МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ?
Eво овај, 29781.
Прича која је пред вама – корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама.
Па, да почнемо? Дуго вас је чекала…
Прича би баш могла да се зове баш тако, 29781, а могла би се назвати и ,,маљ“ или на неки други начин. Наслов ћете ви одабрати, а ево и о чему се ради:
Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненада зазвонио… Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира.
Само, ти дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били још опаснији дани.
Мајска ноћ, 1941.
Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види. Телефон звони. Митрополит полако долази и диже слушалицу. Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале.
Ни он није био као многи други фратри – био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину. Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва – Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско) да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је ,,ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона“. Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да – више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом.
,,Не урадиш ли то“, рече Брале митрополиту Петру, ,,сносићеш одговорност“.
Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:
,,Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога – рат још није завршен“.
Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.
Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да је одбио да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко: ,,Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама“.
Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.
Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као ,,број 29781″.
Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле прво да га малтретирају, па да га страшно муче. Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима.
Тако је и чистио двориште.
Митрополит Петар Зимоњић је према једнима на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба. Ту, у Јадовном, остало је сећање на ,,великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем – главу убише“.
Еј… Маљем смрскали главу.
Јер се није одрекао ћирилице.
А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.
У знак сећања на Митрополита Петра Зимоњића, чији спомен се данас слави (као и свих мученика дабробосанских и милешевских) једног дана сам, просто, почео да на Твитеру пишем ћирилицом.
И све остало што другде пишем.
И што ћу писати.
Дарко Николић, аутор књиге ,,Гвоздени пук“ (веза према оригиналу: https://twitter.com/HuddleBre/status/1546458120737669130)
