Odem pre neki dan u ,,Rodu“. Bio na toj strani, pa svratio u prodavnicu da uzmem par stvari. Između ostalog pošao da uzmem i jaja. U rafovima jaja od nekoliko firmi, sva M veličine. Uzmem pakovanje, uzmem kore, sir sam već imao i rešio deci za doručak kad dolaze kod mene da napravim gibanicu. Dođem kući, otvorim pakovanje i gledam: kokošija jaja su veličine morčijih (slika). Iskreno, to bih zabranio. Zašto? Pa evo.
Nekada davno, mislim da sam bio sedmi razred, zarazi nas naš školski Boban Mijailović sa vaterpolom. Ja savsko dete, čitavo leto na Mišarskoj adi, Zoran Tajcan me već učio da preveslavam pun ribarski drveni čamac kada nije bilo pente (od 8-14 ljudi, verovali ili ne), već preplivavo Savu, mislio sam da ću biti baba-roga za ostale. Bilo nas je nekoliko iz odeljenja: Isa, Slava, Maša, Praja, možda sam nekog i zaboravio. Na prvom treningu prvo ide zagrevanje van bazena. Pošto sam trenirao gimanstiku u isto vreme nije mi to bilo nepoznato. Posle nekih petnaestak minuta i raznih vežbi razgibavanja ulazi se u bazen. Svi postrojeni po dužini i dobijamo stiropor koji treba da držimo ispred sebe i plivamo tamo-‘vamo. Koji će to meni kad sam vidra, pomislim, ali guraj i ćuti. Posle nekih pet-šest širina vidim da to i nije neka besmislena vežba. Trener se zvao Mlađa, ako me pamćenje još služi. Onaj Luis Goset Džunior (narednik Foli) iz ,,Oficira i džentlmena“ verovatno je bio Mlađin učenik. Čekam(o) loptu, a lopte ni u naznaci. Završimo tih 20 širina, već na izdisaju, kad Mlađa kaže sad svi ruke gore i ,,šetnja“ po bazenu. Naredba je bila: ,,Da se vidi spido!“, što je bila oznaka na gaćama (,,Speedo’’), a što je opet značilo ne da plutaš sa šakama iznad površine vode, nego da toliko brzo radiš nogama da je čitav gornji deo tela iznad vode! Ljudi, ne znam kako sada vaterpolisti treniraju, ali to je bila vežba koja je pokazivala ima li u tebi testosterona ili nema. Svi mišići, za koje nisam ni znao da ih imam, tada su se upalili. Neko je prošetao jednom, neko par puta, ja sam možda šest, sedam puta, a prvotimci su šetali pored nas i zajebavali se. Tek na kraju treninga bi dobili loptu nekih petnaestak minuta. Jedva sam Bobanu, koji je bio golman, u šutu uspeo da dobacim loptu, a kamoli da dam gol sa dva, tri metra. I tonuo svaki put, jer nisam više imao snage. Koliko su ljudi mislili da se Mlađa iživljavao govori i događaj kada su mu nandžarastu (dobro sam napisao) peglicu digli na betonsku klupu posle treninga i ostavili je tako da visi sa točkovima sa strane. Posle nekoliko meseci sam dobio ovčije boginje, pauzirao par nedelja, počele pripreme za prvenstvo u gimnasitici i više nisam išao na treninge. Ali o tome kako ljudi posle tih vežbi ni sa sto kila težine nisu uspevali da me potpope neki drugi put.
Uglavnom se posle tih sat, sat i po, vraćam kući ispošćen i gladan kao da sam izašao iz logora. Treninzi su bili u osam uveče, a ja bih dolazio kući oko pola deset. Jednom prilikom je majka Mica posle treninga ispržila tri jajeta na oko, koliko je bilo meni ,,za rast“. Tada su dva jajeta bila normativ nekog normalnog jela. Ne mogu sad da objašnjavam da su se ta dva jajeta trljala sa hlebom dok se ne izližu ukrasi na tanjirima. Dok sam jeo ta tri, koja su po veličini zauzimala veliki tiganj (to bi sad bilo od 28cm), rekao sam majci da isprži još tri. Kada su i ta tri bila pri kraju, rekao sam još tri. Majka je izašla iz kuhinje i gledala u mene. ,,Dete…“, samo je progovorila. Donela je još dva, jer više nije bilo u kući. Naravno da je tu bilo i neke suvotine i salate, ali ja sam bio kao popisna komisija. Ćale, koji je na pola stola slagao račune od tog dana, samo se smejao, a keva pitala ,,Sine, pa gde ti stane?“. Ono što hoću da kažem je to da je žumance od jaja domaćih kokošaka tada bilo veće od komplet jajeta na oko ovo što sada zovu M klasom. Ta mala jaja su zvali ,,brojleri“, kao neka kontrolna jaja, šta li. Ne znam koje su to vrste kokošaka bile, ali sve su bile domaće, one smeđe, i graorke, one sive, šarene. I tako je bilo kod svih u selu. Bile su tri, četiri kile teške, a petlovi nijedan ispod pet, onako crvenkasti, nafurani na opasno. Trebao si da paziš kad uzimaš jaja da se petao ne zaleti, nije bio mali broj napada petla. Sećam se, tad sam bio u srednjoj školi, mi radili nešto oko farme, a baba Leposava počela da viče: ,,Crko dabogda, stani“ i juri petla nekom metlom po dvorištu u Kormanu (selo gde sam odrastao). Isprva mi bilo smešno, ali dohvatim neki pljosnati kamen koji sam našao i firiznem kao da pravim žabice na vodi (što smo svi kao deca vežbali na Savskom kanalu). Petlu je telo u trku palo preko glave. Baba Lepa je stajala zadihana i za svaki slučaj ga još par puta overila metlom. Nije mogla da veruje, tri puta se prekrstila. Kada ga je ošurila i očerupala videla je da je vrat od udarca kamenom slomljen. Ona je kasnije pričala kako ju je oborio dok je skupljala jaja i izgrebao, i sa osvetničkim smeškom služila paprikaš od napasnika. Ja sam rastao u svojim očima, dok su stric i otac bili u fazonu ,,Pa ima na koga“, pošto su svi u Pantelićima bili baš odlični strelci u vojsci. Kasnije se to na vojnoj akademiji i ratu potvrdilo (to jeste nasledno).
Danas (19.4.2025.) odem u tržnicu da kupim farbana jaja i ono sve ta sitna, kao domaća. Kažem gospođi kod koje redovno kupujem da su kao morčija, ona kaže: ,,Pa jeste, ali takve su kokoške“…Šta je problem? Izumrle su smeđe i graorke? ,,Nevinije“ su ove nego pre? Ili su petlovi prskani onim femini ,,kemitrejlsima“, kao i ovi nabildovani muškarci u helankama do pola lista, pa ne naskaču na kokoške već na petlove? Ne znam, ali znam da kad bi Toma Mona stao ispred mene sada, koji još uvek idem na bazen, a kamoli ispred pravog vaterpoliste (ili bilo kog ozbiljnijeg sportiste), i rekao ,,Druže, dva jajeta po 11 dinara te drže ceo dan“ završio bi kao poster na pločicama bazena. Jer za nekadašnja tri jajeta u receptu sada treba da staviš šest. Posle su mi rekli da su u prodaji i kokošija jaja S klase…
Jeste nam poljoprivreda sa stočarstvom, kao i sve ostalo, uništeno, ali ljudi, gde su nam jaja što smo to dozvolili?
