Вашарски мегафони су најзад утихнули после читавих седам дана надјачавања једих са другима у понуди бржих вожњи, бољег печења, лекова који лече све, чарапа “три пара за сто динара“, швалерских дозвола и милион других ствари које су се нудиле на највећој и највеселијој вашарској манифестацији у Србији, а, кажу, и на Балкану. Вашар се одржава од почетка 20.века и кажу да није одржан једино 1941.године, када су Немци због покушаја ослобађања града натерали Шапчане на марш до логора у Јарку, одакле се добар део њих није вратио. То је малогоспојински вашар и иако је тај главни дан вашара на Малу Госпојину 21.септембра, како му име и каже, сам вашар почиње већ од викенда пре и у просеку га посети од 300-400 хиљада људи. Можда је овај посетило и више.
Док сам становао преко пута насеља Зоркине бараке, где је касније изграђена фабрика “Белих лимова“, родбина до шестог колена из Посавотамнаве је свраћала приликом одласка или у повратку са вашара са пуним рукама посуђа и алата који су купили. Деца су добијала паре за сладолед или шећерну вуну. Ишло се пешке. Еј рођаци, ПЕШКЕ! Можете ли сада да замислите да су људи из Кормана, Жабара, Церовца и осталих села долазили пешке петнаест и више километара на вашар? И још толико назад. Ретко ко може. У кући је била права променада, владала је свечана атмосфера поводом преславе (градске славе) и читав дан су се угошћавали разни путници-намерници. Из тог периода детињства најупечатљивији ми је остао један догађај везан за вашар, а разумећете и зашто.
Не знам колико сам година имао, можда негде пред крај основне школе, отишао сам на вашар са сада покојним братом Добросавом-Долом као јемство да ће брат вратити комби који му је отац дао да фасцинира девојку (касније постала снајка). Брат је већ одслужо војску и имао је неку диплому одличног стрелца или чак значку која се тада добијала у ЈНА. Идемо ми тако булеварима вашара и једног тренутка долазимо до стрељане са ,,ваздушарама“ (ваздушним пушкама). Доле ме пита хоћу ли да пробам, наравно да хоћу, тада мушкарци нису одбијали оружје, и он уплати гађање. Стави цига дијаболу, да ми пушку, наслоним се ја на шанк, нанишаним ону цевчицу на ексеру који држи неки привезак и пљас…Ништа. Промашим и видим да је дијабола ударила десно од цевчице у црни лим. Кажем брату да уплати опет. Цига стави дијаболу. Опет се наслоним, али сада узмем да гађам цигарете окачене на обичном белом концу. Нишанску тачку померим мало лево јер сам знао да је цига мрдуо нишан у десну страну. Задржим дах и пљас. Спаде ,,Кент 100’с“ којег тада нигде код нас није било да се купи, као ни других страних цигарета (И то да није нигде било страних цигарета је тешко поверовати, је л’ да?). Брат одушевљен, цига не може да ,,веруе“, тешка срца даје цигарете. Брат опет уплати, цига стави дијаболу и гледа ме шта радим. Опет се наслоним, опет цигарете на концу, опет задржим дах и пљас, спаде ,,Марлборо“. ,,Мали, па ти си рођени стрелац!“-рече брат, иако сам већ тада био за главу виши од њега, и уплати поново. И данас се сећам да се цига окренуо леђима док је стављао дијаболу. Узео сам пушку и видео да предњи нишан сада нема везе са задњим и да бих конац омашио једно десет центиметара. Тражио сам другу пушку, брат је питао шта је било и ја сам му рекао. Узео је пушку и видео како се предњи нишан лако помера јер уопште није фиксиран, што су цигани намерно радили како не би морали да дају награде. Брат је тражио да му врати паре, цига је нешто почео да гунђа, а када му је овај запретио да ће прећи и поломити и њега и камп-кућицу дао му је новац. Доле је био главни у друштву неколико дана са “страњским“ цигаретама, а мене је хвалио на сва уста као да сам освојио злато у стрељаштву на Олимпијади. Међутим, та се прича често пута понављала касније када сам као питомац и официр био један од најбољих стрелаца из свог пешадијског наоружања. Ето због чега ми је баш тај догађај остао у сећању.
А по чему је у ствари познат Шабачки вашар?
Познат је по понуди: има више километара тезги са разном робом (ове године кажу да је издато тезги у дужини од око три километра и површине око два хектара уз цену закупа био 3000 динара по квадрату), затим велики број шатора са разним прехрамбеним ђаконијама где увече естрадне звезде у покушају желе да се пробију као и оне пре њих које су давно постале познате почевши управо из шатри Шабачког вашара, има огроман забавни парк са занимацијама како за малу, тако и за велику децу. Трговци долазе и десетак дана раније да би заузели што боље место са својом тезгом или шатром. За свакога има понешто, и за оне који хоће нешто да купе, и за оне који хоће да се проведу, и за оне који су дошли само да виде, и за оне који су дошли да буду виђени, и за самце, и за оне у браку, и ако нешто нема “обиђи круг па ће се нађе“. Позната је узречица да “ће те бије малер, ако ништа не купиш“, тако да се нико са вашара не враћа празних руку.
Некада су за вашар долазиле и нацифране удаваче, али да ли због појаве интернета, или што модерне удаваче не могу по неравном Михајловцу да шетају своје штикле “петн’естице“, углавном их нема да се накинђурене са мајкама шетају главним магистралама вашара. Додуше, ја сам био преко дана, тако да је то можда време које избегавају јер се тада не може све сакрити пудером. Знају оне да су лепше у касним вечерњим сатима под светлима трчећих сијалица, док их од пива и шприцера замагљених очију гледају потенцијалне ђувегије. Али тешко да их тада интересују романтични изливи љубави праћени лицидерским срцима као некада, пре би срце бар у “Сваровски“ изведби.
И тако је сваке године: ред кише, ред гужве, ред блата у којем остају ципеле, ред вруће јагњетине, ред ценкања, па шта је ту толико занимљиво? Е, па највише ово последње, поготово у тренутној ситуацији која је у нашој земљи: сви се надају да ће за багателу купити нешто ексклузивно од одеће, белу технику која им недостаје, или прикључну машину која неком не треба. Том приликом се могу чути разна убеђивања између купаца и продаваца, што и јесте најзанимљивије за хроничаре који за тих недељу дана поставке вашара направе пар хиљада фотографија.
– Је ли, пошто су ти фелне?-пита лик Цигу који продаје четири солидне алуминијумске фелне са знаком БМВ-а, наслагане једна на другу.
– 50 евра-одговара Цига и наставља разговор са другом муштеријом која хоће да пазари нешто од беле технике, ваљда микроталасну.
– Све четири? (Е сад, ако ово није зајебанција, онда је провокација, јер би само будала помислио да се четири такве фелне могу купити за 50 евра)
– Јесте брате-одговара Цига-и кола иду уз њи’…
– Четрн’естице?
– Петн’естице.
– Е јеби га…мени требају четрн’естице за Ладу.
– Узми окувај, па ће се смање…
– Али ове су са пет рупа, а мени требају са четири.
– Па тури пампур у ону што је вишка…
– Ти то мене зајебаваш?
– Па брате, ти си први почео…
Моја слабост су аудио-уређаји. Иако кући имам озвучење увек гледам да ли се за мале паре може склопити боља комбинација. Долазим до тезге где је наслагано пет уређаја један на други, ,,к’о дрва“ што би рекли. На дну је неки ,,Сони“ рисивер који ми је привукао пажњу, а на њему су више набацана него наслагана четири појачала разних произвођача.
– Колико је рисивер?-питам Гарагана иза тезге.
– Ћега?
– Овај Сони рисивер, колико је?
– То су ти појаћала.
– Ово горе су појачала, ово доле је рисивер.
– Ма све су појаћала.
– Земљаче, појачало са радиом се зове рисивер, а на овима која немају радио пише амплифајер (показујем му на натпис на уређајима).
– Ааа…-погледао је, немајући појма о чему причам.
– Имаш ли даљински?
– Немају они даљински.
– Рисивер треба да има.
– Ама немају.
– Па видиш да има фото-ћелију за пријем сигнала са даљинског!-кажем му показујући на уређају.
– Вид’ стварно…-као види. Је л’ има даљински за овај Сони?-пита жену која га бело гледа и слеже раменима. Нема!
– Колика је цена?-питам чисто онако јер ми је потребан рисивер са даљинским.
– Сви су 50 евра.
– Је ли Сони исправан?
– Како да није, па до јутрос свир’о, ал’ сам прод’о звућнике, једном се много свидели како звуће па сад не могу да ти пустим. Исправно под гаранцију, деце ми моје.
То генерацијама наслеђивано сналажење у трговини показало се и на следећем примеру: госпођа средњих година стаје код тезге где је на вешалици окачена нека блуза-џемпер.
– Колико ти је ово?-пита госпођа.
– ‘Иљаду, каже циганка, а ,,Осамсто“ каже циганин поред ње у исти глас. Окренули су се мрштећи се једно према другом, јер нису рекли исту цену.
– Па добро, је ли хиљаду или осамсто?-пита госпођа.
– ГоспоЏо, ја сам њу пустио да код мене продаје своју робу, а она не зна. Ја видим да сте озбиљан купац и вама дајем за осамсто зато што сам већ замислио како вам стоји.
Госпођа скида џемпер са вешалице и гледа. Сасвим солидно изгледа, без икаквих знакова оштећења.
– Ма ново госпоЏо, кад вам кажем. Таки сигурно кошта две, три ‘иљаде нов.
– Не знам да ли ће величина одговарати…
– Пробај, кад вам је он рек’о да вам стоји сигурно је таман, он има око…
– Није за мене, за сестричину…
– Кол’ко има година?
– Двадесет пет.
– Па ова која ми је дала да продам има два’ес’пет. (Каква коинциденција, је л’ да ?)
– Па…не знам…да не буде мали…
– Како мали? Како мали? Вид’ колико се растеже, може две мене да стане!-каже циганка развлачећи џемпер.
– Кад тако развучеш онда изгледа велики.
– Ма неће буде велик, има она још да се попуни!- уверава је издижући своје груди.
– Ако јој порасту к’о твоје мораће од шатора да прави блузу…-добацује цига са стране.
– А ноћас су ти биле добре, а?!?-бесно одговара циганка.
– Па мор’о сам нечим да се покријем, било ‘ладно.
– Е курац ћеш више да добијеш, иди па нек’ те жена покрива!
Сви су се насмејали тој препирци, а госпођа је и даље неодлучно гледала џемпер иако је циганка имала решење за сваки њен проблем.
– Може ли за петсто?-упита циганку.
– Какви петсто госпоџо, па мене кошта толико. (Опет коинциденција.)
– Дај седамсто и носи!-добаци опет цига.
– Па немој ми се мешаш у пос’о црко дабогда!-узвраћа циганка.
– То ми је много, а и не знам да ли ће јој одговарати…-говори госпођа и полако се окреће да иде.
– Је л’ мож’ за триста?-преузима ценкање цига.
– Може!-окрену се госпођа сва срећна.
– Па може, ал’ нема!-дочека је цига.
Видевши да ју је испалио, госпођа се окрете бесно и рече ,,Пакуј!“, циганка нађе неку кесу, спакова одевни предмет, госпођа даде 700 динара и оде уз циганкине жеље ,,да носи у здрављу и весељу“. Бар до изласка са вашара.
Циганин из претходне приче је на свом најлону продавао свакакве врсте алата, али је највише било ручног. По гомили оадвијача претура неки чича. Налази један и диже увис.
– Колико је шрафцигер?
– Тај је 150-каже цига.
– Шта бре 150?
– Крвних зрнаца…Чега? Па динара, чега ће бити.
– Што тако скупо?
– Чича то је Униор алат, видиш да ти сам каже да је двеста, и ја нећу да га слушам, спустим ти на стопедесет против његове воље и ти опет ниси задовољан?!
– А је ли изолован? (Чича то пита док држи гумирану дршку у руци)
– Па видиш как’у има дршку, мо’ш да га гурнеш у трафо-станицу, а не у струју кући.
– И не даш за сто?
– Ма как’и сто, имаш те друге ,,три за сто динара“ па узми различите боје и мењај сваки дан.
– Ево 120?
– Дај 130 и носи, али да знаш да ће ти плаче до куће што га ниси платио како треба.
Чича вади 130 динара и тако је још једна погодба на вашару склопљена.
Стари Цига седи на хоклици иза најлона, са најразличитијим могућим глупостима које је могао пронаћи у контејнеру: поломљена раткапна, стари мобилни без дисплеја, набубреле батерије, пробушена цедиљка, две, три ламеле од ролетни, упаљач без точкића, ,,мала (полупана) плава кутијица за пудер и (искривљена) плоча Бест оф Реј Кудер“…А шта је у ствари ,,стари“ Цига? Ако се жене у 10-12 година, онда у педесет изгледа као да има осамдесет (тај стаж са женом остари човека, тако кажу). Одбија димове са неким морнарским качкетом на глави и коментарише сам за себе, пошто нико и не стаје испред његове ,,тезге“:
– Ало, полако, не гурајте се…Доћи ћете сви на ред…(маше рукама као да тера нечастивог)…Склони се, је л’ ти кажем да не правиш гужву! (Цигани около се смеју) Па јес’ ти глув? Немој сад да вас истерам све са вашЕра! (Салве смеха) Остави то!…Остави!…Види украде, мајку ти јебем, да ти јебем! (Ово около већ плачу од смеха) Па од мене си наш’о да крадеш у’ста те лоповска! Што ниси дош’о и пит’о дао би’ ти ја! Немој тако на мулу ко Ђинкић. ‘Оћу да помогнем мајке ми! Добар сам човек, немој да ми крадеш! Пу каки смо народ…
Могао бих писати данима јер свака тезга има своју неку занимљиву причу. Међутим, на мене је ове године највећу утисак поред свега досадашњег што сам видео оставила ова ,,тезга“ са фалусом од пола метра. Сви испред мене су застајкивали, застао сам да погледам и ја.
Били су ту и стари СФРЈ пасоши за које се некад плаћало и по петнаест хиљада марака, оних правих, немачких, била је ту и гола Барбика (нема везе са фалусом), и истрошена крема за руке (врло повољно), али полуметарски фалус је засигурно био звезда ,,кока-кола штанда“. И ту су одмах почели бисери да падају:
– Шта је ово, јебо те?-пита један.
– Нагузи се па да ти покажем-одговори му цига, што је изазвало смех присутних.
– Е бре, немој да вређаш-поче да се костреши зачуђени.
– Па ти немој да налећеш. Чуј шта је, курац, шта ће бити!
– Је ли прави?-извали поново неко из гомиле.
– Јашта је него прави, јуче га осекли неком црнцу.
– Ууу, колики је…
– И на тај се набијају, немој да бринеш. (А можда она употребљена крема и није за руке)
– Па где им стане?-размишља наглас љубопитљиви.
– Па где и дете од пет кила…
– Је ли гипсани?-пита један.
– Није брате, силиконски, једва сам га донео из Београда, има 7-8 кила.
– Сигурно је антибактеријски-добацујем ја.
– Антибактеријски, антимагнетни и антибејби…
– Колико кошта?
– 50 евра.
– Много куме, много…
– Није брате…ако ‘оћеш да му дигнеш споменик.
– Нека, хвала Богу има још оних које му дижу споменик за живота.
Имао сам тих 50 евра, толико сам и био понео ако нађем рисивер са даљинским, и већ сам смислио којој да га поклоним уместо камена за купус, али сам се због оне цигине изјаве да би га могла искористити за нешто друго побојао и одустао од куповине.
Јесте да нема више Зида смрти газда Ћире, ваљда двотактни мотори који су се вртели унутра превише загађивали околину. Нема ни чувене мечке Божане, вероватно се бунили из друштва за заштиту животиња. Нема ни Куће страха, видели власници да је нелојална конкуренција са стварним животом на овим просторима. Одавно нема више ни оне чувене атракције пола жена-пола змија, кажу да је побегла и размножила се, па сад сваки ожењени мушкарац кући има жену-змију, а многи ће рећи више змију него жену. Нема ни стрељана са ваздушком пушком, где си правим поготком могао скинути “вредну“ награду, јер сада и за ваздушну пушку треба дозвола. Нема ни миша белог што срећу дели, што је имао на овим просторима је давно поделио. Деценијама нема ни воље оштинских органа да мало боље уреде Михајловац и тиме привуку још већи број људи. Многих ствари нема, али једног ће увек бити: посебног духа Шабачаког вашара. Зато ми и нису јасни суграђани који не воле вашар због гужве, галаме, прашине или било чега другог, ипак је то заштитни знак града који има и своју познату песму ,,Хоћемо ли у Шабац на вашар“, на коју је одговор, наравно, ХО-ЋЕ-МО. Зашто?
Зато што оно што нема ни на Гуглу можете наћи на Шабачком вашару.
