Маријина борба

Подели

Марија Нешковић и ја се знамо неколико деценија. Пре неколико дана је на интернету освануо видео који је она снимила током рехабилитације после операције кука у Специјалној болници за рехабилитацију у Бањи Ковињачи, на којем прозива Начелника ортопедије шабачке болнице др Милана Бабовића због претњи које јој је упутио када је требала да се скине са листе чекања за операцију. Пошто је видео на друштвеним мрежама видело доста људи, након чега је доста људи звало њу да је подржи, позвао сам је да исприча како се све десило, да би људи схватили да су корени зла далеко дубљи.
– Где си Маро, инфлуенсерко-поздрављам је на вратима.
– Каква ја инфлуенсерка, пусти то…
– Па како ниси, видиш да се снимак шири брже нег’ корона-провоцирам.
Много боље и брже иде него претходних година, иако од операције није прошло ни пуна четири месеца. Седа, док на тражим на телефону диктафон, да не бих све што каже морао да куцкам директно у компјутер.
– Хајде ти сад лепо испричај од почетка твоје искуство са Бабовићем и шабачком болницом.

– Након операције десног кука 2019. године 19. марта 2020. године сам имала заказану операцију левог. Међутим дан пред операцију у Србији је уведено ванредно стање, пошто је кренуло корона лудило, које је обузело читав свет, тако да по том питању нисам могла ништа да урадим. У септембру је то почело помало да јењава, па сам кренула да видим да ли ће од моје операције бити нешто, јер сам трпела велике болове приликом хода. У шабачкој болници добијам информацију да је доктор који ми је оперисао десни кук, иначе мој школски друг др Видић, у то време начелник ортопедије, напустио болницу и прешао на ВМА. Пошто ми је операција десног кука прошла без проблема, као и рехабилитација после тога, одлучила сам да покушам и други кук да оперишем код њега, односно да прикупим документацију потребну за операцију на ВМА. За то је био потребан упут, који ми је на шабачкој ортопедији и издао неки од доктора, као и да се моје име избрише са листе чекања за операцију на ортопедији шабачке болнице. Са упутом сам отишла на ВМА, где ми је речено да морам и доставити потврду да више нисам на листи чекања у Шапцу. Дошавши поново на шабачку ортопедију упућена сам на сестру која води администрацију и она је рекла да ће то бити урађено у току дана. На моје питање да ли могу да добијем ту потврду одговорила је да се не издаје потврда, већ ће самим стављањем на листу у другој болници бити установљено да нисам ни на једној листи, пошто се ради о јединственој дигиталној листи. После тог разговора сам се вратила кући.

После седам, осам дана ме је звао др Видић и питао зашто нисам предузела ништа по питању скидања са листе. Рекао је да је добио одобрење Начелника ортопедије на ВМА да ме стави на листу, али не може ништа да уради пошто се још увек водим на листи чекања шабачке болнице. Шта ћу, спремим се и са својим штапом, док се кук струже, а нога постаје све краћа и краћа, под боловима поново одлазим на ортопедију шабачке болнице. Око 10 часова долазим код оне сестре у администрацији и питам је зашто ни после девет дана нисам избрисана са листе, да би ми она поново рекла да ће то урадити истог дана. Посебно сам напоменула да нико нема права да се игра тако са нечијим животом и тада сам захтевала писану потврду о брисању са листе или да ми потврду пошаљу на мејл, како не бих морала поново да долазим док потврду ураде. Сестра ми је рекла да они не користе мејл и да је мрежа коју они користе у болници чисто интерна, већ да дођем око пола један, један да подигнем потврду. Пристајем и на то, само да би се агонија завршила, и враћам се кући.

На уласку у стан ми зове телефон и, иако ми је број непознат, по специфичности мреже коју користе видим да је неко из болнице. Пошто сам помислила да ће ме телефонски одбити за ту потврду укључила сам снимач разговора на телефону. Јављам се, а са друге стране мушки глас се представља као ,,Доктор Бабовић, Начелник ортопедије шабачке болнице“. Рекао ми је да зна да сам била код сестре у администрацији пре седам, осам дана у вези брисања са листе чекања, али он то није дозволио. Рекао ми је и да зна да сам малопре поново била због тога, што сам ја и потврдила и рекла да желим да ме избришу са листе и да ми се изда потврда о томе, јер је лекар који ми је оперисао десни кук напустио болницу и желела бих код њега да се поново оперишем. Тада почињу претње и увреде др Бабовића у којима он, између осталог, пита да ко сам ја да тражим скидање са листе и да ли знам ко је он, и хоћу ли да ми он среди да се не оперишем нигде у Србији. Остала сам без текста, јер човека нити познајем, нити сам тако нешто очекивала од неког ко себе назива доктором. Питам га чему такво понашање и да ли ме случајно није помешао са неким, на шта је др Бабовић одговорио да није и да је баш тражио Марију Нешковић. Пошто се нисам ни изула у ходнику стана предлажем му да дођем одмах на ортопедију и да разјаснимо у четири ока о чему се ради, јер не видим никакав разлог за такав однос према мени. Он је рекао да немам ја шта да долазим код њега, јер нема он шта да прича са мном. Рекла сам му да је такво понашање срамотно, прво зато што је он мушкарац, а ја сам женско, друго што је он доктор, а ја пацијент, а треће зато што због њега под боловима поново морам да долазим да бих подигла ту потврду, јер у 21. веку не користите мејлове. Додала сам да се за разлику од доктора из шабачке болнице одлично служим интернетом и да сам комплетан разговор снимила. На то ми је др Бабовић опсовао све по списку и послао ме у три пи**е материне, након чега је прекинуо везу. Тада је и мени нешто пуко пред очима, само сам се окренула и изашла из стана. Стигла сам после десетак минута испред његове ординације и послала СМС поруку да сам испред и да прекинути разговор можемо наставити у четири ока. Само сам чула како се кључ у брави окреће и како се он закључава у својој канцеларији. Још увек не знајући како човек изгледа помислила сам како је то сигурно један веома храбар мушкарац, чим се уплашио ћопаве жене испред врата. Додуше са штапом…

Размишљала сам шта да урадим, а да не направим сцену која би узбунила све пацијенте, јер нико од њих није дошао у болницу што му је лепо. Пошто сам шабачко дете и мој отац није продао коња да би школовао вола, окренула сам се и отишла. Кад сам сишла са спрата сестра на шалтеру ме је препознала и рекла ,,Госпођо, Ваша потврда је готова, може те је подићи“. Још увек бесна узимам потврду и одлазим у неку набавку на Чавић, после које одлазим кући. Причам родитељима кроз шта сам прошла, сликам потврду и шаљем доктору на ВМА, коме сам направила проблем јер се он заузео за мене, а ја због Бабовића ту потврду нисам могла да добијем скоро две недеље.

Заборавила сам да кажем да сам у то време незапослена, јер је познати шабачки голман ,,Металопластике“ и рукометни стручњак, власник фирме у којој сам радила,  фалсификовао мој потпис на уговору о раду и уместо уговора на три месеца, који сам потписала, направио уговор на два, тако да ми је радни однос наводно истекао на дан операције. Тада су се мајка и брат ангажовали да преко њих добијем картицу здравственог осигурања, како не бих морала да платим ту уграђену протезу и болничке дане. Углавном је то прошло и ја сам се надала да више нећу имати везе са шабачком ортопедијом. Међутим…

Негде око 16.30  истог дана зазвонио ми је телефон. Непознат број, али почетне цифре поново указују да је број умрежен у шабачкој болници. Овај пут без размишљања укључујем снимање и јављам се. Кажем уобичајено ,,Хало“, да би мушки глас са друге стране рекао ,,Еј Маро…“ као да се дуго знамо. Кажем ,,Да, ја сам, ко је?“, на шта се глас са друге стране представио као доктор Пакљанац. Настављам са ,,Изволите докторе“, да би др Пакљанац почео са ,,Знаш Маро назвао сам те да ти кажем да га не дираш…“ Питам кога да не дирам, да би он рекао ,,Па доктора Бабовића, када си била јутрос код њега, бла, бла…“ Рекла сам му да сам била испред врата пар минута и да се он закључао у ординацију, након чега сам без речи отишла, тако да не видим у чему је проблем. На то је др Пакљанац рекао да је он још увек закључан у канцеларији. Нисам могла да верујем својим ушима: човек који у 10.15 прети жени, затим се закључава у пола 11 у своју канцеларију, још увек је у пола пет закључан?! Схватам да је Пакљанац звао ДА ПРОВЕРИ ГДЕ САМ ЈА и да случајно негде не чекам Бабовића. Рекла сам му да сам ја одмах отишла са ортопедије, да сам добила потврду која ми је требала и да мене они више не интересују, нити се бавим таквим стварима да сачекујем људе по ходницима. А сад, кажем ја, пошто сте дали себи за право да ме позовете и да ми се обратите као да се дуго знамо, а немате појма с ким причате, сад ћу да Вам објасним ко сам. Прошле године сам на том вашем одељењу оперисала десни кук, оперисао ме доктор који више није у болници. Након операције је изашао да испрати професора, кога је ангажовао око продужетка моје ноге, која се поприлично скратила, а Вас је оставио да ставите два дрена и између ушијете конац.  Ви сте успели да конац протерате КРОЗ ОБА ДРЕНА, тако да су била неупотребљива. Када је техничар ујутру требао да ме превије и извади дренове то није могао да уради, због чега је звао доктора који ме је оперисао. Када је овај видео шта сте урадили ухватио се за главу, јер је део дрена прецвикан концем остао у рани. И шта? Мара је морала на ревизију, поново анестезија, друга за 22 сата, поново под нож да се уклони део дрена и зашије рана. Још сам Вас бранила када Вас је доктор Видић питао како сте тако нешто успели да урадите, сећате ли се сада ко сам? Ништа не рече тај доктор Пакљанац, ни извини, ни опрости, јер да је човек он ме не би ни звао због такве глупости у вези Бабовића. Али балван к’о балван. Тако је најзад завршио тај 20.септембар 2020.

И онда ја, као и ти, крећем у борбу са ветрењачама: пишем Лончару, Министру здравља, шаљем писма са документима, шаљем мејлове, уз мејлове качим те снимке разговора са Бабовићем и Пакљанцем, пишем Агенцији за акредитацију здравствених установа Србије, пишем пријаву Здравственој инспекцији…Једини који ми је одговорио је Начелник здравствене инспекције из Чачка, пошто шабачка болница по регионализацији спада у надлежност инспекције у Чачку, једно некултурно и вулгарно створење, које ми објашњава како је он пред пензијом и како ја ,,мутим воду“, џаба ми је све то и да га пустим да оде на миру у пензију. Послао ми је писани одговор да он не види никакав основ за покретање поступка, ни због претњи, ни због нарушавања процедуре, ни због нехигијене на одељењу ортопедије, на ком је УКИНУТ ЖЕНСКИ ТУШ и претворен у магацин, због чега оперисане жене морају да моле сестре да их преко разбацаних кеса са урином проведу кроз мушко одељење до њиховог туша, како би успеле бар основну хигијену да одрже после операције. Не дижем руке, напротив, већ преко друштвених мрежа пишем сагу о искуству са Начелником шабачке ортопедије, где ми у коментарима и порукама пишу да су имали сличан искуства са др Бабовићем, да су дали паре, а да им је неко остао сакат после операције, да им је чак и умро, али од те подршке мени ништа за те своје рођаке и пријатеље нису урадили.

Време је пролазило, две године се нису обављале операције, тако да сам почела и да губим наду да ћу се у неко догледно време оперисати. Ја јесам на листи ВМА, али се за то време толико листа попунила са војним лицима и члановима њихових породица да је ВМА одлучила да стави блокаду на операције цивила док се не изврше операције над војним лицима са листе (што подржавам). Због тога ме др Видић упућује на Ортопедску клинику на Бањици, да покушам тамо да дођем пре на ред, а он ће видети да дође да асистира. Сестра са ВМА ме брише са листе чекања крајем 2022., враћам се на шабачку ортопедију да поново узмем упут, овог пута за Бањицу, где ми др Макевић без проблема пише упут и каже ,,Тако и треба, ПА НИСИ ВАЉДА ЛУДА ДА СЕ ОВДЕ ОПЕРИШЕШ?“ Улазим у трећу годину чекања, тражим посао, где год дођем када ме виде са штапом захвале се куртоазно и кажу да ће позвати, што никада нису урадили пошто су се плашили боловања, које никада у претходним фирмама нисам раније користила. Отац поред епилепсије преживљава инфаркт, неколико месеци касније добија и дијагнозу Паркинсонове болести, мајка од свега добија епилепсију, покушавам тако ћопава да одржавам и њих болесне и стан, и стару кућу у Мајуру. На све то отац мора свакодневно на дијализу услед проблема са бубрезима, тако да сам услед бриге о родитељима на своју муку практично и заборавила. Нога ми се скратила за седам центиметара, колено и стопало су се окренули у поље као код Чарлија Чаплина, ослањам се само на мали прст, пошто на пету услед болова не смем… Онда се у децембру 2023. јавио др Видић.

Рекао ми је да су на ВМА примили доста ортопеда из унутрашњости и да су умногоме смањили листу чекања, па да узмем потврду да су ме избрисали са листе на Бањици и поново се пребацим на ВМА, јер ће почети са операцијама цивила. Зовем Бањицу, јавља се нека сестра, кажем да о чему се ради и да сам тешко покретна, рече да нема проблема и да пошаљем мејл са једном реченицом као захтев. Пошаљем тај захтев на мејл који ми је дала и после 10 минута добијем потврду да сам скинута са листе чекања. Помислим како су ортопедије на ВМА и Бањици и она у шабачкој болници на удаљености од неких 70 километара, а као да се налазе у различитим временским димензијама. Шаљем потврду на ВМА и доктор ме ставља на листу, али овај пут због мог стања са назнаком ПРОРИТЕТ.  Прође децембар 2023., прође јануар 2024., поче фебруар, позива нема, све теже координирам са одласком родитеља у болницу. И онда је 2.фебруара зазвонио телефон. Био је то позив који мења све. Звао ме је др Видић и рекао да ће ме звати главна сестра да ми издиктира шта ми треба, и да то МОРАМ ПРИКУПИТИ ЗА ЧЕТИРИ ДАНА! Сестра зове, ја пишем: снимке плућа и срца, снимак карлице, снимак кичме, крвну слику, извештај кардиолога и интернисте…Помислих како потврду која се издаје за пар минута у другим установама у шабачкој болници нисам могла да добијем 15 дана, како све то да скупим за четири? Е та четири дана су ти за књигу…
– Немој Маро к’о Бога те молим, ни своју не стижем да напишем-кажем.

– Крећем да прво организујем бригу око оно двоје кући, зовем другарице и комшилук, и крећем у шабачку болницу. Имам изванредног изабраног лекара, др Весну Николић Алију, жену која је увек спремна да те саслуша и помогне. Прочитам шта треба, она одмах почне да окреће телефоне и да заказује. Дала ми упуте и ја одмах идем на радиологију да закажем потребна снимања. На шалтеру мени непознат човек у белом мантилу, испод које је мајица мото-клуба ,,Чивија“. Дам му ја упут, почне он нешто да пише, кажем му да је и мој брат бајкер, пита ко је, кажем Драган Нешковић (Гаги, Кики…). Скочи човек: ,,Па ми код њега били пре три дана у Дортмунду и нас четворица преспавали, ишли на мото-скуп у Хамбург…“ Узе оно све и оде да то убрза.
– Је л’ Салер?-питам. (Председник мото клуба ,,Чивија“ Александар Маџаревић-Салер)
– Јесте, баш он. И заказа све за сутра. Ујутру прво оца спустим да га санитет вози на дијализу, онда мајку возим на неурологију да јој раде ЕЕГ, а ја идем на грудно да снимим шта треба, онда се враћам по њу да бих је због оног гела вратила кући да опере косу и да сачека оца, па ћу поново доћи по њу у два да је возим на скенер главе. Да сам тада имала неку камеру на глави нико ми не би веровао како је прошао дан. Углавном завршавам снимања која је Салер заказао и долазим на интерно. Сестра на интерном јесте заказала преглед и написала ми на упут, АЛИ НИЈЕ УПИСАЛА У ПРОТОКОЛ! Мени гори, покушавам све да завршим и стигнем на заказани пријем, а она ‘ладно каже да идем по ординацијама и питам докторе хоће ли да ме приме. Не знам да ли да је уједем или да је ухватим и избацим кроз затворен прозор. Срећом потрефи се један кардиолог којег знам, жена од мог колеге, др Данка Малетић. И ја улазим, молећиво питам могу ли да се прегледам због пријема на ВМА, треба ми само мишљење због операције. ,,Само да нешто однесем на одељење, ето ме одмах“, рече она и не појави се пола сата. Треба да идем по мајку, не знам да ли да одем, кад после да дођем, зовем мајку да она дође пешке до болнице, ја ћопам са другог спрата до кола да узмем њен упут, јер лифт не долази, сачекујем мајку и кажем јој да после прегледа седне у чекаоницу и да ћу доћи по њу…Поново ,,трчим“ на кардиологију, вичем у ходнику да задрже лифт, срећом по мене, да се не пењем, стижем задихана у ординацију, докторка још није дошла. Улази, узе да мери притисак, каже ,,Немој сад да меримо, видиш да си задихана, дођи ујутру“…Ујутру долазим по снимке на радиологију, кажем хајде, доћи ћу.

Пошто у одласку по мајку пролазим поред шалтера питам да снимци случајно нису већ готови. За дивно чудо јесу. Али…Урађени су снимци карлице, кука, кичме, али нема снимака плућа и срца. Каже техничар да су сигурно ту негде, а и ако нису имају запамћени у машини. Међутим, нема ни у машини. Како? Па лепо: госпођа која је читаво време пребацивала главу с једне налакћене руке на другу заговарала је ову што снима и ова НИЈЕ НИ СНИМИЛА СРЦЕ И ПЛУЋА. Да не би мајка чекала док се то поново заказује одлазимо кући: дошла у болницу у 6.20, отишла у 16.20, одрадила продужено радно време.

Долазим ујутру, сад кажем оној са стране да ћути док ова не заврши снимање, ова се Бог зна како извињава, али одмах уради снимак и ја ,,трчим“ код доктора да очита сад само та два снимка. Завршавам и то, идем на кардиологију да ми ураде ЕКГ, жена гледа, каже ништа ово није добро, молим је да напише да јесте, јер сам задихана и изнервирана поново, некако пристане и ја успем да прибавим сву лекарску документацију. Остало је само да ми у социјалном дају оверен упут  и то је то. Као и за све остало и за ово има међутим: службеници из социјалног нису хтели да овере, јер им није стигло позивно писмо са ВМА. Шта ћу, зовем опет др Видића, он се изнервира јер је сестра то требала одавно да пошаље, откуца писмо и пошаље ми на мејл, одем кући и одштампам, поново се вратим у социјално и за ујутру имам оверен упут. Све спремно, тај последњи дан проведем у куповини намирница и организацији чувања родитеља. Ујутру је на дан пријема требао да ме вози за Београд млађи колега из фирме. Договор је био да по мене дође у пет сати, ја устанем раније, некако спустим кофер, ранац на леђа, торбу, штап и штаке у пар пута, седнем на клупу испред зграде и чекам. Пет сати, овога нема. Зовем га, телефон искључен. Пет и десет, пет и петнаест, овај се не јавља, ако прође пола шест нећу стићи у заказано време на пријем. Јави се он, извињава се, јесте устао, али сео на фотељу да се обује и поново заспао. Стиже са неким другом, убацују моје ствари крећемо. Долазимо на паркинг ВМА, они изваде моје ствари из гепека, ,,Здра’о Маро“, окретоше се и одоше. То су те млађе генерације, које немају никакав осећај за себе, а камоли неког другог. И ја натоварена као они истраживачи кренем гегајући се на пријем.

На ВМА је све обављено ,,по војнички“ и 13.2.2024. после четири године патњи оперисала сам и други кук, а нога ми је неком протезом продужена и враћена у нормалан положај. Пошто је постоперативни опоравак ишао како треба десет дана након операције сам шабачким санитетом из Дома здравља кренула кући. Негде на пола пута возач санитета каже да ли може да сврати на неку од пумпи да сипа гориво и купи воду, што сам једва дочекала, јер је због хладноће момачки заложио грејање у санитету, па су ми уста била скроз сува. Док он чека точиоца зове га колега и пита где се налази. Овај му каже да вози пацијента из Београда за Шабац. Колега му одговара да вози пацијента из Шапца за Београд, и то не било каквог, већ доктора Бабовића, Начелника ортопедије. Каже да је ушао у операциону салу и доживео тежак мождани удар, жури, само да му не умре у колима. Слушам и не верујем шта слушам, али сам помислила на оне Ђокине стихове ,,Неко то од горе види све“, намешта карте, игра се, па је био ред и да Бабовићу намести, пошто је он дуго намештао и смештао другима. Стижемо у Шабац, а моја мајка испред зграде чека санитет са оцем. Уместо једног стижу два, из једног излази отац, из другог ја, а мајка не зна коме пре да помогне. Срећом задеси се ту нека комшиница, па смо успели у два пута да се попнемо до стана (лифт у згради је величине пољског ве-цеа).

Опоравак је, чини ми се, био 300% бржи него након прве операције, ваљда из превелике жеље да поново проходам како треба. Позив за рехабилитацију у Бањи Ковиљачи сам добила брзо и 13.маја сам се јавила на пријем. На пријему ме млађи доктор кроз необавезан разговор обавештава да се на опоравку налази и Начелник ортопедије шабачке болнице, др Бабовић. И ту сазнајем да је дотични и његовој тетки узео 800 евра да би је ставио на листу за операције као приоритет, жена је чекала месец дана, да би на крају овога треснуо мождани удар, а паре отишле.
– Чекај: то теби прича тај доктор?
– Да.
– Па што није он нешто предузео када је то чуо?
– Зато што је млад и неће себи да ставља омчу око врата.
Завршавам преглед и мене по папирима смештају са оба вештачка кука и надоградњом бутне кости у објекат ,,Стандард“ који нема лифт, али уз помисао да ћу срести Бабовића и да ћу моћи да га приупитам за оне претње прогутала сам и то да сваки дан по неколико пута морам да пређем степенице до два спрата и високо приземље. Сазнам да се Бабовић налази у ,,Далмацији“ са супругом, коју су прозвали Шехерезада, јер сваки дан облачи други једнобојни комплет са неким ланчићима на струку. А госпођа иначе не гура колица са својим мужем, не, то раде техничари и сестре Специјалне болнице, она је ту само да шета сатенске комплетиће поред колица и држи мужа за шлогирану ручицу. Само то ,,модирање“ довољно говори о карактеру, јер све то време не шета по модној писти, већ по ходницима са убогим људима и децом. Треба поменути и то да је своја два сина одвојила од оца, свог првог мужа, и да су они након њене удаје за Бабовића променили презимена и узели Бабовићево презиме, за шта им се татица одужио са мерцедесима за пунолетство, о чему постоји и снимак, који можете погледати на следећем линку:
https://www.facebook.com/studioprofesional/videos/420624639933064/

Елем, трећи или четврти дан мог боравка у бањи, приликом одласка на блато срећем у ходнику др Бабовића како чека масажу у колицима. Искористила сам ту прилику и снимила телефоном видео снимак, у ком сам га питала зашто ми сада не прети као онда да ће ми средити да се не оперишем нигде у Србији. Остатак можете да чујете и видите на снимку:

Следећи пут када сам га срела изазвала сам га да се тркамо, ја сада на две ноге, а он ,,моторизован“. Ко изгуби плаћа доручак од 100 евра, јер је он говорио сестрама да не прихватају коверте са 100 евра, пошто ,,толико кошта његов доручак“. И рекла сам му да ми је драго што је у колицима, и да се надам да ће бар четири године да се мучи, да ћопа и фрфља, колико сам се због њега мучила ја док нисам дочекала операцију. Можда то није хришћански, али то сам му ја пожелела, а они које је осакатио и који су се мучили можда и више него ја, нека оду до бање и кажу му њихове жеље. Они који су због њега умрли, као мој комшија преко пута, кога је неко оборио колима са бицикла, и којег је Бабовић након ,,интервенције“ сина из Немачке оперисао док је имао бактерију у мокраћи, што се искомпликовало (оперисан је још неколико пута у Београду) па је умро у највећим мукама, нека сачекају још неко време на његов долазак.

Тај ,,вирални“  снимак сам  направила ради своје личне сатисфакције и показала сам га теби и још пар особа. Ти си ми рекао да га поставим на интернет, али ја то нисам урадила, отприлике знам која је особа која јесте, али је не осуђујем, јер немам шта да кријем. За све што сам ти овде навела имам доказ, а и интернет памти све, па су сачувани и ти мејлови које сам слала надлежним органима. Жао ми је што код нас не постоји правосуђе па да Бабовић одговара пред правосудним органима за свој ,,ценовник услуга“, а посебно зато што је платио локалним јајарама да врше притисак на свог колегу доктора и његову породицу, који га је упозоравао да то не ради, због чега се са породицом на крају и одселио из Шапца. Жалосно је што ће највећи део оних који су ми после објављивања снимка поново отићи код доктора са ковертом, јер смо управо ми, пацијенти, направили ,,обичај“ да се попу, доктору и политичару никада не иде празне руке. И није ово дрвље и камење на све докторе и медицинске раднике у шабачкој болници, наравно да има и оних савесних, посвећених свом хуманом позиву, али не могу да их обиђем а да не кажем да су и они својим ћутањем допринели оваквој ситуацији не само у шабачкој болници, него уопштено гледано и у здравству и у држави, јер су знали шта Бабовић и други ,,Бабовићи“ раде.
– Маро, теби свака част шта си све издржала и хвала на овој исповести, можда, али само можда, неко од надлежних органа предузме нешто.

А ако не знају шта нека прочитају коментаре испод снимка на друштвеним мрежама.


Подели

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top