Ne dao Bog nikome da doživi saobraćajnu nesreću kao ja i da nakon toga u sudu stoji na jednoj nozi kao popišan cvet prilikom izricanja presude. A upravo tako sam se osećao 2.11.2012.godine u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici dok je ženi koja me je osakatila i uništila mi život kakav sam do tada vodio izricana zatvorska kazna od osam meseci, uslovno na dve godine, i zabrana upravljanja motornim vozilima “B“ kategorije u trajanju od šest meseci. Stajao sam bespomoćno gledajući kako me posle svega što sam preživeo kao žrtva čiste bahatosti sud još ponižava, dok optužena skoro sa smeškom izlazi iz sudnice.
Nakon izricanja presude zastupnik Javnog tužioca, koji je bio tužilački pomoćnik, rekao je da će biti uložena žalba, pošto se gospođa koja je u predmetu navedena kao Opštinski Javni tužilac nije nijednom nije pojavila na sudu. Međutim, rok za žalbu od osam dana istekao je a da se dotična nije udostojila ni da se javi na telefonske pozive mog advokata.
Ogorčen takvim postupanjem, odnosno nepostupanjem, 25.1.2013. šaljem elektronskom poštom otvoreno pismo Ministru pravde Nikoli Selakoviću za rubriku ,,Među nama“ dnevnog lista ,,Politika“. Pošto to pismo nije objavljeno u narednih sedam dana, koliko sam pratio, u februaru preko poruke na društvenoj mreži ,,Fejsbuk“ šaljem pismo direktno Ministru. To pismo je izgledalo ovako:
,,Poštovani gospodine Selakoviću,
ovo otvoreno pismo sam poslao dnevnom listu ,,Politika“ pre desetak dana i pošto ga nisu objavili nadam se da će poruka ovim putem stići do Vas, kako ne bi bila uzaludno pisana kao i bezbroj ostalih. Smatram da sam žrtva teške nepravde od strane pravosuđa, što ću pokušati koliko mogu konciznije da objasnim.
27.3.2011. doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću na motociklu, ISKLJUČIVOM ,,greškom“ žene vozača iz suprotnog smera, nakon čega mi je amputirana leva noga i nemam potpunu funkciju leve ruke, oglašen sam invalidom sa 90% telesnog oštećenja. Krivična prijava je po službenoj dužnosti pokrenuta protiv okrivljene, sudski postupak je zbog teritorijalne nadležnosti vođen u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici (nesreća se desila u mestu Jarak), i trajao je od 5.12.2011. (davanje izjava istražnom sudiji) do 2.11.2012., kada je okrivljena oglašena krivom i izrečena joj je presuda od osam meseci zatvora, odnosno dve godine uslovno, i 6 meseci zabrane upravljanja motornim vozilima ,,B“ kategorije.
Kako je postupak protiv okrivljene pokrenut po službenoj dužnosti ja nisam imao status stranke, već sam bio SAMO oštećeni, tako da ni dokumentacija sa ročišta nije slata mom pravnom zastupniku. Nakon završetka glavnog pretresa, morao sam posle desetak dana da dođem u Sremsku Mitrovicu kako bih kopirao 50 strana iz predmeta da bih spremio svoju završnu reč, za šta sam morao da platim 500 dinara. Hajde što sam platio nešto što mi je bilo logično da moj pravni zastupnik treba po službenoj dužnosti da dobije, nego što sam sve vreme trajanja postupka morao da se na štakama penjem stepenicama, jer, gle čuda, lift u sudu ne radi poslednjih par godina.
Stranka u ovom postupku je bio Javni tužilac, koji je trebao da zastupa interese države, a samim tim i moje interese. Na četiri ročišta su bila četiri različita čoveka, svaki put neki drugi ,,izaslanik“ ili asistent, koji su, po svoj prilici, dolazili radi dnevnica i putnih troškova, jer na suđenjima nisu imali nikakvih pitanja.
U završnoj reči sam izneo primedbe i na osnovu materijalnih dokaza izneo svoje viđenje nastanka nezgode, pošto sam pre penzionisanja kao major saobraćajne službe i sam bio stručni saradnik-veštak za veštačenje saobraćajnih nezgoda u kojima su učestvovala vojna vozila, ali sudija ništa od toga nije uzeo u obzir, čak ni činjenicu da je saobraćajni veštak je zbog greške u zapisniku policije veštačio nezgodu sa pogrešnom širinom puta od 7m, umesto sa 6.30m, koliko je put na tom mestu zaista širok!!!
U pisanom obliku presude koja je stigla negde oko 10.decembra sudija se ponaša kao ključni svedok optužene, ne uzimajući iskaz jedinog svedoka kojeg sam uspeo da nađem, jer ,,krajnje pristrasno…pokušava da podrži priču oštećenog“ (citat iz presude), dok u potpunosti uzima u obzir izjave optužene ,,da ga nije ni videla na mestu nezgode“ iako je svedok bio taj koji je zvao policiju i hitnu pomoć, dok mi optužena nije ni prišla nakon što me je svojim vozilom udarila na mojoj strani dok sam bežao u kanala! Zar je bilo teško tražiti listing poziva da se ustanovi istina?
Sudija prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije kod optužene navodi kao olakšavajuću okolnost ,,da je porodična žena i majka“, ne pominjući nigde da je uništila život meni kao ocu troje dece, u trenutku nezgode svo troje maloletne! Zatim navodi ,,da je izrazila kajanje i izvinila se oštećenom“, iako se nikada nije javila nakon nezgode, niti me obišla u bolnici, a izvinila se tek na izricanju presude i to NA IZRIČITO SUGERISANJE SUDIJE, znači dvadeset meseci posle!
Gospodine Selakoviću, kako je moguće da se sudija jednog osnovnog suda toliko stavlja na stranu optužene iako i materijalni dokazi i iskaz svedoka govore suprotno? Kako sudija sme iskaz svedoka, kojeg nikada u životu nisam video do pred glavni pretres i do kojeg sam sasvim slučajno došao, samo zato što se u dobroj meri poklapa sa mojim da u presudi okarakteriše kao ,,krajnje pristrasan…upućen da podrži priču oštećenog“? Da li je to pravni rečnik kojim jedan sudija obrazlaže svoju presudu? Zašto se nijednog trenutka nije razmatrala situacija da svedok i ja govorimo istinu? Ako ni moj, ni iskaz svedoka nije uzeo u obzir, zašto nije poništio veštačenje u kom je saobraćajni veštak omašio širinu puta za 70 centimetara, a ja sam umalo izgubio život zbog 20?
Najviše zbog toga što sam u završnoj reči dokazao da nezgoda fizički nije mogla da se desi kako je vrlo paušalno ocenio saobaćajni veštak, zastupnik Javnog tužioca je nakon izricanja presude najavio da će biti pisana žalba i da ga moj advokat kontaktira odmah nakon dobijanja pisane presude kako bi se konsultovali oko sastavljanja iste. Međutim, svih osam dana roka za pisanje žalbe Javni tužilac se nije udostojio ni da javi na pozive advokata, tako da je zakonski rok za dostavljanje žalbe prošao, što mi je advokat objasnio ,,diskrecionim pravom tužioca da ne piše žalbu“???
Nakon odbijanja Javnog tužioca da se javi moj advokat je uložio žalbu u zakonskom roku, ali mi je rekao da će verovatno biti odbačena, upravo zbog toga što ja nisam imao status stranke u postupku. Sa svoje strane ću napisati prigovor na ponašanje Javnog tužioca i pokušati da to dostavim u najkraćem roku.
Gospodine Selakoviću, koju i čiju pravdu to sprovode Vaši službenici? Koga to onda zastupaju u postupku u kom se oštećeni konstantno ponižava? Pa i optuženi za najteža krivična dela imaju pravo žalbe, a meni kao oštećenom je to pravo uskraćeno! Iako lično ne mogu dobiti nikakvu satisfakciju ni nekom minimalnom zatvorskom kaznom, jer meni noga neće izrasti, borim se da se promeni IDIOTSKA sudska praksa da se za ovako teška krivična dela daje uslovna kazna, kao i da se osudi svako neprofesionalno vođenje postupka kao što je ovo, u kom uopšte nije razjašnjen mehanizam nastanka nezgode, zbog čega je nezgoda olako svrstana u nezgode iz nehata, iako materijalni dokazi i iskaz svedoka govore da je nastala iz čiste bahatosti.
Nadam se da uviđate moje ogorčenje, kao i nekoliko hiljada motociklista koji su preko raznih foruma pratili ovaj slučaj, zbog čega vas molim da pomognete kako bi se postupak ponovio i utvrdile sve relevantne činjenice, jer čitav tok govori da je bilo više povreda samog postupka. Presudu SVI smatraju sramnom, pošto šalje veoma, veoma negativnu poruku vozačima motocikala, a to je da ih na putu može pregaziti svako ko ima registrovano vozilo i nije pod dejstvom alkohola, jer za to može dobiti najviše uslovnu kaznu.
Nažalost, moj slučaj je daleko od usamljenog, ali, ako želite nešto da promenite i smanjite svakodnevno punjenje crnih hronika poginulim i nastradalim, ovo vam je prilika za prvi korak.
Gospodine Selakoviću, na Vama jeste izuzetno teška dužnost da reformišete odavno trulo pravosuđe, jer ova zemlja bez reforme pravosuđa ne može krenuti nigde, a kamo li u neko bolje sutra. Dokažite “da se na muci poznaju junaci“, promenite Krivični zakon i njegove zastarele kaznene odredbe, ako treba čitavom dužinom Koridora 10 sagradite zatvor i budite prvi ministar pravde koji će dočekati da oštećeni ne izađe iz sudnice kao Kafkin ,,Jozef K.“, već dostojno kao čovek koji će reći ,,Pravda je zadovoljena.“
Presuda je zavedena pod brojem K.br.411/12 od 2.11.2012. u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Čitavu dokumentaciju imam skeniranu, za sve što bude trebalo stojim na raspolaganju.
U nadi da ćete preduzeti nešto povodom ove sramne presude i izbegavanja javnog tužioca da vrši svoju dužnost, pozdravljam Vas i želim uspešnu karijeru.
Željko Pantelić
Šabac“
Iako nisam polagao neke nade da će se Ministar javiti preko Fejsbuka nakon nekoliko dana mi je stigla poruka da se obratim Komisiji za praćenje pravosuđa sa njihobom adresom elektronske pošte, telefonima i osobom za kontakt. Pohvalno, nema šta.
Komisiji sam akt sa navodima na koje se žalim poslao 7.2.2013.
Osim toga pritužbe na rad OJT u Sremskoj Mitrovici poslao sam Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Državnom veću tužilaca u Beogradu.
Od Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu dobio sam odgovor od 13.3.2012. da su pritužbu prosledili na rešavanje Višem javnom tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici, na čiji sam se rad upravo i žalio. I naravno, u odgovoru iz Sremske Mitrovice od 29.3.2013. navodi se da je Osnovno javno tužilaštvo ,,sačinilo službenu belešku u kojoj su navedeni razlozi zbog kojih nije izjavljena žalba na presudu…odnosno da je presuda doneta bez bitnih povreda odredaba krivičnog postupka SA POTPUNO I PRAVILNO UTVRĐENIM ČINJENIČNIM STANJEM, A IZREČENA USLOVNA OSUDA JE ADEKVATNA STEPENU KRIVIČNE ODGOVORNOSTI OKRIVLJENE i društvenoj opasnosti navedenog krivičnog dela, TE DA ĆE SE TAKO IZREČENOM USLOVNOM OSUDOM POSTIĆI SVRHA KAŽNJAVANJA PREDVIĐENA ZAKONOM“, na osnovu čega je moja pritužba NEOSNOVANA.
Znači saobraćajani veštak u svojoj proceni omaši širinu puta za 70cm i to je ,,potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje“? Na osnovu te omaške u svom izveštaju navodi da se nesreća dogodila na oko “1-1,5 metara od desne ivice puta“, što je fizički nemoguće jer bi se desni kraj vozila okrivljene na svakoj udaljenosti većoj od 1m nalazio na njenoj strani za vreme obilaska vozila, a evo gde je vozilo bilo nakon udara u mene (slikano iz pravca mog smera kretanja):
Da sve bude gore, sudija je prihvatio tu izjavu veštaka saobraćajne struke i pored mojih dokaza u završnoj reči da se nesreća fizički nije tako mogla desiti, od tri različite izjave okrivljene u presudi usvaja verziju najpovoljniju po nju, a ne prihvata izjavu svedoka kao ,,krajnje pristrasnu“. Znači sam mehanizam nastanka nezgode nije utvrđen, ali je to ,,potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje“!
Nakon silnog dopisivanja sa raznim pravosudnim organima Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi po žalbi 14.5.2013. delimično uvažava moje navode i preinačava presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici na kaznu zatvora od jedne godine, uslovno na tri, i zabranu upravljanja motornim vozilima ,,B“ kategorije u trajanju od jedne godine. To preinačenje prvostepene presude urađeno je jer je ,,sud propustio da ima ponašanje okrivljene nakon izvršenog krivičnog dela i njenu nezainteresovanost za zdravstveno stanje oštećenog“, dok ostali navodi uopšte nisu uzeti u obzir. Pošto na presudu Apelacionog suda nema mogućnosti žalbe, tako se ta moja borba za promenu idiotske sudske prakse neslavno završila.
Naravno da mi ni maksimalna kazna od četiri godine zatvora zaprećena po tom članu ne bi vratila nogu, ali sam želeo da se izborim za promenu svesti u pravosuđu da se zbog ,,ustaljene sudske prakse“ za ovako teške saobraćajne nezgode daju minimalne kazne. A ko je ustalio tu ,,ustaljenu sudsku praksu“? Upravo beskrupulozni advokati, nesposobni javni tužioci i korumpirane sudije. I upravo su oni krivi što je na sudu moguće dokazati da je pešak ničim izazvan neprilagođenom brzinom naleteo na džip koji je mirno stajao na pešačkom i poginuo. I upravo zbog toga nijedan oštećeni u težoj saobraćajnoj nezgodi nije u poslednjih nekoliko decenija izašao sa suđenja zadovoljan presudom izrečenom okrivljenom. Nijedan, za razliku od okrivljenih bahatih vozača.
I upravo zbog idiota koji ne mogu, ili se za pare prave da ne mogu, da u glavi zamisle kako je do saobraćajne nesreće došlo, što je osnova za donošenje presude, sa više strana je pokrenuta inicijativa da se oformi poseban sektor pravosuđa koji će sa stručnim osobljem suditi teže saobraćajne nezgode, ceneći svaku nezgodu ponaosob, a ne prema ,,ustaljenoj sudskoj praksi“. (Već sam pomenuo gore, ali ukratko: saobraćajni veštak je na osnovu zapisnika policije računao širinu puta 7m, umesto 6,30 koliko je u stvarnosti, što sam izmerio lično. Znači da je jedna traka široka 3,15m. U svom veštačenju veštak dalje navodi da je mesto udara na 1-1,5m od desne ivice puta. Širina Klia je 1,7m, a širina mog motora sa vozačem je 0,9m. Ako u obzir uzmemo i obavezno bočno rastojanje između vozila prilikom preticanja, koje bi u ovom slučaju trebalo biti najmanje 0,9m, prostom računicom se dolazi do zaključka da je leva ivica Klia je mogla biti samo u prostoru manjem od 1m od desne ivice puta, što gornja slika i pokazuje, inače bi se u svakom drugom slučaju desni kraj Klia nalazio sa druge strane središne linije. To je sve sudija, da ima iskustva, lako mogao da zamisli na osnovu navoda u završnoj reči i da donese rešenje o rekonstrukciji nezgode na licu mesta, gde bi se uverio i kolika je širina puta i na kolikoj udaljenosti od ivice se nesreća desila. Uz navod veštaka da je ,,osa kretanja motocikla bila blago zakrenuta udesno, a osa kretanja vozila ulevo“ može se zaključiti da žena koja je vozila Klio ne da nije pokušala da izbegne sudar, iako je za to imala sasvim dovoljno prostora, već je prilikom mimoilaženja sa mnom, kada sam već bio VAN NJENE LINIJE KRETANJA, odnosno u bežanju u kanal, okrenula volan ulevo. To pokazuju i materijalni dokazi, odnosno oštećenja na mom telu i oštećenja na vozilu koja veštak očigledno nije ni razmatrao. Sve to nema nikakve, ali apsolutno nikakve veze sa ,,pravilno i potpuno utvrđenim činjeničnim stanjem“ na osnovu čega je doneta presuda.)
I upravo zbog toga je jedan od najvećih zahteva za ulazak u EU reforma pravosuđa, koju je svaka vlast u poslednjih dvadesetak godina obećavala, a nijedna nije sprovela, jer je koristila pravosuđe prema svojim potrebama, praveći od nezavisnih pravosudnih svoje izvršne organe. I upravo zato je pravosuđe rak rana koja razara ovo društvo.
