Ака Крајишник

Подели

Тог јутра на данашњи дан прије 31 годину напали су на касарну у Жуновници и на Касатиће. Убрзо је почело јако гранатирање Ремонтна и насумично гранатирање по цивилима у Хаџићима. Дан није слутио на добро, притискали су са свих страна.

Постало је гураво и пробили су линију у Касатићима. Борина екипа са Тинова отишла је на испомоћ. Морало се, јер мало бораца имамо, а на Тинову још нема удара. А они су већ искусни борци и туку се скоро сваки дан на Тинову. Читав мјесец од како је почео рат, сваки дан су муслимани на Тиново нападали. Сви су знали, да ако Тиново падне пали су Хаџићи.
Борба на Касатићима је трајала сатима. Тукли су се момци из близине. Рафалима, тромблонима и бомбама. Наши су покушавали да стабилизују линију и поврате изгубљени ров.

На врху Тинова остало је њих неколико и ђед Ака. Ђед Ака је дан раније довео и пса вучјака. Говорио је, да сад може да одмори, јер га пас чува. Туку се данима и минут сна је драгоцјен. А Алекса Ака Крајишник био је сиромашан и поштен човјек. Човјек, који није имао ниједног лаког дана у свом животу и од оног соја што се никад не предаје.

Негдје око подне граната је запалила неко гориво у Ремонту и густ дим је куљао низ Хаџиће. А одма затим почео је напад на Тиново. Био је то главни напад. Било их је много и дошли су из Коњица и Јабланице, да помогну муслиманима са наше општине. Била је ту и Ријечка бригада. Бригада регуларне Хрватске војске махом састављена од муслимана настањених у тим крајевима Хрватске.

Олистала шума и слаба видљивост омогућили су им да близу приђу. Врх су засули ручним бацачима, тромблонима и бомбама. Прва експлозија гранате вучјака је препала и почео је да бјежи. Ђед Ака је бацио дрво за њим и опсовао га. А онда је почео да пуца.

Муслимани су нападали са свих страна, па чак и уз стјене на самом врху. Наши су морали да се повуку и јављају команди. Настаје блага паника и сви осим ђеда Аке се повлаче педесетак метара испод врха. Њему кад су рекли да иду, рекао им је да му оставе муницију и још једну пушку. Нису га могли убједит да крене. Знао је да му је млађи син на Малом врху и да ако врх Тинова падне у граду су за 10 минута и настаје покољ.

Ту почиње борба ђеда Алексе Аке Крајишника са стоструко јачим непријатељем. Држао их је четири дебела сата. Потпуно сам и без икакве помоћи. Надирали су са свих страна. Али, Тиново није падало. Пало је, кад је ђед Алекса пунио оквир након четри сата непрекидне борбе. Пришао му је на метар неки Мујо Мустафић учитељ из Челебића и рекао му да га за милост моли. Ака му је рекао да пуца и наставио пунити оквир. Пуцао му је од бјеса из наслоњене пушке на чело. Хвалио се послије да је убио најхрабријег четника у Хаџићима, који му се није хтио предат.

Таман у то доба кад је утихла борба ђеда Алексе, завршена је битка на Касетићима. Боро и екипа су стигли испод врха. Стигло је све оно најбоље што су имали Срби у Хаџићима. Врх Тинова је враћен. Спријечен је продор у Хаџиће и невиђен покољ. Ђед Алекса Ака Крајишник је одбранио Хаџиће. Потпуно сам и као у некој епској пјесми што се уз гусле пјева.
Нашли су га мртвог и насмијаног.

Одликован је ђед Ака још 1993. од Радована и сигурно је неко коме Срби из Хаџића дугују много. Мислио сам, кад се заврши рат, да ће се бар једна улица звати по ђеду Алекси Аки Крајишнику, али не зове се ниједна.

На насловној слици: АЛЕКСА АКА КРАЈИШНИК 20.10.1938-16.06.1992.

Аутор текста: Бојан Вегара

Линк према оригиналу: https://www.facebook.com/photo/?fbid=652912497043722&set=a.113233601011617


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top