,,Силос“-логор за Србе

Подели

Пише: Бојан Вегара

Прије 28 година на Светога Саву распуштен је задњи концентрациони логор за Србе, ,,Силос“ у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву. Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај логор и кроз логоре у мојој школи ,,9. Мај“ Пазарић и касарни Крупа, из којих су сви касније пребачени у ,,Силос“. Више од 600 њих је прошло кроз зидине ,,Силоса“.

Занимљиво је да је Силос распуштен на исти дан као Аушвиц, а по свједочењу Вељка Савића који је био у Аушвицу и Силосу, услови у Аушвицу су били хотелски на спрам Силоса. Темпаратура у Силосу је увјек за десетак степени нижа од спољне, а сунце нигдје не улази у ћелије. Најмлађи логораш је мој друг Лео Капетановић и имао само 14 година, а најстарији је Васо Шаренац са својих 85 година. Затворених је било и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Силос је постао и вјечна кућа за 24 логораша који ту тортуру нису издржали или су убијени.Кад су, чини ми се, Италијани из међународног Црвеног Крста пронашли логор и ушли у њега, сви до једног су повраћали, а један новинар који је био са њима изјавио је, да никад није видио страшнији призор. Мени су поред све крви и страдања у рату убједљиво настрашније слике рата које памтим оне кад послије размјене видим неког од логораша. То су били живи лешеви и осим очију на њима није било ништа што подсјећа на живе људе. Покојни ђед Драго није имао више од 35 кила и у ћебету смо га унијели у стан након размјене, а то је било 02.12.1992. А ви сад замислите оне који су остали до краја рата.

О тим данима тамновања често причам са својим другом Драгишом, који има најдужи логорашки стаж у протеклом рату од 1355 дана. Њега сам упознао ту ноћ послије размјене кад је дошао у кафану гдје сам радио и до дана данас памтим тај поглед на све нас, пун среће и слободе. Срећније очи до данас нисам видио. Имам и слику из новина њега, брата му и оца у загрљају од које ми и данас крену сузе. Драгиша ми је један од најбољих пријатеља и један једини пут поред Силоса послије рата сам прошао са њим, па памтим и тај призор.
Прочитао сам и много књига у животу, али најдуже сам читао ,,1335 Дана“ или како је покојни Митрополит Амфилохије назвао Сарајевски Аушвиц, а коју је написао мој стриц Ђоко. Једноставно нисам могао читати, јер познајем их све и потресе ме сво то страдање. А у мојој фамилији тај Савиндан је најрадоснији дан, јер након четри године сви смо били скупа и на истој страни. Занимљиви је да су по поласку на размјену тај дан стражари рекли логорашима да не брину и да сви иду за Америку, Аустралију и Канаду, пошто су Арапи платили за њих. Тако је и било, и сви су расељени.

Логор Силос је изгубио статус концентрационаг логора, јер је Винко Лале посвједочио да му је у посјету долазила жена. Данас је он предсједник логораша из Силоса и потпредсједник Логораша Републике Српске, мада је у Силосу био само два мјесеца у повлаштеној просторији и са храном какву су имали стражари. Он није једини, има их неколико и о њима сам писао раније, а сви су награђени добрим позицијама и фотељама. Силос је посјетио и сам Алија Изетбеговић два пута, али нико из врха власти БиХ није одговарао за тај злогласни логор. Укупна казна за Силос је 60 година за њих осморицу, а од којих је највећа у трајању од 9 година. Тако да колико ме тај Силос жуљао у рату, кад су ми били у њему најближи, тако ме жуља и дан данас због продаје и издаје, али и награде за све који су у томе учествовали.

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увјек на помоћи!

 

Везу према оригиналу имате овде.


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top