Док сам након саобраћајне незгоде 2011. лежао на ВМА, супруга од једног потпуковника који је био са мном у соби рекла ми је у јулу да имам право на додатак који се зове помоћ другог лица и завршила ми папирологију у вези тога. На преглед сам отишао у новембру на ВМЦ Карабурма где се налазила Виша војнолекарска кимисија. Ушао, комисија од 7 доктора је прегледала раније достављену документацију, председник комисије рекао да ће решење о одобрењу послати на кућну адресу, питао остале да ли се слажу, специјалисти својих струка након прегледане документације и визуелног увида у стање рекли да се слажу и све је било готово за петнаестак минута. Решење ми је дошло након неколико дана и призната ми је помоћ другог лица од јуна 2011. у износу од 14000 динара. Није нешто, али није ни да није, поготово у ситуацији када више нисам могао да радим клима уређаје, чиме сам се бавио од када сам у пензији. То решење је важило до јуна 2012. када сам требао да идем на контролни преглед како би се продужило, или укинуло, зависно од мог здравственог стања.
Међутим, као припадник једне од генерација коју ништа није могло да обиђе, тако је мене ухватило укидање војног социјалног (Фонд СОВО) и након вишегодишњих припрема најављено припајање цивилном социјалном осигурању (Фонд ПИО). Тај значајни догађај је почео да важи од 1.1.2012. године, тако да сам ја негде у јуну поднео захтев социјалном у Шапцу за контролни преглед. Позив за тај преглед добио сам у јулу, за 8.8., на ком је дословце писало да се “именовани позива да ДОНЕСЕ оригинал медицинску документацију или оверене копије“. И тако ти ја наведеног датума одем на штакама у социјално, јер ми је чврсто лежиште протезе одрало декубитни ожиљак на левом гузу, носећи и оригинале медицинске документације, и копије, додуше неоверене, за сваки случај. После неких пола сата у односу на заказано време прозове ме нека госпођа и ја уђем у канцеларију, очекујући лекарску комисију како је на позиву и писало.
У просторији се налазила само једна женска особа која као да је изашла из документарца о Јасеновцу, чинило ми се да није имала ни 40 килограма. Тај утисак је појачавала нека блуза као атлет мајица која је још више истицала мршавост.
– Добар дан-учтиво рекох.
– Седите…-изусти она, као преко оне ствари.
Након краког гледања документације упита:
– Где вам је протеза?
– Кући.
– Зашто је не носите?
– Лежиште ми је одрало декубитнин ожиљак и дерматолог ми је рекао да не носим протезу док се то не санира, имате ту налаз.
– Покажите ми.
Устанем и спустим бермуде, показујући јој ожиљке на гузу, које је лежиште од плексигласа одрало услед знојења на великим температурама тих дана.
– Није то декубит.
– Молим?
– Није то декубит.
– Него шта је?
– Није то декубит.
Декубитни ожиљци су се појавили услед дуготрајног лежања на леђима након незгоде, нису били велики и срећом су зарасли без неке посебне неге. На том делу тела није вршена никаква интервенција тако да нису могли бити ни од чега другог, а то је и у отпусним листама могла видети. Али, докторица је била упорна и вероватно би ми као папагај и дан данас понављала ту негацију. Иако то ни за шта није било важно, ни ја нисам хтео да попустим.
– Па добро, ако није декубит, ШТА ЈЕ?
– Паа…дерматитис, лепо вам је докторица написала.
Нисам могао да верујем какву је глупост говорила “комисија“! Наравно да је дерматитис (упала коже), али се налази баш на декубитном ожиљку, јер је површински слој коже одран са ожиљка услед трења о лежиште протезе, што је било и видљиво, а то је ваљда и писало: “дерматитис е цонтацту…“ (упала због контакта). Не треба бити доктор да би се толико разумело са налаза, али оно што нисам разумео је то зашто је толико запенила око тога када то у овом случају уопште није битно. Оно што је било битно је да нисам могао да носим протезу неко време, што је дерматолог и написао, а не да сам дошао без протезе да бих код ње изазвао сажаљење. Иако је изгледала као логораш, карактерно ми је више личила на управника.
– Госпођо, ја не могу да носим протезу док не санирам ту повреду, звали је ви овако или онако.
– Добро. Устаните.
Устанем.
– Испружите руке.
Подупирући се потпазушним штакама испружим руке испред себе. Докторица се закачи за врхове прстију својим шакама и покушава да ме повуче. На левој руци јој то због недостатка радијалног живца само делимично успева јер сам на тој руци још носио ортозу која је учвршћивала “падајућу шаку“.
– Добро је то.
– На шта мислите?
– Рука. Можете да се служите.
Остадох запањен.
– Како да је користим када видите да ортоза придржава шаку која виси? Не могу да хватам и држим ствари.
– Можете да се припомажете.
– Госпођо, помоћ другог лица ми је додељена баш због тога што не могу још увек да радим ствари неопходне за нормалан живот, као што је кување, као што је успремање стана, као што је снабдевање намирницама, а то све плаћам. Можете ли да донесете привремено решење на годину дана, па ћемо после операција руке које ме чекају видети како ће се рука опоравити?
И онда је ту почело предавање:
– Молим??? Шта да продужим још годину дана? То је можда могло код ВАС у војсци (са посебним нагласком на ВАС), МИ или дајемо или не дајемо (А који смо то МИ да бисте ви били ВИ?). То је све била грешка…још од 1974., када су раздвојили цивилно и војно социјално. Е па сада то више не може. Та грешка је исправљена и сада се ради како треба.
Пакујући документа, врло осорно, као да сам ја лично извршио то раздвајање социјаланих 1974., рече:
– Добићете решење на кућну адресу.
– Могу ли добити своја документа?
– Не, она остају код нас.
– Госпођо, то су оригинали и не могу остати код вас.
– Молим? У позиву вам је писало да донесете оригинале или оверене копије.
– Јесте, писало је ДОНЕТИ, и ја сам донео, није писало ДОСТАВИТИ.
– Па то се подразумева.
– Можда се код вас подразумева, али вас молим да ми оригинале вратите, а узмите копије.
– Копије нису оверене.
– Госпођо, копије су верне оригиналу, можете се уверити на лицу места и оверити вашим потписом и печатом, а и видите у каквом сам стању, немам шта да кријем.
– Не мислите ваљда да ћу ја да прегледам оволике папире?
– Довољно је прегледати само три отпусне листе, све остало проистиче из њих.
– НЕ, оригинална документација остаје код нас, а копије ме не интересују, писало вам је шта треба да донесете.
Познат по стрпљењу умилним гласом сам рукнуо:
– То што сам ДОНЕО, то ћу и да ОДНЕСЕМ, а ви други пут напишите ДОСТАВИТИ, па ћу да вам их ОСТАВИМ.
Видевши да је близу да прогута штаку, рече да ће вратити документа одмах након доношења решења.
– Надам се само да нећете нешто изгубити.
Гледала ме је бесно.
– Немојте да ме учите како да радим свој посао. И немојте ме више задржавати, има још људи који чекају. СЛЕДЕЋИ!!!
Изашао сам изнервиран, скидајући јој све са небеса. Каква комисија, какви бакрачи, у односу на војну комисију овај преглед је смејурија. Касније сам сазнао да је госпођа васкуларни хирург и не потцењујем њену стручност, али ако су повреде из домена ортопедије, хирургије, физијатрије и неурологије, ваљда је требао и неко од тих специјалиста а присуствује прегледу. Ако је то та ефикасност коју је припајање војног цивилном социјалном требало донети боље да то никада нису ни радили.
После неких десетак дана сам дошао и тражио да ми се документа врате, на шта су ми дали да попуним захтев јер су документа у Београду (значи пишем захтев да ми се врате моја документа која сам им дао јер они нису знали да у позиву дефинишу шта треба ДОСТАВИТИ), а после пар дана су ме и позвали да ми их врате. Срећом, све је било ту.
Решење бр.182.4.1-813/12 од 25.8. којим ми се укида помоћ другог лица добио сам 3.9.2012. са образложењем да “не постоји помоћ и потреба за помоћи и негом другог лица…јер је утврђено побољшање здравственог стања“. Мислим, побогу, па наравно да је дошло до побољшања здравственог стања, нисам више у животној опасности, изашао сам из болнице, са четрдесетак кила сам дошао до седамдесет и нешто, опоравак је видан, али наведена врста помоћи је неопходна јер још увек нисам могао у потребној мери да користим леву руку у свакодневном животу. То сам и написао у жалби коју сам социјалном у Шапцу доставио 4.9.2012.
Сваки пут када сам ишао да видим шта је са жалбом на шалтеру рекли би ми да је за то потребно време, чак и неких 7 до 8 месеци. Прекјуче, тачно након годину дана од подношења жалбе, одем по пети пут да видим зашто се ништа не решава по жалби. Са шалтера ме пошаљу у писарницу, из писарнице ме одведу код правника. Младић тридесетих година отвара досије и каже шта сам то чекао годину дана:
– Па они (у Београду) уопште нису разматрали жалбу…
Кажем да сам пре тога долазио већ четири пута и питам зашто раније нису предузели неке мере.
– Ево, одмах ћемо проследити поново ваш захтев.
– И да поново чекам на одговор годину дана?
– Не, тражићемо да реше ургентно…
Ургентно значи око шест месеци.
Неких петнаестак дана након тога добио сам ЗАКЉУЧАК од 12.9. којим се исправља грешка у првостепеном решењу тако што се горенаведени број решења мења у 182.4.1-873/12. Иако је у закључку постојала поука о жалби рекли су ми да не пишем никакву жалбу јер је “поступак за исправку грешке покренут по службеној дужности и да нема утицаја на решавање по већ претходно достављеној жалби“. После годину дана Фонд ПИО не доноси никакво решење по жалби већ доноси закључак да је постојала деловодна грешка у првостепеном решењу, и то нема никакве везе са поступком? Фено-мено-менално…
Рука је после операције четвороструке транспозиције тетива и рехабилитације након тога много боље, а надам се да ће бити и боље.
Зашто сам вас онда гњавио овим писањем? Па само да бих доказао да ме идиоткиња која ме је ударила није учинила инвалидом, она ме је осакатила, инвалидом ме чини држава и њене институције.
Дописано 4.9.2014.:
Нажалост, ни после две године од подношења жалбе нисам добио никакав одговор, шта вас вероватно и не чуди. Јуче сам поново отишао да питам шта се дешава са жалбом, поново је жена на шалтеру била запањена како нема повратне информације од 4.9.2012., поново је звала шефицу, поново сам чекао, поново су ме позвали у писарницу и поново су ми показујући празну васциклу досијеа рекли да никакав одговор од Фонда ПИО из Београда нису добили чак ни након ургенције која им је упућена прошле године. Шефица зове шефицу у Београду где јој ова каже да није решавано по жалби јер су документа везана за неки судски поступак па се налазе у суду??? Питам какве везе има судски поступак који је покренуло педесетак хиљада старешина због неисплаћене разлике у пензији са жалбом на решење о помоћи другог лица? Шефица из Шапца покушава да ми објасни да је то “обједињен поступак“, на шта јој поново кажем да греши, јер поступак не може бити обједињен када се ради о две правно сасвим различите ствари. “ПА РАДИ СЕ О ЈЕДНОМ ЛИЦУ!“- био је интелигентан одговор који сам добио. Ипак је узела број телефона и рекла да ће за сваки случај ПОНОВО ПРОВЕРИТИ, па ће јавити.
И јавила се, јуче у 15.36 и рекла да су након провере у Београду рекли “ДА ЋЕ ИПАК РЕШАВАТИ ПО ЖАЛБИ И ДА ЋУ РЕШЕЊЕ ДОБИТИ НА КУЋНУ АДРЕСУ“, што су ми рекли и свих претходних пута када сам долазио да се распитам о току поступка! После две године ће ИПАК решавати по жалби?
Да ли сада схватате зашто пропадамо? Зато што у државном апарату који се давно отцепио од народа седе партијски послушници запослени преко везе који са обављањем свог посла немају везе. Иако сам прошле године био пет пута у шабачкој пословници, иако су из шабачке пословнице послали ургенцију за решавање поступка након годину дана од подношења жалбе, Фонд ПИО већ две године не доноси решење по жалби за коју је рок 30 дана по Закону о управном поступку! И што је најгоре ЈА ТУ НЕ МОГУ НИШТА, осим да покренем тужбу због ћутања администрације, што опет не гарантује да ћу тим поступком уопште постићи нешто.
Ето, зато волим земљу у којој живим, али државу презирем.
