Пише: Ненад Николић
Маркетинг у руху државе: Зашто „Србија 2030–2035“ није стратегија, већ политички манифест!
У свету озбиљног планирања и јавних политика, термин „национална стратегија“ носи специфичну тежину. Он подразумева документацију, прорачуне, јавни консензус и законску процедуру. Међутим, оно што смо имали прилике да видимо 7. марта 2026. године, у режији председника Александра Вучића, пре би се могло описати као „визуелни маркетинг“ или проширена политичка платформа владајуће партије.
Као стручњаци, грађани и посматрачи, дужни смо да направимо јасну дистинкцију између онога што се продаје као државни план и онога што он суштински јесте.
1. Методолошки понор: Где је папир?
Прва и најбитнија разлика између политичке платформе и националне стратегије лежи у транспарентности и формату. Права национална стратегија, према Закону о планском систему Републике Србије, није усмено предање нити сет слајдова у Палати Србија. То је документ који мора имати свој ПДФ формат, доступан сваком грађанину, са јасно дефинисаним:
Базним годинама и индикаторима (КПИ): Не само где желимо да будемо, већ како ћемо мерити напредак сваке године.
Изворима финансирања: Које ставке буџета се смањују да би се инвестирале милијарде у канализацију или вештачку интелигенцију?
Анализом ризика: Шта се дешава са планом ако дође до нове глобалне рецесије или енергетске кризе?
План „Србија 2030–2035“ тренутно не нуди ништа од тога. Он нуди „округле цифре“ које су маркетиншки привлачне (1.700 евра плата, милијарда за воду), али без пратеће студије изводљивости. Када немате документ који стручна јавност може да преузме, анализира и критикује, ви немате стратегију, већ имате само обећање #ПреЦедника.
2. Јавна расправа: Симулација наспрам учешћа
Једна од кључних карактеристика националних стратегија је њихова инклузивност. Оне су „националне“ јер припадају целом народу, а не једној канцеларији. Закон налаже јавну расправу у трајању од најмање 20 дана пре било каквог усвајања.
У случају плана 2030–2035, јавност је доведена пред свршен чин. Презентација је била једнострана комуникација где се од народа очекује да „верује на реч“. Најава да ће план бити „представљен људима“ 21. марта на масовном страначком скупу само потврђује сумњу: ово није процес креирања државне политике, већ процес мобилизације гласачког тела. Прави стручњаци, универзитети и цивилни сектор су у овом процесу остали неми посматрачи, чиме је плану одузет легитимитет националног консензуса.
3.Институционална злоупотреба: Председник против Владе
Уставно уређење Србије јасно дефинише ко води унутрашњу и спољну политику, а то је Влада Републике Србије. Стратегије развоја, инфраструктурни пројекти и економски планови су у домислу премијера и ресорних министара. Чињеница да председник државе, чија су овлашћења протоколарна, представља десетогодишњи економски план, јасно указује на то да се овде ради о личној политичкој платформи пресликаној на државни ниво.
То ствара опасан преседан где се државне институције претварају у сервис за промоцију партијског програма. Стратегија једне земље не би смела да зависи од харизме једног човека и његовог термина на телевизији, већ од снаге институција које ту стратегију треба да спроведу независно од тога ко је на власти.
4. Економска деконструкција: Магија бројева и сурова реалност куповне моћи
Када политичар у ударном термину изговори цифру од 1.700 евра просечне плате, он рачуна на психолошки ефекат „великог броја“. Просечном грађанину, који се данас бори са ценама основних намирница које су достигле европске врхове, та цифра звучи као улазница у клуб богатих. Међутим, економија није списак лепих жеља, већ егзактна наука која не прашта игнорисање реалности.
4.1. Замка номиналног раста: Колико ће вредети тих 1.700 евра 2035. године?
Главни трик сваке дугорочне политичке платформе која се продаје као стратегија је игнорисање реалне куповне моћи. Ако просечна плата 2035. године буде 1.700 евра, али кумулативна инфлација у наредних десет година дигне цене закупа станова, комуналија и хране за 60-70%, грађанин ће у реалном смислу живети лошије него данас са 1.000 евра.
Стратегија која обећава цифру, а не стандард, је дубоко непоштена. Права национална стратегија би дефинисала циљану стопу инфлације и паритет куповне моћи (ППП). Овако, имамо само номинални „скок“ који служи да заслепи бираче, док ће реални животни стандард вероватно остати заробљен у зачараном кругу високих трошкова живота.
4.2 Регионална трка: Док ми цртамо визије, комшије нас ,,шију“ у реалном времену
Председникова платформа се често ослања на наратив о Србији као „лидеру у региону“. Међутим, подаци са терена говоре другачију причу. Док Србија поставља циљ од 1.320 евра за 2030. годину, наши суседи који су чланице ЕУ (Хрватска и Румунија) већ су близу или су престигли те цифре – и то у 2026. години!
Хрватска је већ на граници од 1.500 евра просечне нето плате. Њихова пројекција за 2028. годину је преко 1.700 евра. То значи да Србија планира да 2035. године достигне ниво који ће Хрватска имати скоро деценију раније.
Румунија, која је деценијама била синоним за сиромаштво у односу на бившу Југославију, данас има снажнији раст и просечне плате које стабилно беже српским.
Називати ово „историјским скоком“ је у најмању руку претенциозно. У питању је, заправо, покушај да се смањи огроман заостатак који је настао у последњој деценији, а не никакво преузимање лидерства. Инвеститори који „беже“, како каже народ, одлазе управо тамо где је систем предвидив, а радна снага плаћена у складу са европским стандардима, а не предизборним обећањима.
4.3. Одакле новац? Буџет као ,,црна кутија“
Свака стратегија која најављује милијарде евра улагања у инфраструктуру (вода, канализација, енергетика) мора имати јасан фискални оквир. Србија се већ суочава са високим јавним дугом. Питање које ова „платформа“ вешто избегава је: Ко ће то платити?
Хоће ли се те милијарде намирити из нових задуживања код страних банака, чиме оптерећујемо генерације које треба да дочекају ту 2035. годину? Или ћемо продати преостале природне ресурсе и јавна предузећа? Без акционог плана и ПДФ документа који прецизира изворе финансирања, ове милијарде су само бројеви на слајду, дизајнирани да створе привид моћне државе.
5. Демографски колапс: Ко ће градити „Србију 2035.“
Највећи апсурд сваке дугорочне платформе која се у Србији продаје као „национална стратегија“ јесте игнорисање најпростије чињенице: земља остаје без људи. Док слајдови бљеште визијама о вештачкој интелигенцији (АИ), модерним аутопутевима и просечним платама од 1.700 евра, реалност на терену је пустош.
5.1. Одлив мозгова вс. Увоз јефтине радне снаге
Председникова визија предвиђа Србију као технолошки центар. Међутим, права национална стратегија би морала да одговори на питање: Где су инжењери?
Статистике су неумољиве! Србију годишње напусти десетине хиљада радно способних људи, махом најобразованијих.
Они не беже само због плате, већ због онога што ова „платформа“ не нуди: владавину права, фер тржишну утакмицу и систем у којем партијска књижица није јача од дипломе.
Док паметни беже, „стратегија“ се тихо ослања на увоз неквалификоване радне снаге из удаљених азијских земаља за рад на грађевини и у достави.
Не може се градити модерна европска економија 2035. године на моделу „јефтине радне снаге“ и субвенцијама за стране фабрике каблова. То је економски модел 19. века, а не 21. века.
5.2. Инвеститори који „знају знање“
Можемо ми домаћим гласачима причати о лидерству, али озбиљан страни капитал не гледа конференције за штампу. Озбиљни инвеститори гледају предвидивост.
Када виде да се национални планови доносе „из главе“, без јавне расправе и законске процедуре, они виде висок ризик. Прави инвеститори који доносе високу технологију траже стабилне институције, а не стабилократију која зависи од воље једног човека. Они виде да стручни људи одлазе и знају да у земљи у којој нема критичне масе образованих људи, дугорочни профит не постоји. Зато они „паметни“ полако селе своје операције у Румунију или Пољску, где су правила игре јасна и записана у ПДФ-у, а не у ТВ емисији.
6. Образовање и здравство: Темељи које слајдови не виде
Не постоји држава која је достигла стандард од 1.700 евра просечне плате са девастираним просветним и здравственим системом.
Стратегија „Србија 2030–2035“ обећава дигитализацију, док се у реалности школе распадају, а наставници су деградирани на ниво социјалних случајева.
Здравствени систем опстаје на ентузијазму појединаца, док листе чекања постају деценијске.
Без корените реформе ових стубова друштва, свака прича о „скоку у будућност“ је обична кула од карата. Прави развој се не мери бројем изграђених километара асфалта (који су често преплаћени и без тендера), већ квалитетом живота, образовања и безбедности појединца.
7. Закључак: Визија за опстанак на власти, а не за спас државе
Када подвучемо црту испод презентације плана „Србија 2030–2035“, остаје горак укус спознаје да нисмо присуствовали државничком чину, већ отварању још једне бесконачне политичке кампање!
Прави лидери доносе стратегије које наџивљују њихове мандате. Они граде институције које функционишу и када они оду са власти. Оно што смо видели 7. марта је сушта супротност: план који је толико везан за личност једног човека и његову партијску машинерију да без њих губи сваки смисао.
7.1. Политика уместо политике развоја
Разлика између председникове „платформе“ и стварне националне стратегије је у намери.
Стварна стратегија служи да реши проблеме народа (загађење, корупцију, образовање).
Политичка платформа служи да реши проблем рејтинга!
Обећања о платама од 1.700 евра и технолошком рају за десет година су савршен „шум“ који треба да надјача данашње афере, растуће цене и чињеницу да се држава празни. Док паметни и образовани тихо пакују кофере и одлазе тамо где су закони јасни (често у ту исту Хрватску или Румунију које „побеђујемо“ на слајдовима), домаћи гласач остаје заробљен у виртуелној реалности ружичастих графика.
7.2. Време је за промену наратива
Као друштво, морамо престати да прихватамо усмена обећања као државне документе. Национална стратегија без јавне расправе, без доступног ПДФ-а са детаљним прорачунима и без учешћа стручне јавности није легитимна. Она је само још једна епизода у серијалу „обећања која се не проверавају“.
Србија 2035. године може бити модерна и богата земља, али не захваљујући магичним цифрама на екрану, већ искључиво ако се вратимо владавини права, слободном тржишту и инвестирању у људе, а не у њихову послушност.
Докле год нам се политичка платформа једне странке продаје као „национална стратегија“, тапкаћемо у месту, док ће нас реалност и комшије неумољиво претицати.
Време је да тражимо папире, а не обећања. Време је за стратегију која се чита, а не само гледа на телевизији.
Веза према оригиналу: https://www.facebook.com/photo?fbid=10237999373076808&set=a.1278033724347
