Сребреница, докле више?

Иако сам у тексту ,,Сребреница, докле?“ пре седам година разоткрио лажи муслиманске стране у вези ,,геноцида у Сребреници“, у односу на тада доступне податке, ове године су тај некрофилски циркус подигли на још виши ниво. О чему се ради? У суботу су у Братунцу на путу којим се пролази до Поточара постављене слике зверски убијених Срба у периоду од 1992-1995., на шта је портал Истрага.ба реаговао текстом са слике, па сам због овога ,,гнусне провокације“ решио да се огласим и објасним шта је у ствари провокација.

 Почео бих са чувеном изреком Петра Петровића Његоша из ,,Горског вијенца“:
,,Жена лаже сузе просипљући, трговац ти са осмијехом лаже, нико крупно ка Турчин не лаже“.

Као доказ томе имате прво директора Меморијалног центра Сребреница-Поточари Емира Суљагића, који је свог оца Суљу (Демир) Суљагића 2005. године сахранио у Сребреници као жртву геноцида, иако је сам навео да му је отац погинуо још 1992.године као припадник такозване Армије БиХ. Испод је слика као доказ, а кога интересује више има овде. Да ли је неко из федерације БиХ реаговао и позвао на одговорност, можда и сменио директора центра, и зашто није?

Значи директор ,,меморијалног центра“ је личним примером показао да су тамо покопана и лица која никакве везе са ,,геноцидом“ немају. А то није провокација?

,,Па шта“, рећи ће неко, ,,шта ако је само један војник грешком сахрањен међу цивилима?“ Аха, настављамо даље са лажима, јер није САМО ЈЕДАН. У Поточарима је сахрањена већина војника Насера Орића страдала у нападима на српска села од 1992-1994., значи такође пре 1995. Колико је тих покопаних војника? Па не зна се, јер као ни што број од 8372 на спомен-обележју није коначан тако се не зна ни тачан број покопаних војника. О томе више имате овде.

Наравно да муслиманске лажи ту не престају, јер се на споменику у Поточарима налазе имена ,,НАЈМАЊЕ 79 лица бошњачке националности који су након 2003. године имала пријављено мјесто пребивалишта на подручју БиХ, односно осам година након догађаја у Сребреници из јула 1995. године“, о чему све имате овде. Значи на спомен-обележју у ,,меморијалном центру“ се налазе имена људи од којих су неки и дан данас живи. Да ствар буде још гора, Комисија Републичког центра за истраживање ратних злочина, рата и тражење несталих лица из Бања Луке установила је да се на списку налазе имена преко 800 лица чијих података нема ни у једној бази, нити су икада имала било какав лични документ! Значи неко је живео 20, 30 или 50 година на одређеном подручју без икаквих докумената и сахрањен је у Поточарима са личним подацима као ,,жртва геноцида“. Биће ту вероватно још лажи када Међународна комисија за истраживање догађаја у Сребреници и сребреничкој регији у периоду од 1992-1995. године заврши свој рад, али је и ово, заједно са већ раскринканим лажима у првом чланку, сасвим довољно да се са сигурношћу може тврдити да ,,Меморијални центар Сребреница-Поточари, спомен обиљежје и мезарје за жртве геноцида из 1995.године“, како му је пун назив, не служи сврси којој је намењен. Али ни то није провокација.

Није провокација ни то што муслимани, који од 1993. себе зову Бошњацима, нису хтели да на седницама општина ни присуствују, а камоли да одстоје минут ћутања за побијене Србе. Није провокација ни то што су по устаљеном наративу у ,,геноциду“ побијени војници који су се предали, ненаоружани цивили, жене и деца, а слави се пробој 28.дивизије АРБиХ? Ако је Сребреница била демилитаризована зона шта је 28.дивизија радила тамо? Ако војници нису били наоружани чиме су онда кренули у пробој?
Да резимирамо: значи ништа од горе поменутог није провокација, а слике Срба који су измасакрирани на разне начине јесте, и то ,,гнусна провокација“? Како је слика Владимира Гајића који је убијен са четири године ,,гнусна провокација“? Или Слободана Стојановића са 11, кога је крвнички измасакрирала шиптарка Елфета Весели када се вратио по свог пса (патолог Зоран Станковић је између осталог записао: ,,Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…На крају је из непосредне близине пуцано у слепоочницу, метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…“)?  Или Маре Божић, која је имала 89 година и коју су прво злостављали и живу запалили док је то гледао њен син, да би после и њега убили? Или Љиљане Илић са 17 година, којој су у седмом месецу трудноће распорили стомак, извадили бебу и заклали, да би је поново вратили у стомак? Или…Да не набрајам даље, ко ,,има стомак“ више има овде.

Наравно да слике убијених Срба не могу бити никаква провокација за неког ко има емпатије према жртвама рата, поготово према невиним као што су деца и жене, али онима који морају да одржавају мит о ,,геноциду“ ништа не сме бити свето, па су тако убијену децу и жене назвали ,,припадницима Војске Републике Српске“, ваљда како би у себи оправдали то што су им радили. Одмах је тражено да се слике поред пута у Братунцу уклоне, послати су и радници ,,Зворник пута“ да то ураде, али је Драган Гвозденовић, један од радника, јавно одбио да уклони слике, пошто је на сликама и његова малолетна сестра Рада, коју су припадници тзв.Армије Бих убили на кућном прагу. Онда је Јавни тужилац Републике Српске (што је можда најжалосније од свега) тражио да се слике уклоне, послата је полиција, али су се мештани спонтано организовали и спречили уклањање слика. Данас видим да су слике ипак уклоњене с пута, али су пребачене на ограде кућа, са којих нико нема право да их уклони.

Шта је поента? Поента је да интернационални некрофилски циркус мора сваког 11.јула да гостује у Поточарима, са својим политичким кловновима и моралним наказама, жонглерима који жонглирају бројевима и костима, женама с брадом и медијским зверима, јер и поред свих разоткривених лажи мит о ,,геноциду у Сребреници“ над муслиманима мора да се одржава, како би се пажња скренула са правог геноцида над Србима и остао ,,правни основ“ да Босном и Херцеговином и после 27 година од краја рата владају странци. Сви учесници морају да се придржавају својих улога које им је дао власник циркуса, како се не би открило ко је тај геноцид организовао и зашто, и како су то амерички сателити могли да открију само масовне гробнице где су покопани обрезани муслимани, а масовне гробнице где су покопани Срби нису. Ваљда што Срби не могу бити жртве геноцида, они могу добацити евентуално до колатералне штете. Преко 800 000 Срба убијених у НДХ (на 57 начина само у Јасеновцу) током Другог светског рата-није геноцид. Планирано и изведено етничко чишћење 250 000 Срба у Хрватској током ратова деведесетих-није геноцид. Етничко чишћење 120-130 000 Срба из Сарајева-није геноцид. 3267 Срба из сребреничког краја, који су малтретирани, везивани жицом, живи паљени, клани, којима су ломљени удови и отваране утробе, да би на крају били убијани метком, о чему постоји комплетна документација, није геноцид, али зато неколико стотина стрељаних исламских екстремиста који су тај покољ починили, од којих је направљена имагинарна бројка 8372-јесте, иако по међународном праву нема никакве одлике геноцида! Пошто та задата имагинарна бројка ни после двадесет и нешто година није достигнута морају да се сахрањују и војници страдали у борбама много пре јула 1995., и живи људи, и мртворођени, и они умрли природном смрћу далеко од Сребренице, јер и ако нису умрли директно од српске руке сигурно су умрли од ,,великосрпске хегемоније“, а то је једина смрт која се плаћа…И зато су се појавили ,,ђеносајд сурвајвери“ (genocide survivor) који широм света, а највише у Енглеској (баш ме чуди да се у најгеноциднијој земљи света то примило) представљају ,,своја искуства“, иако су из Сарајева, Приједора или Цазина, тако да за Сребреницу нису ни чули док није почело да се плаћа. Довољно је поменути пример Амре Мујкановић, ,,Events Manager-а“ у организацији ,,Remembering Srebrenica“, која се представља, пазите сад: не као преживели геноцида, већ као ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА ПРЕЖИВЕЛИХ (Second Generation Survivor), а родитељи јој избегли из БиХ у Шкотску 1993., што значи да је и ,,прва генерација преживелих“ Сребреницу видела само на телевизији. Колики је то бизнис можете видети овде, мада је све било јасно одмах после снимка бахаћења Мунире Субашић из удружења ,,Мајке Сребренице“, која се обогатила глумећи мајку невино настрадалог.

Када је газда видео да му се циркус распада и да је све мање публике рекао је свом изасланику да промени кривични закон БиХ и уведе нови члан, којим се ,,забрањује негирање геноцида и других ратних злочина и величање ратних злочинаца“. Јесте да на то није имао никакво право, али циркус много кошта, публика се мора некако намаћи.

Без обзира што власник циркуса у свом власништву има и Хашки трибунал, свестан је да циркус полако, али сигурно, пропада, јер, како каже брат Михаило Меденица: ,,истина и помирење не могу вазда бити ћуприје преко река српске крви“.