Код сестре на славском ручку за Ђурђевдан дође ми порука преко Вибера да ми је истекло три месеца од последњег давања крви и да сутра, у среду 7.5., могу дати крв у Културном центру у Шапцу. Пошто сам ујутру имао и нека посла по граду око 9.30 одем да КЦ-а. Попнем се полако уз степенице, видим гужва, попуним упитник брзински, извадим картицу ДДК, упишем број досадашњих давања 63 (то је по књижици) и одмах код техничара који уводи у компјутерску евиденцију и вади крв из прста. Каже он онима што чекају да имам првенство, боцне и пошаље ме код доктора. Доктор млад, питам га је ли први пут у Шапцу, каже није, гледа испечатиран н-ти картон ДДК, каже да смо се четири године мимоилазили, измери притисак и…160 са 100. Кажем да никада нисам имао притисак преко 130, а и то 130 сам имао једном или два пута, обично је 125 са 85/90, момачки. Питам доктора да ли му је исправан апарат. Наравно да се зајебавам, јер је то апарат са живом и слушалицом, који код онога ко зна да слуша не може да омане. Смеје се доктор и пита када сам последњи пут мерио притисак. Кажем пре три месеца када сам давао крв. Немам апарат, јер сам сматрао да је то на три месеца сасвим довољно. И до сада јесте било. Препоручује да обратим пажњу и да чешће контролишем.
– Таман сад да дам крв и да спустим притисак, значи обострано задовољство…
Извиним се онима што чекају и одмах на прву слободну лежаљку, која има наслон са десне стране, пошто ми већином крв ваде из десне, здраве руке.
Долази сестра, за коју сам касније чуо да се зове Јелена.
– Знам ја Вас, прошли пут сам успела да нађем вену у десној руци.
– Прошли пут ме бо (убо) Раде Игла, све завршено било за 7-8 минута. (Ко не зна ко је Раде има овде.)
– Мислим прошли пут када сам ја била.
– Могуће, већ су сви вежбали на мени.
Узима стезаљку веже, узима вату, прска алкохолом по руци, пипка, брише, пипка, брише, прска, пипка, брише…Најзад узима иглу и боде. Ништа. Мало лево, па десно, хопа, цупа, мало дубље…Ништа. Пита техничара који је био на компјутеру хоће ли он да проба, одмахује главом. Опет покуша мало дубље, опет ништа.
– Жао ми је да копам више-каже и вади иглу.
Завија ми десну руку и ја кажем да пробају из леве. Лева рука ми није потпуно у функцији јер немам радијални живац, па се вене виде боље, али беже испод игле пошто немам део мишића (чим нема живца нема ни мишића). Сада ће да покуша Ђоле.
– Ја прошли пут нисам нашао.
– Прекрсти се и боди-кажем му ја.
– Хајде да видим.
Сада морам да се преместим на лежаљку која има наслон за леву руку. Иста процедура: стезаљка, штипкање и пипкање.
– Хајде Боже помози-каже Ђоле, прекрсти се и узима иглу.
– Ево да се прекрстим и ја…
– Ма и три пута, и ногом, и руком…-завитлава се Ђоле.
Боде. Видим по лицу да није сигуран. Покушава исто лево-десно да на’вата вену. Одустаје.
– Побеже-каже.
Завија ми леву руку. Долази доктор. Одвијају ми десну руку. Гледају доктор, Јелена и Ђоле. Риђокоси техничар само одмахује главом, неће ни да погледа. Улази у просторију Славко, директор Црвеног крста у Шапцу.
– Где си директоре-кажемо Ђоле и ја у исти глас.
Јавља се срдачно, као и увек. Пита како иде, кажем не иде, ови му објасне ситуацију.
– Како бре, па човек дао шездесет и нешто пута-каже окупљенима око мене.
Пипа Ђоле вену, двоуми се да ли да покуша на другом месту. Човек лево од мене се зноји на лежаљци.
– Друже, хајде мене убоди, ја не могу ово да гледам…
– Ма опусти се-каже му Ђоле.
– Није мени због мене, него ми је мука кад гледам како њега бодете.
– Верујте ми да Вам није теже него мени-кажем.
– Верујем…
У тим тренуцима улази на врата екипа ТВ АС.
– Ма не могу ја ово-каже Ђоле.
Славко не одустаје, прича како сада дају плакету и награду за 75 давања.
– Јеби га, рад сам да по закону дајем до 65. године, али, како је кренуло, тешко да ћу добацити до 75 давања. Није до мене.
– Ма није, наравно-каже Јелена.
– Па како је људи претходних пута било?-упоран је Славко.
– Најчешће га је бо Раде.
– Који Раде?
– Цветановић.
– Како он нађе, а ви не?
– Раде боде 40 година…
– Па добро, онда ћеш доћи за седам дана кад буде Раде у екипи-обраћа се Славко мени.
– Слабије он сада иде по терену…
– Само ви њега зовите.
– Можемо ми њега да зовемо, али не правимо ми распоред.
– Него ко?
– Координатор у институту.
– Ко је координатор?
– Дуле.
– Дуле? Па ево одмах зовем Дула…
И сад долазимо до онога због чега је све ово горе написано: завијају ми поново десну руку и ја устајем да ослободим лежаљку; Јелена зове Рада и укључује видео позив преко Вибера; Славко зове Дула; сниматељ ТВ Ас-а се мува између, доктор покушава да каже да није добро да дођем за седам дана због ожиљака од игли, Ђоле прича са онима који су на лежаљкама…
– Де си брате мој…-чујем познати глас.
Јелена окреће телефон према мени и спајам глас са насмејаним лицем.
– Одмах да ти се извиним, није била моја идеја да те зовем и ометам у канцеларијским пословима…
– Ма шта је било?
Јелена му исприча на брзака да нису могли да нађу вене и да траже да он дође.
– Није проблем, али не правим ја списак.
– Рекла сам им-одговара Јелена.
У том тренутку се између мене, Јелене и њеног телфона на ком је Раде Игла убацује Славко са својим телефоном. Окреће телефон према Раду и каже ,,Ево Дула, иако је он на обичном, а не на видео позиву. Са Славковог телефона прича Дуле, у исто време прича и Славко и каже да за две недеље убаци Рада на списак екипе која долази у Шабац, Раде клима главом као да нешто разуме, а Јелена и ја се смејемо. Углавном су се они некако споразумели да Дуле стави Рада у шабачку екипу за 21. мај 2025. и да тада дођем поново да дам крв. Здравим се са свима и одлазим са обе завијене руке необављеног посла.
Први пут сам, колико се сећам, крв вадио самостално у шабачкој болници у седмом или осмом разреду основне, ваљда за неки систематски преглед. Сестра ме је бола шест, седам пута у обе руке док није нашла вену. Веровали или не. Добровољно сам почео да дајем крв у војној академији и не сећам се да је тада било проблема. Вене јесу танке, али за оне који имају искуства то не представља проблем. Мислим да ми је ово трећи пут да ми приликом ДДК не могу да нађу вене. Први пут је било давно, још се давала крв у болници, када су на трансфузији биле ученице медицинске школе на пракси, па их је мој друг Аца Бојичић послао да се уче. Други пут је било прошле године. Трећи пут сада. Питао сам докторе: не постоји начин да се крвни судови прошире, ако не рачунам савет мог колеге Рада Којића-Које да пијем више алкохола, пошто ,,алкохол шири вене“. Током борбе за живот након саобраћајке вене су се толико повукле да су ме сестре на ВМА после избодених руку у лактовима боле и по табанима, и по шакама, и између прстију, и испод колена, а када нигде нису више могле да нађу вене онда су ми отворили централну артерију на врату. Не знам да ли ћу поживети довољно дуго да то све напишем, али плакао сам и тражио да ми донесу да потпишем изјаву да их ослобађам одговорности ако умрем, само да престану да ме боду. Већина после тога не би пожелела да види иглу никада више у животу, али ја сам на себи искусио шта значи када ти треба крв, тако да ћу покушавати да дајем докле ми то закон дозвољава.
Завршавам ово писање око 5:00 21.5. и идем да ,,доспавам“, како бих одморан отишао да дам крв. Надам се да ћу видети брата Рада Цветановића и да ће овај пут потрага за венама бити успешна. Д’ударим у картон и тај 64. печат.
Дописано у 10.45: Управо сам се вратио са давања крви. Раде Цветановоћ је оправдао свој надимак ,,Игла“ (скраћено од ,,Прва игла института“), па је уз пар пипања из прве нашао вену. Проток био 560 нечега, рече ми да је то одлично. На мерењу притиска код докторице било 130/85, докторица прокоментарисала ,,Одличан“. Ево и пар сличица које је сликао Раде. Види се да с њим никад није досадно.
И сада не да је било крви, већ је после давања процурио завој, па сам искрварио и под у сали и плочице испред улаза у салу. А проли пут умало да ме убеде да сам умрео, само ми нису јавили. Опет. Видимо се за три месеца.
