Одем пре неки дан у ,,Роду“. Био на тој страни, па свратио у продавницу да узмем пар ствари. Између осталог пошао да узмем и јаја. У рафовима јаја од неколико фирми, сва М величине. Узмем паковање, узмем коре, сир сам већ имао и решио деци за доручак кад долазе код мене да направим гибаницу. Дођем кући, отворим паковање и гледам: кокошија јаја су величине морчијих (слика). Искрено, то бих забранио. Зашто? Па ево.
Некада давно, мислим да сам био седми разред, зарази нас наш школски Бобан Мијаиловић са ватерполом. Ја савско дете, читаво лето на Мишарској ади, Зоран Тајцан ме већ учио да превеславам пун рибарски дрвени чамац када није било пенте (од 8-14 људи, веровали или не), већ препливаво Саву, мислио сам да ћу бити баба-рога за остале. Било нас је неколико из одељења: Иса, Слава, Маша, Праја, можда сам неког и заборавио. На првом тренингу прво иде загревање ван базена. Пошто сам тренирао гиманстику у исто време није ми то било непознато. После неких петнаестак минута и разних вежби разгибавања улази се у базен. Сви постројени по дужини и добијамо стиропор који треба да држимо испред себе и пливамо тамо-‘вамо. Који ће то мени кад сам видра, помислим, али гурај и ћути. После неких пет-шест ширина видим да то и није нека бесмислена вежба. Тренер се звао Млађа, ако ме памћење још служи. Онај Луис Госет Џуниор (наредник Фоли) из ,,Официра и џентлмена“ вероватно је био Млађин ученик. Чекам(о) лопту, а лопте ни у назнаци. Завршимо тих 20 ширина, већ на издисају, кад Млађа каже сад сви руке горе и ,,шетња“ по базену. Наредба је била: ,,Да се види спидо!“, што је била ознака на гаћама (,,Speedo’’), а што је опет значило не да плуташ са шакама изнад површине воде, него да толико брзо радиш ногама да је читав горњи део тела изнад воде! Људи, не знам како сада ватерполисти тренирају, али то је била вежба која је показивала има ли у теби тестостерона или нема. Сви мишићи, за које нисам ни знао да их имам, тада су се упалили. Неко је прошетао једном, неко пар пута, ја сам можда шест, седам пута, а првотимци су шетали поред нас и зајебавали се. Тек на крају тренинга би добили лопту неких петнаестак минута. Једва сам Бобану, који је био голман, у шуту успео да добацим лопту, а камоли да дам гол са два, три метра. И тонуо сваки пут, јер нисам више имао снаге. Колико су људи мислили да се Млађа иживљавао говори и догађај када су му нанџарасту (добро сам написао) пеглицу дигли на бетонску клупу после тренинга и оставили је тако да виси са точковима са стране. После неколико месеци сам добио овчије богиње, паузирао пар недеља, почеле припреме за првенство у гимнаситици и више нисам ишао на тренинге. Али о томе како људи после тих вежби ни са сто кила тежине нису успевали да ме потпопе неки други пут.
Углавном се после тих сат, сат и по, враћам кући испошћен и гладан као да сам изашао из логора. Тренинзи су били у осам увече, а ја бих долазио кући око пола десет. Једном приликом је мајка Мица после тренинга испржила три јајета на око, колико је било мени ,,за раст“. Тада су два јајета била норматив неког нормалног јела. Не могу сад да објашњавам да су се та два јајета трљала са хлебом док се не излижу украси на тањирима. Док сам јео та три, која су по величини заузимала велики тигањ (то би сад било од 28цм), рекао сам мајци да испржи још три. Када су и та три била при крају, рекао сам још три. Мајка је изашла из кухиње и гледала у мене. ,,Дете…“, само је проговорила. Донела је још два, јер више није било у кући. Наравно да је ту било и неке сувотине и салате, али ја сам био као пописна комисија. Ћале, који је на пола стола слагао рачуне од тог дана, само се смејао, а кева питала ,,Сине, па где ти стане?“. Оно што хоћу да кажем је то да је жуманце од јаја домаћих кокошака тада било веће од комплет јајета на око ово што сада зову М класом. Та мала јаја су звали ,,бројлери“, као нека контролна јаја, шта ли. Не знам које су то врсте кокошака биле, али све су биле домаће, оне смеђе, и граорке, оне сиве, шарене. И тако је било код свих у селу. Биле су три, четири киле тешке, а петлови ниједан испод пет, онако црвенкасти, нафурани на опасно. Требао си да пазиш кад узимаш јаја да се петао не залети, није био мали број напада петла. Сећам се, тад сам био у средњој школи, ми радили нешто око фарме, а баба Лепосава почела да виче: ,,Црко дабогда, стани“ и јури петла неком метлом по дворишту у Корману (село где сам одрастао). Испрва ми било смешно, али дохватим неки пљоснати камен који сам нашао и фиризнем као да правим жабице на води (што смо сви као деца вежбали на Савском каналу). Петлу је тело у трку пало преко главе. Баба Лепа је стајала задихана и за сваки случај га још пар пута оверила метлом. Није могла да верује, три пута се прекрстила. Када га је ошурила и очерупала видела је да је врат од ударца каменом сломљен. Она је касније причала како ју је оборио док је скупљала јаја и изгребао, и са осветничким смешком служила паприкаш од напасника. Ја сам растао у својим очима, док су стриц и отац били у фазону ,,Па има на кога“, пошто су сви у Пантелићима били баш одлични стрелци у војсци. Касније се то на војној академији и рату потврдило (то јесте наследно).
Данас (19.4.2025.) одем у тржницу да купим фарбана јаја и оно све та ситна, као домаћа. Кажем госпођи код које редовно купујем да су као морчија, она каже: ,,Па јесте, али такве су кокошке“…Шта је проблем? Изумрле су смеђе и граорке? ,,Невиније“ су ове него пре? Или су петлови прскани оним фемини ,,кемитрејлсима“, као и ови набилдовани мушкарци у хеланкама до пола листа, па не наскачу на кокошке већ на петлове? Не знам, али знам да кад би Тома Мона стао испред мене сада, који још увек идем на базен, а камоли испред правог ватерполисте (или било ког озбиљнијег спортисте), и рекао ,,Друже, два јајета по 11 динара те држе цео дан“ завршио би као постер на плочицама базена. Јер за некадашња три јајета у рецепту сада треба да ставиш шест. После су ми рекли да су у продаји и кокошија јаја С класе…
Јесте нам пољопривреда са сточарством, као и све остало, уништено, али људи, где су нам јаја што смо то дозволили?
