “Нисте требали“ плећкама и бутовима, па уз “Такав је обичај“ одлазили поломљени на посао, а другови фунционери на заслужен одмор јер ту обавезу нису имали. Али су након трежњења имали обавезу да га одмах следећи дан на послу пријаве председнику партијске организације у предузећу да је славио. Отац је то тешко подносио и трудио се да у инат буде још бољи радник и комуниста, следеће године правећи још богатију славу, да другови могу још боље да се исповраћају.
У школи сам код учитељице имао стално тројке у књижици, иако скоро ниједну тројку нисам имао у свескама, већином четворке и петице. Леца је један дан отишао у школу, не сећам се да ли је то било при крају првог или другог разреда и питао учитељицу, ћерку народног хероја, зашто имам све тројке. Знам да ми је рекао да сачекам на улици испред школе, док су учитељица и он причали на степеницама. Гледао сам оца у шоферској кожној јакни (тада је био на месту возача утоваривача) и учитељицу елегантно обучену изнад њега како сa смешком покушава нешто да му објасни. Очигледно је било да се нису слагали у мишљењима и једног тренутка учитељица се једноставно окренула и ушла у школу. Отац ми је купио погачицу преко пута код Трпка у посластичарници и у повратку кући није ништа проговорио. Видело се да је био бесан. Када смо дошли кући мајци је рекао да је учитељица рекла да сам веома бистро дете, али да сам КАМПАЊАЦ и да она жели својим методама да ме примора да редовно учим јер је свесна да знам за више, али ако ми да петице изгубићу вољу за учењем. У то време су мајка и отац почели да раде у фирмама, ван посла су радили око недовршене куће, или би, што је било најчешће, ишли у село да обраде оно мало земље у Корману, одакле је отац био родом. Водила се борба за опстанак, тако да нико није имао времена да још са мном седи и контролише колико сам научио, поготово што сам у свескама имао добре оцене. Мајка је једноставно питала “Па што му онда даје петице?“ Отац је разочарано ширио руке не схватајући модерне педагошке методе стварања младог комунисте. Нисам знао шта значи КАМПАЊАЦ, али мора да је било нешто много ружно због чега ме је учитељица кажњавала мањим закључним оценама од оних које је давала у свеске. Отац никада више није отишао у школу, увек је мајка ишла на родитељске састанке. Касније му је било драго када сам ишао на скоро сва такмичења и на некима освајао награде, па ми је пред регионално такмичење из математике у шестом разреду купио актен-ташну у “Радио-центру“ (мешовита радња) са два мала кључа. На унутрашњу страну сам залепио изрезану слику Натали Вуд са насловне стране прашњаве “Илустроване политике“ из 1968. коју сам нашао код комшије кад смо га селили, и та актовка ме је убудуће пратила на свим такмичењима.
У основној школи није било пуно цимања око партије, осим што смо за Дан младости увежбавали слет и правили Титове слике техником интарзије или шапирографима (нисам сигуран да млађе генерације уопште знају шта је то). Једном сам чак био у пратњи штафете неколико стотина метара када је пролазила кроз Шабац. Фотографија нашег одељења је била на општинском или регионалном плакату за неки референдум, што је родитеље чинило изузетно поносним јер је плакат био излепљен по читавом граду.
И онда је дошао 4.мај 1980. Лежао сам у дневном боравку и гледао сам филм “Пони експрес“ када је у 15.05 прекинут програм ради саопштења да је умро Друг Тито, највећи син наших народа и народности. Тај тренутак је био сличан ономе у “Матриксу“ када Нео избегава метке агента Смита: Буфало Бил је иза спикера РТС остао залеђен у скоку са дилижансе на Индијанца…могло се видети формирање суза у очевим очима…сваки уздах је трајао као лонгплејка … “Ооо—деее ћооо—пааа“…мајка је нешто испустила и то је остало у ваздуху не падајући на под… све се чинило да стоји… Читава земља је улетела у временски процеп.
Комшије, обучене у беле штиркане кошуље, пребачених сакоа преко леђа као црногорски носиоци партизанских споменица, окупљале су се конспиративно спуштених глава око стола у дневном боравку ишчекујући да ли ће прво да нас нападну ови са истока или они са запада, проливајући “За покој душе“ по мало ракије на желудачном киселином већ нагрижене плочице. Као највећи ауторитет у комшилуку мој Леца је преузео одговорност на себе да смири широке народне масе и тада изговорио чувену историјску реченицу “САД СМО НАЈЕБАЛИ…“
Две године касније, у средњој школи, десио се један догађај који је описан у причи Друго један, коју можете да прочитате пре наставка ове, пошто су везане.
Приликом доласка на војну академију у Загреб једно од питања које се попуњавало одмах првог дана, било је: “Да ли сте члан Савеза Комуниста?“ Одговорио сам да нисам. Чини ми се да сам од тог тренутка добио комисију за праћење. Комисије за праћење су се одређивале од осталих питомаца да би “пратиле“ дотичног и на крају семестра дале предлог за пријем у СК. То се већином сводило на то да уредно дајеш испите и будеш примљен у Партију. Али, наслућујете, то није важило и за мене, јер сам ја морао да направим неку глупост баш пред извештај комисије: или бих се закачио са неким Ирачанином (а било их је 50 у класи), или бих побегао кући, или се не бих на време вратио из града…или..па било је пуно ствари које нису смеле да се раде ако желиш да будеш “друг ЧЛАН“. И тако би на том састанку СК, коме сам морао да присуствујем иако нисам био члан (поред састанака омладинске организације, којима сам морао да присуствујем јер сам био члан по директиви), устао мој неки другар кога су одредили за председника комисије и издеклемовао већ унапред припремљен текст од стране “неког одозго“ да “Друг Пантелић у претходном периоду није задовољио моралне критеријуме за пријем у Савез Комуниста, јер….(па сад нешто од горенаведеног, некада и више одговора, зависно за шта су ме на’ватали)“. И тако свих пет година. Све то време је у мом досијеу стајала бланко црвена књижица са мојим потписом, јер је “било само питање тренутка када ћу бити примљен“. Како ниједна комисија за праћење није могла дати позитивно мишљење за мене, партијска организација је одлучила да крајем пете, завршне године, прими све који нису били чланови. Али, по обичају, “друг Пантелић“ се побринуо за заплет који ни Карпентер и Хичкок заједно не би успели да изрежирају.
На самом крају школовања, буквално на самом крају јер смо сви из смера положили испите и чекали распоред за одбрану дипломских радова, време смо прекраћивали фудбалом (да, постојало је време кад се фудбал играо уживо, не на Сони Плејстејшну). Током те задње утакмице коју сам одиграо на Академији тадашњи цимер ме беспотребно покоси. Играли смо заједно и неке утакмице за “Академац“ (екипа у малом фудбалу формирана од питомаца академије) где је био голман, али овај пут је играо у пољу, и то против мене. Мислећи да је случајно, дигао сам се, добацио му стандардно “Лакше мало“ и наставио. Након неколико минута још жешћи старт. Овај пут ме заболело, али не само физички, него и помисао да уопште није било потребе за тим кад сам га већ прошао. И још ми се учинило да се том приликом церио и не покушавши да се извини. Питао сам га који му је и шта игра као да хоће да ми извали ногу из дупета. Варнице су севале, али смо некако наставили утакмицу. Иако је моја екипа водила, иако је утакмица била чисто рекреативна, иако није било ама баш никакве потребе и иако смо иначе били у одличним односима, он је из дан данас непознатих разлога пошао да ме покоси и трећи пут. Видео сам, и сада се тога сећам, видео сам да се залетео као сивоња, лопту коју сам добио сам одмах проследио левом ногом не ризикујући да дриблам, али нисам успео да се измакнем. Дигао ме је по десној, стајној нози, и буквално сам летео до асфалта. Лампице су се погасиле, клапне су попадале и настао је мрак. Када сам отворио очи и почео да долазим себи, лежао сам на асфалту, двојица другара су ми држала руке, а трећи је седео на грудима држећи ме за главу једном руком а другом запетом у песницу вичући да ће ме ударити ако се не смирим, док сам се ја ритао и покушавао да се ослободим. Након неколико мунута сам успео да разазнам да су ме у ствари држали како би ме раздвојили од цимера којег су ошамућеног покушавали да дигну и одведу у стационар. Још увек у животињском нагону за убијањем, једва сам из њихове приче схватао да смо приликом старта пали, да сам се ја први дигао, навукао цимера за дрес и спуцао га директно песницом у фацу (класичан директ из вестерна). Тих детаља се уопште не сећам, али знам да је дежурни класе још док сам се туширао дошао по мене са наређењем да се спремим за рапорт. Обукао сам “ски-панталоне“ (официрске панталоне са суженим ногавицама које су се користиле само за свечане ситуације и рапорте), ставио вазелин у џеп, олабавио гузне сфинктере и кренуо. Оно што се од тог тренутка дешавало заслужује посебну књигу, а не причу.
Вест је одјекнула као бомба. Цимер је по успеху био најбољи у смеру и један од најбољих у класи. Члан Партије још од Војне гимназије коју је завршио у Београду. Када сам после првих пар рапорта отишао до стационара да га посетим нисам могао да верујем очима шта сам видео: лежао је на кревету, са главом која је изгледала као да је спавао у кошници. Очи, само две црте, биле су толико отечене и модре као да су по њему касније цртали Хомера Симпсона. Испоставило се да сам му поломио нос и потрефио неки завршетак нерава у корену због чега је био тако деформисан. Рекао сам му да ми је жао, али да није требало онако погибељно да стартује. Мора да сам претерао са читањем стрипова о Челичној песници кад је тако изгледао од једног ударца.
Рапорти су се даље ређали један за другим. Састанци смера, вода, класе, омладинске организације, партијске организације…. Психолошка обрада (психологичарка заспала током покушаја хипнозе)…Психијатријска обрада (психијатар напустио канцеларију пошто сам гурао лопту у троугласту рупу)…Имам утисак да би ме тада најрадије стрељали да је таква казна постојала. Хтели су да ме истерају са Академије, али би по правилнику морали да ми дају диплому, јер сам положио све испите, што би опет значило да не бих морао да платим петогодишње школовање. Ту услугу ми нису хтели учинити и након свих могућих укора које сам подобијао на свим нивоима, од управника котларнице до начелника ВВТШ (Високих војно-техничких школа), остао сам да браним дипломски. Не бих вас више задржавао и дешавањима око дипломског, кажем мало је књига, углавном се некако завршила та Академија, након чега сам на традиционалној заједничкој прослави свих академија у Београду промовисан у чин поручника.
Прво радно место младог поручника било је Славонска Пожега. Након неколико месеци, када је прошао “период прилагођавања“, пита мене мајор, Помоћник команданта за морал (политички комесар по старом), зашто не долазим на састанке СК. Одговорим му да нисам члан. Он каже да јесам. Ја да нисам. Он пита да ли ми се на листићу одбија чланарина. Ја кажем да. “Ето видиш“, славодобитно ће он. “Да те видим сутра у 13 часова у свечаној сали Дома ЈНА“. Шта ћу, одем сутра. Пуна сала, а мени нека милина кренула после свих оних састанака од пре неколико месеци. Од милине сам хтео као у филму “Кери“ да запалим бину са све столом и “председништвом“. Сео сам у позадину, к’о велим бар ћу одџоњати тих сат и по. Али, не лези враже, командант узе реч да представи дневни ред и у томе помену и нове чланове. Сећам се да је рекао “Овде нема чинова, овде смо сви другови и можете да кажете све што мислите“. Паламуђење је било увреда за људски интелект. Полтрони су се ређали са унапред дефинисаним квази-проблемима и одговорима на исте. Негде пред крај, диже се онај мајор и представи мене као новог члана. Устанем, кажем пар речи о себи, добијем аплауз и овације, изађем на бис, отпевам нешто родољубиво, раја у трансу…Наравно да кењам, морам да вам одржим концентрацију кад је текст дугачак.
На крају састанка, тема Остало. Има ли ко шта да каже? Вероватно претпостављате ко је дигао руку. Добијем реч и оплетем “Друже Зарија (тако се звао командант, пуковник)…“ и најебем се кеве због стања у касарни, реално и аргументовано. Тишина, чују се само комарци како грицкају кокице, са занимањем посматрајући из ћошкова расплет у сали. Командант је покушао да нешто одговори, али је дипломатски отрпео и рекао моралисти који се скупио испод стола да запише питања и да ћу одговоре добити на следећем састанку. Чим је командант изашао почео је жагор више од сто људи у сали, сви су ме гледали, неки су честитали, неки дошли да се упознају, неки још седели запањени. Није ми баш било јасно шта се дешавало, јер сам знао да је већина мислила као ја. Сутрадан сам сазнао. Онај мрсомуд од моралисте је дошао у канцеларију и са пуно уводних просеравања питао где сам то видео да се тако обраћа команданту и да он то није доживео за двадесет година колико ради. Поновио сам оно што је командант рекао: да нема чинова на састанку СК, нема униформи, сви смо другови и да се свачије мишљење уважава. И онда је ту почео са демагогијом “да се од тврдог добија рак материце“, из које сам ја закључио да су у Партији сви једнаки, само су неки једнакији од других. Морао сам да му обећам да ћу убудуће прво њега нешто питати, па тек онда износити на састанку, што, наравно, нисам ни размишљао да испоштујем. Дискусија о мом говору на састанку се водила дуго и мени после неколико дана у кантини приђе један заћа (заставник), персоналац, и после плаћеног пива рече да немам никакву обавезу да присуствујем састанцима СК јер нисам члан. Одговорих му оном опаском моралисте да јесам јер ми се одбија чланарина. Он ме одведе у канцеларију и извади досије у коме је стајала моја партијска књижица са приступницом. Објасни ми да ни књижица, ни приступница нису оверене и немају слике, што значи да нисам члан СК. И још ми рече да могу да тужим ЈНА и да ми се врате паре. Ауу…Аууууу… Ауууууууу…Па где ћеш МЕНИ то рећи…
Колико сутрадан је отишао захтев за покретање поступка у Војни суд у Загреб са копијама књижице, приступнице и листића од плате. Након неколико месеци добио сам решење по коме ми се враћају све до тада одбијене уплате за чланство у СК. Када се то прочуло људи би са мање неверице гледали Јосипа Броза, највећег сина наших народа и народности, да је устао из гроба, него мене. Еј, рођаци, тек испилели старешина, и то најмалађи у тридесетпетогодишњој историји Техничке академије, НИЈЕ ЧЛАН СК, па онда ‘ај што није члан, него је ТУЖИО ЈНА због чланарине. И, оно најгоре, незапамћено, УСПЕО ЈЕ да оствари своје право. Није била ствар у чланарини, мислио сам да сам обавезан да је плаћам и ако нисам члан, а и сам износ је био ситан, тако да ни то није постојао ни материјални разлог. Разлог је био принцип: толике сам тортуре прошао на Академији и нисам постао члан, а сада за то још треба и да плаћам-НЕ МОЖЕ! Испоставило се да је финансиста по аутоматизму уписао да ми се чланарина одбија, јер се подразумевало да сам “друг члан“. Највећим успехом ипак сматрам то што више нисам морао да идем на испирања мозга звана састанци СК.
После ратова које нисмо водили дочекали су ме Велики Срби, који су сад сви славили, знали су где је црква и није их било срамота да носе жито. То што су славу бирали према термину за годишњи одмор и што нису знали да се правилно прекрсте нема везе. Неки међу њима су били управо они који су ми се у детињству највише подсмевали. Тапшали су ме по леђима сажаљевајући кроз какве сам све страхоте прошао. Нисам схватао да ћу због њихових нових партијских књижица, које су поносно вириле два прста изнад џепа на сакоу, пролазити кроз још веће.
Државни и војни врх је много касније донео одлуку да се војска деполитизује, значи департизује, а што су сви дочекали са олакшањем, јер је то значило да нема више бесконачног састанчења и да свој глас као грађанин на изборима могу дати према свом нахођењу, а не по директиви. Али…
Пред изборе 2000.године појави се неки генерал са свитом у Шапцу. Командант нареди да сав активни састав поподне присуствује излагању у Дому војске (није више ЈНА, промене рођаци, промене). Био је ту комплетан гарнизон, војници, војници по уговору, цивилна лица и стерешине. Почне геша причу и ја видим да је то политичка трибина за Слобу и Миру. Времеплов у глави ме врати поново на онај први и једини састанак СК са почетка рада у Сл.Пожеги: “Па зар и после 12 година?“ (Ко је рекао промене?) Када је геша рекао да “…гласамо по савести, али да будемо свесни ко нам даје плату и школује децу…“, алудирајући на странке ЈУЛ и СПС које су биле на власти, без речи сам устао и пошао напоље. Неко је покушао да ме дозове и врати, али се нисам освртао. После сам чуо да је мој пример следило још старешина. Ујутру ме је звао ПкПо (помоћник команданта за позадину) на рапорт. Отишао сам без ски-панталона. Питао ме је какво је оно понашање било јуче. Рекао сам да немам намеру да расправљам о томе и да нису имали право да користе униформу и војну хијерархију наређујући да војска присуствује предизборној кампањи једне партије (у ствари две исте оријентације). Почео је да нешто објашњава са висине док ја изнервиран нисам почео да вичем да ли зна шта уопште значи деполитизација, да је прошло време црвених књижица (боље да сам му шамар опалио), састанака и малтретирања оних који немају исто мишљење, да нема више политичких комесара, да нема никакво право да ме задржава и да сам до даљњег на боловању. После пар дана командант ме позвао да дођем и прекинем боловање, јер мој део посла није имао ко да ради. Након избора те године победиле су демократске снаге и сви смо мислили да ће нам бити боље.
Негде крајем октобра или почетком новембра са екипом стерешина сам отишао по део јединице која је радила пут у Девићима изнад Ивањице, да их не би ухватио снег. Док је војска по планини сакупљала машине, отишао сам до продавнице да узмем неке текућине за целодневни пут у матични гарнизон. Као и свугде, испред једине продавнице се водила жучна расправа. О чему? Па о политици, наравно. Њих тројица су пенили са својих импровизованих говорница од пивских гајби, док је четврти, најстарији, забачене шајкаче, наслоњен на штап све то посматрао. После неких десетак минута надвикивања онај четврти, од преко 70 година, испружи чворновати прст према овој тројици и понови историјску реченицу мога оца: “Е САД СМО НАЈЕБАЛИ! Пазите шта вам чича-Живко каже, ови ће нам одрати кожу с’ леђа!“
Тада сам мислио да из чиче проговара пиво и да не може бити горе. Сада, после 12 година, када смо свесни да је победу демократије финансирао Запад, могу да кажем да сам се преварио. Као и многи други. И ко зна да ли ће и моја деца дочекати разрешење свих афера у којима су нас професионалне демократе ојадиле за време своје владавине.
Ова прича није политички памфлет. Ово је прича о борби за мозак. Ово је прича о борби да останеш свој у систему који то не трпи. Ово је прича о слободи ИЗБОРА, која нам је одавно ускраћена сводивши се на бирање између два зла. На жалост, једино што могу да урадим је да парафразирам чувену очеву изреку: СТВАРНО СМО НАЈЕБАЛИ!!!
Мој отац је умро пред нову 1988.годину, не дочекавши да види да је и више него био у праву са својом изреком, која се, нажалост, неће изучавати у уџбеницима историје.
“Такмичарска“ актен-ташна је остала са свим осталим стварима у стану у Славонској Пожеги, које због рата нисам извукао.
31.класу ВТА КоВ у Загребу је, колико се сећам, од примљених 102 завршило 87 кандидата. Од тих 87 само 2 нису била чланови Савеза комуниста.
Цимер је одавно пуковник у Саобраћајној управи ГШ ВС (укинули нам генералско место) и главни је за набавку моторних возила за потребе војске. Остали смо у пријатељским односима.
Ја сам једини официр који је тужио ЈНА због чланарине СК (према изјави капетана који је тада покренуо поступак пред Војним судом у Загребу).
Моја партијска књижица се још увек налази у мом досијеу, негде дубоко у војној архиви. И још увек није оверена.
