Piše: Nenad Nikolić
Marketing u ruhu države: Zašto „Srbija 2030–2035“ nije strategija, već politički manifest!
U svetu ozbiljnog planiranja i javnih politika, termin „nacionalna strategija“ nosi specifičnu težinu. On podrazumeva dokumentaciju, proračune, javni konsenzus i zakonsku proceduru. Međutim, ono što smo imali prilike da vidimo 7. marta 2026. godine, u režiji predsednika Aleksandra Vučića, pre bi se moglo opisati kao „vizuelni marketing“ ili proširena politička platforma vladajuće partije.
Kao stručnjaci, građani i posmatrači, dužni smo da napravimo jasnu distinkciju između onoga što se prodaje kao državni plan i onoga što on suštinski jeste.
1. Metodološki ponor: Gde je papir?
Prva i najbitnija razlika između političke platforme i nacionalne strategije leži u transparentnosti i formatu. Prava nacionalna strategija, prema Zakonu o planskom sistemu Republike Srbije, nije usmeno predanje niti set slajdova u Palati Srbija. To je dokument koji mora imati svoj PDF format, dostupan svakom građaninu, sa jasno definisanim:
Baznim godinama i indikatorima (KPI): Ne samo gde želimo da budemo, već kako ćemo meriti napredak svake godine.
Izvorima finansiranja: Koje stavke budžeta se smanjuju da bi se investirale milijarde u kanalizaciju ili veštačku inteligenciju?
Analizom rizika: Šta se dešava sa planom ako dođe do nove globalne recesije ili energetske krize?
Plan „Srbija 2030–2035“ trenutno ne nudi ništa od toga. On nudi „okrugle cifre“ koje su marketinški privlačne (1.700 evra plata, milijarda za vodu), ali bez prateće studije izvodljivosti. Kada nemate dokument koji stručna javnost može da preuzme, analizira i kritikuje, vi nemate strategiju, već imate samo obećanje #PreCednika.
2. Javna rasprava: Simulacija naspram učešća
Jedna od ključnih karakteristika nacionalnih strategija je njihova inkluzivnost. One su „nacionalne“ jer pripadaju celom narodu, a ne jednoj kancelariji. Zakon nalaže javnu raspravu u trajanju od najmanje 20 dana pre bilo kakvog usvajanja.
U slučaju plana 2030–2035, javnost je dovedena pred svršen čin. Prezentacija je bila jednostrana komunikacija gde se od naroda očekuje da „veruje na reč“. Najava da će plan biti „predstavljen ljudima“ 21. marta na masovnom stranačkom skupu samo potvrđuje sumnju: ovo nije proces kreiranja državne politike, već proces mobilizacije glasačkog tela. Pravi stručnjaci, univerziteti i civilni sektor su u ovom procesu ostali nemi posmatrači, čime je planu oduzet legitimitet nacionalnog konsenzusa.
3.Institucionalna zloupotreba: Predsednik protiv Vlade
Ustavno uređenje Srbije jasno definiše ko vodi unutrašnju i spoljnu politiku, a to je Vlada Republike Srbije. Strategije razvoja, infrastrukturni projekti i ekonomski planovi su u domislu premijera i resornih ministara. Činjenica da predsednik države, čija su ovlašćenja protokolarna, predstavlja desetogodišnji ekonomski plan, jasno ukazuje na to da se ovde radi o ličnoj političkoj platformi preslikanoj na državni nivo.
To stvara opasan presedan gde se državne institucije pretvaraju u servis za promociju partijskog programa. Strategija jedne zemlje ne bi smela da zavisi od harizme jednog čoveka i njegovog termina na televiziji, već od snage institucija koje tu strategiju treba da sprovedu nezavisno od toga ko je na vlasti.
4. Ekonomska dekonstrukcija: Magija brojeva i surova realnost kupovne moći
Kada političar u udarnom terminu izgovori cifru od 1.700 evra prosečne plate, on računa na psihološki efekat „velikog broja“. Prosečnom građaninu, koji se danas bori sa cenama osnovnih namirnica koje su dostigle evropske vrhove, ta cifra zvuči kao ulaznica u klub bogatih. Međutim, ekonomija nije spisak lepih želja, već egzaktna nauka koja ne prašta ignorisanje realnosti.
4.1. Zamka nominalnog rasta: Koliko će vredeti tih 1.700 evra 2035. godine?
Glavni trik svake dugoročne političke platforme koja se prodaje kao strategija je ignorisanje realne kupovne moći. Ako prosečna plata 2035. godine bude 1.700 evra, ali kumulativna inflacija u narednih deset godina digne cene zakupa stanova, komunalija i hrane za 60-70%, građanin će u realnom smislu živeti lošije nego danas sa 1.000 evra.
Strategija koja obećava cifru, a ne standard, je duboko nepoštena. Prava nacionalna strategija bi definisala ciljanu stopu inflacije i paritet kupovne moći (PPP). Ovako, imamo samo nominalni „skok“ koji služi da zaslepi birače, dok će realni životni standard verovatno ostati zarobljen u začaranom krugu visokih troškova života.
4.2 Regionalna trka: Dok mi crtamo vizije, komšije nas ,,šiju“ u realnom vremenu
Predsednikova platforma se često oslanja na narativ o Srbiji kao „lideru u regionu“. Međutim, podaci sa terena govore drugačiju priču. Dok Srbija postavlja cilj od 1.320 evra za 2030. godinu, naši susedi koji su članice EU (Hrvatska i Rumunija) već su blizu ili su prestigli te cifre – i to u 2026. godini!
Hrvatska je već na granici od 1.500 evra prosečne neto plate. Njihova projekcija za 2028. godinu je preko 1.700 evra. To znači da Srbija planira da 2035. godine dostigne nivo koji će Hrvatska imati skoro deceniju ranije.
Rumunija, koja je decenijama bila sinonim za siromaštvo u odnosu na bivšu Jugoslaviju, danas ima snažniji rast i prosečne plate koje stabilno beže srpskim.
Nazivati ovo „istorijskim skokom“ je u najmanju ruku pretenciozno. U pitanju je, zapravo, pokušaj da se smanji ogroman zaostatak koji je nastao u poslednjoj deceniji, a ne nikakvo preuzimanje liderstva. Investitori koji „beže“, kako kaže narod, odlaze upravo tamo gde je sistem predvidiv, a radna snaga plaćena u skladu sa evropskim standardima, a ne predizbornim obećanjima.
4.3. Odakle novac? Budžet kao ,,crna kutija“
Svaka strategija koja najavljuje milijarde evra ulaganja u infrastrukturu (voda, kanalizacija, energetika) mora imati jasan fiskalni okvir. Srbija se već suočava sa visokim javnim dugom. Pitanje koje ova „platforma“ vešto izbegava je: Ko će to platiti?
Hoće li se te milijarde namiriti iz novih zaduživanja kod stranih banaka, čime opterećujemo generacije koje treba da dočekaju tu 2035. godinu? Ili ćemo prodati preostale prirodne resurse i javna preduzeća? Bez akcionog plana i PDF dokumenta koji precizira izvore finansiranja, ove milijarde su samo brojevi na slajdu, dizajnirani da stvore privid moćne države.
5. Demografski kolaps: Ko će graditi „Srbiju 2035.“
Najveći apsurd svake dugoročne platforme koja se u Srbiji prodaje kao „nacionalna strategija“ jeste ignorisanje najprostije činjenice: zemlja ostaje bez ljudi. Dok slajdovi blješte vizijama o veštačkoj inteligenciji (AI), modernim autoputevima i prosečnim platama od 1.700 evra, realnost na terenu je pustoš.
5.1. Odliv mozgova vs. Uvoz jeftine radne snage
Predsednikova vizija predviđa Srbiju kao tehnološki centar. Međutim, prava nacionalna strategija bi morala da odgovori na pitanje: Gde su inženjeri?
Statistike su neumoljive! Srbiju godišnje napusti desetine hiljada radno sposobnih ljudi, mahom najobrazovanijih.
Oni ne beže samo zbog plate, već zbog onoga što ova „platforma“ ne nudi: vladavinu prava, fer tržišnu utakmicu i sistem u kojem partijska knjižica nije jača od diplome.
Dok pametni beže, „strategija“ se tiho oslanja na uvoz nekvalifikovane radne snage iz udaljenih azijskih zemalja za rad na građevini i u dostavi.
Ne može se graditi moderna evropska ekonomija 2035. godine na modelu „jeftine radne snage“ i subvencijama za strane fabrike kablova. To je ekonomski model 19. veka, a ne 21. veka.
5.2. Investitori koji „znaju znanje“
Možemo mi domaćim glasačima pričati o liderstvu, ali ozbiljan strani kapital ne gleda konferencije za štampu. Ozbiljni investitori gledaju predvidivost.
Kada vide da se nacionalni planovi donose „iz glave“, bez javne rasprave i zakonske procedure, oni vide visok rizik. Pravi investitori koji donose visoku tehnologiju traže stabilne institucije, a ne stabilokratiju koja zavisi od volje jednog čoveka. Oni vide da stručni ljudi odlaze i znaju da u zemlji u kojoj nema kritične mase obrazovanih ljudi, dugoročni profit ne postoji. Zato oni „pametni“ polako sele svoje operacije u Rumuniju ili Poljsku, gde su pravila igre jasna i zapisana u PDF-u, a ne u TV emisiji.
6. Obrazovanje i zdravstvo: Temelji koje slajdovi ne vide
Ne postoji država koja je dostigla standard od 1.700 evra prosečne plate sa devastiranim prosvetnim i zdravstvenim sistemom.
Strategija „Srbija 2030–2035“ obećava digitalizaciju, dok se u realnosti škole raspadaju, a nastavnici su degradirani na nivo socijalnih slučajeva.
Zdravstveni sistem opstaje na entuzijazmu pojedinaca, dok liste čekanja postaju decenijske.
Bez korenite reforme ovih stubova društva, svaka priča o „skoku u budućnost“ je obična kula od karata. Pravi razvoj se ne meri brojem izgrađenih kilometara asfalta (koji su često preplaćeni i bez tendera), već kvalitetom života, obrazovanja i bezbednosti pojedinca.
7. Zaključak: Vizija za opstanak na vlasti, a ne za spas države
Kada podvučemo crtu ispod prezentacije plana „Srbija 2030–2035“, ostaje gorak ukus spoznaje da nismo prisustvovali državničkom činu, već otvaranju još jedne beskonačne političke kampanje!
Pravi lideri donose strategije koje nadživljuju njihove mandate. Oni grade institucije koje funkcionišu i kada oni odu sa vlasti. Ono što smo videli 7. marta je sušta suprotnost: plan koji je toliko vezan za ličnost jednog čoveka i njegovu partijsku mašineriju da bez njih gubi svaki smisao.
7.1. Politika umesto politike razvoja
Razlika između predsednikove „platforme“ i stvarne nacionalne strategije je u nameri.
Stvarna strategija služi da reši probleme naroda (zagađenje, korupciju, obrazovanje).
Politička platforma služi da reši problem rejtinga!
Obećanja o platama od 1.700 evra i tehnološkom raju za deset godina su savršen „šum“ koji treba da nadjača današnje afere, rastuće cene i činjenicu da se država prazni. Dok pametni i obrazovani tiho pakuju kofere i odlaze tamo gde su zakoni jasni (često u tu istu Hrvatsku ili Rumuniju koje „pobeđujemo“ na slajdovima), domaći glasač ostaje zarobljen u virtuelnoj realnosti ružičastih grafika.
7.2. Vreme je za promenu narativa
Kao društvo, moramo prestati da prihvatamo usmena obećanja kao državne dokumente. Nacionalna strategija bez javne rasprave, bez dostupnog PDF-a sa detaljnim proračunima i bez učešća stručne javnosti nije legitimna. Ona je samo još jedna epizoda u serijalu „obećanja koja se ne proveravaju“.
Srbija 2035. godine može biti moderna i bogata zemlja, ali ne zahvaljujući magičnim ciframa na ekranu, već isključivo ako se vratimo vladavini prava, slobodnom tržištu i investiranju u ljude, a ne u njihovu poslušnost.
Dokle god nam se politička platforma jedne stranke prodaje kao „nacionalna strategija“, tapkaćemo u mestu, dok će nas realnost i komšije neumoljivo preticati.
Vreme je da tražimo papire, a ne obećanja. Vreme je za strategiju koja se čita, a ne samo gleda na televiziji.
Veza prema originalu: https://www.facebook.com/photo?fbid=10237999373076808&set=a.1278033724347
