MOŽETE LI DA ZAPAMTITE JEDAN BROJ?
Evo ovaj, 29781.
Priča koja je pred vama – korisna je da se ispriča baš na ovaj dan. Ali, može i na neki drugi. Mnogo je, baš mnogo važna ta priča. Šteta što nas ne uče o njoj u školama.
Pa, da počnemo? Dugo vas je čekala…
Priča bi baš mogla da se zove baš tako, 29781, a mogla bi se nazvati i ,,malj“ ili na neki drugi način. Naslov ćete vi odabrati, a evo i o čemu se radi:
Bilo je to jedne majske noći, kada je telefon mitropolita dabro-bosanskog Petra Zimonjića iznenada zazvonio… Mora biti da je bio svestan šta je posredi, jer su dani novog stradanja ponovo zamenili dane mira.
Samo, ti dani nisu bili kao oni u vreme Velikog rata, kada je po Bosni skupljao siromašnu decu i onu bez roditelja pa ih slao u Vojvodinu, da se spasu. Ovo su bili još opasniji dani.
Majska noć, 1941.
Zamislite jednog starca, nalik Patrijarhu Pavlu, koji je imao ljubav za sve i svuda. Bela brada, smirene oči, pune ljubavi, koje kao da gledaju kroz čoveka, a gledaju zapravo u njemu ono najlepše, što ni on sam u sebi ne vidi. Telefon zvoni. Mitropolit polako dolazi i diže slušalicu. Sa druge strane žice bio je katolički fratar Božidar Brale.
Ni on nije bio kao mnogi drugi fratri – bio je zbog te svoje posebnosti imenovan za ustaškog poverenika za Bosnu i Hercegovinu. Brale telefonom saopštava mitropolitu Srpske pravoslavne crkve da u toku narednog dana svim svojim sveštenicima i svim crkvenim opštinama (a Mitropolija dabrobosanska ima četiri arhijerejska namesništva – Sarajevsko, Travničko-zeničko, Fočansko i Goraždansko-višegradsko) da svim tamošnjim služiteljima Crkve Gospodnje prenese naredbu da je ,,ćirilica van upotrebe stavljena, jer je i stavljena van zakona“. Naredba je glasila da, kada već tako novi zakon predviđa, da se svim sveštenicima i crkvenim opštinama naloži da – više ne pišu ćirilicom i da pečate zamene novim, na kojima će sve pisati latinicom.
,,Ne uradiš li to“, reče Brale mitropolitu Petru, ,,snosićeš odgovornost“.
Mitropolit samo uzdahnu, pomoli se u tom uzdahu, svestan da se od njega traži da se odrekne pisma kojim su pisane bogoslužbene knjige, one koje su vekovima i održale narod kome je pripadao, pa mirno odgovori:
,,Ćirilovo se pismo ne može ukinuti za 24 sata. A osim toga – rat još nije završen“.
Uvređen, Božidar Brale dade slušalicu svom povereniku za prosvetu, da i on čuje takve reči, da bi kao svedok mogao da posluži za ono što sledi. I čuo je i on da odricanja od ćirilice nema, niti će biti.
Svestan da će ga ubrzo uhapsiti, naročito jer je odbio da održi službu blagodarenja za ustaškog čelnika Pavelića, kao i da je odbio da u zvaničnim prepiskama upotrebljava latinicu, mitropolit Petar Zimonjić je sledećeg dana pozvao svoje sveštenstvo kako bi im dao poslednje uputstvo. Ono je bilo vrlo kratko: ,,Ostanite na svojim parohijama, pa šta bude narodu, neka bude i vama“.
Neki od njih su u tom strašnom ratu stradali. Neki progonjeni, neki mučeni, neki i preživeli.
Popodne 12. maja 1941. ustaše su došle u Mitropoliju i odvele Mitropolita Petra u zatvor Beledija. Tri dana kasnije dovele su ga nazad da uzme neke svoje stvari, ali i otvori čeličnu kasu, odakle je sve pokupljeno. U Zagreb je doveden 17. maja i smešten u zatvor pri zagrebačkoj policiji. U ustaškoj kartoteci je zaveden kao ,,broj 29781″.
Koji dan kasnije, odveden je u logor Kerestinec, pokraj Samobora. Tu su ustaše mitropolita Petra obrijale, skinule mu mantiju i počele prvo da ga maltretiraju, pa da ga strašno muče. Sredinom juna je taj logor bio zatvoren, pa je preko Zagreba odveden u ustaški logor Gospić. Mitroplita su izvodili da stoji po pljusku u dvorištu logora, kundacima ga tukli i terali ga da odatle drži propovedi ostalim zatvorenim Srbima. Kada bi kiša prestala, hodao je noseći cepanice na leđima.
Tako je i čistio dvorište.
Mitropolit Petar Zimonjić je prema jednima na kraju zverski mučen i ubijen u Jasenovcu, gde je bačen u peć za pravljene cigli. Prema drugima, iz Gospića je odveden u Jadovno, na Velebitu, gde je te 1941. ubijen kao i preko 40.000 Srba. Tu, u Jadovnom, ostalo je sećanje na ,,velikodostojnika, kog dovedoše, postaviše, pa mu maljem – glavu ubiše“.
Ej… Maljem smrskali glavu.
Jer se nije odrekao ćirilice.
A onda smo došli mi, na koje niko ni ruku nije podigao, i odrekosmo se.
U znak sećanja na Mitropolita Petra Zimonjića, čiji spomen se danas slavi (kao i svih mučenika dabrobosanskih i mileševskih) jednog dana sam, prosto, počeo da na Tviteru pišem ćirilicom.
I sve ostalo što drugde pišem.
I što ću pisati.
Darko Nikolić, autor knjige ,,Gvozdeni puk“ (veza prema originalu: https://twitter.com/HuddleBre/status/1546458120737669130)
