Sinoć mi pošalje poruku drugar koji je dobrovoljni davalac krvi odavno i jedini koga lično poznajem da je redovan davalac trombocita. Kaže da su rezerve krvi na izmaku za neke grupe i da bi bilo dobro da i ja kao DDK odem sutra da kod nas u Šapcu dam krv. Napravim objavu na Fejsbuku i Tviteru (Iksu), pozovem sve koji mogu da daju krv i pogledam u karton kada je bilo poslednje davanje: 8.maja. Znači tri meseca mi ističe sledeće nedelje, ali sam rešio da ipak odem i vidim hoće li mi dopustiti da dam krv sedam dana ranije.
Dolazim danas oko 10č u Kulturni centar, kad ono u ulazu gužva k’o u autobusu. Postavljeno nekoliko stolova na kojima se popunjava upitnik, za svakim stolom dvoje, troje piše. Ja u čudu, što zbog tolike gužve, što zbog toga što su se upitnici popunjavali ili u hodniku, ili u samoj sali na spratu gde se daje krv. Pomislim kako nije sve izgubljeno i kako ima stvarno humanih ljudi da daju krv čim se rezerve smanje. Dva lika u majicama Instituta za transfuziologiju nadgledaju. Pitam jednog ,,Da nije Rade Igla gore?“ Gleda me belo: ,,Ko?“ Kažem ponovo ,,Rade Igla“. ,,Ne znam ko je to“, kaže. Pomislim ,,Ne znaš ko je prva igla instituta? Pa ti onda i ne radiš u institutu“. (Rade Cvetanović je inače jedan od najiskusnijih tehničara u Institutu za transfuziju Srbije koji vadi krv i za koga kažu da nikada nije omašio venu. U mom slučaju, gde neiskusni tehničari bodu i levu i desnu ruku ne bi li pronašli venu koja valja, mogu da potvrdim da je to istina.) Zamolim drugog da ode sa upitnikom i pita doktoricu da li mogu ranije da dam krv, da se samo zbog toga ne bih penjao na protezi. On isto gleda belo, ali ode. I nema ga…I šta ću, rešim da se popnem u salu gde se daje krv, valjda me neće vratiti ako već fali krvi.
Na slici Rade i ja na davanju krvi u maju mesecu.
Ulazim unutra i odmah spazim Rada. Viče ,,De si brate moj“, dolazi da se pozdravi, doktorica se smeje, prepoznaje me i ona (a jes’ me teško prepoznati u bermudama na protezi), tehničar koordinator se javlja, a drugi koji to unosi u kompjuter kaže čoveku koji je taman seo da ustane kako bi mene ,,obradio“. Boc, uze krv iz prsta i dade mi one nalepnice. Kod doktorice merenje pritiska, 130/90, malo se zadihao uz stepenice, ali bolje da je pritisak viši nego niži, da mi ne bi postavljali razna pitanja. Završim časkom i kod nje, gledam svih pet ili šest kreveta gde se daje krv puno i čeka još toliko ljudi na stolicama. U dnu sale vidim ekipu TV AS-a i Sekretara Crvenog krsta u Šapcu kako daje izjavu, pa mi se popališe lampice: čim je TV As tu opet sam uleteo u organizovano davanje SNS-a. Rade me smesti čim se prvi krevet oslobodio, ubode u neko čudno mesto nasred desne podlaktice, kaže ,,Gde se pojavi vena tu bodeš, kod tebe se tu pojavila“. Ide li krv-ide, bodi gde god hoćeš, mislim se.
Dolazi devojka sa moje desne strane, lepa, mlada, iza nje starija žena u pratnji. Devojka leže na krevet pored mene, Rade pita ženu da li joj je majka i da li daju za nekog, žena se smeje, kaže ne, ona je koordinator iz ,,Telekoma“. Rade gleda devojci levu ruku, pa desnu, kaže da se premesti da krevet iza mene, da bi dala iz desne ruke, pošto je tu bolja vena. Devojka ubledela, usiljeno se smeška, pogledamo se Rade i ja, i on, kao po dogovoru, počne:
– Sad ćeš ti pored mog brata, nemoj da se bojiš…
Devojka leže i on joj stavlja podvesku na desnu ruku.
– Evo ti on, kada sam ga prvi put video mislio sam da će pasti u nesvest, je l’ tako bilo? (Klimam glavom gore dole) A nikad nije pao, je l’ tako? (Opet klimam gore dole) Koliko ti je ono bio najniži pritisak?
– 115 sa 70.
– Jesi čula? I nikad nije pao u nesvest za ovih…Koji ti beše ovo put?
– Šezdeset prvi.
– Eto vidiš. Koji je tebi put?
– Prvi.
– Samo se ti opusti-kaže devojci.
I tako on kroz priču hipnotisa devojku, ubode i ona bez nekih trzavica poče da daje krv.
Osim kamermana i neki sa mobilnim telefonima slikaju. A ja u prvi plan (onako kako ležim) izbacio novo Si-leg koleno četvrte generacije, juče okačeno, za koje FSOVO treba da plati 33-34 000 evra.
Ona mašinica ispod moje ruke poče nešto da pišti, što znači da krv ne ide kako treba. Dođe Rade isključi zvuk, kaže ,,To je protok, a kod tebe nije ubodeno u venu za to, već ide od 14 do 45, pa pišti kad padne“. Ne znam što protok pada toliko, ali dođe nekako do kraja. Ustajem i uzimam poklon-kesu, pozdravljam sve, naravno Rada posebno, i odlazim.
Kući vadim ono što je unutra: u kesi je majica, najzad na ćirilici (jebo ih onaj koji im je prethodnih puta pravio na latinici), flašica vode, plazma i šolja.
Do sada je Institut uvek obezbeđivao vodu, plazmu i čokoladicu, a majice periodično, tako da se SNS ,,otvorio“ sa šoljama. Jebi ga, sad moram vrzati kad dolaze partijske ćelije kao pošta, ,,Telekom“, EPS, vodovod i komunalno da daju krv, pa da skupim ceo servis…
