Крајем прошле године ишао сам од своје зграде у Цара Душана према центру Шапца. Испред “пешачког“ острва код Дома ЈНА, које служи да би се наплаћивао паркинг, а не за пешаке, је укрштање са улицом Краља Александра (бивша Мике Митровића). Од центра се према мени кретао “Фиат Стило“ као овај полицијски ауто на слици. Само захваљујући негативном искуству са будалама на време сам прикочио и није дошло до судара.
Седео сам у возилу и посматрао возача како дивља у “Фиату“. Турирао је мотор и, иако поред мене није могао проћи, цимнуо је ауто пар пута приближавајући се мом бранику. Мислио је да ће ме том бахатошћу уплашити. Пустио сам мирно кочницу на аутоматику и приљубио му се уз браник. Тада је почео да хистерише. Извадио је неки “црепљика“ телефон (телефон са великим екраном) и почео да маше њиме према мени. “Имам, не треба ми“, одмахнуо сам главом. У колима је поред њега била жена, а позади дете. Пипкао је нешто по телефону, претећи га показујући. Седео сам мирно заваљен у седиште и слушао музику на Радио Шапцу. Онда је нешто објашњавао жени вртећи прстом по слепоочници. Затим ме је сликао, или је бар тако изгледало. Видевши да не реагујем изашао је напоље. Обишао је око својих кола и дошао до мојих врата. Отворио сам прозор.
– Шта радиш мајмуне? Јеси ли нормалан? Ко те је учио да возиш?
– Господине…-покушао сам.
– Знаш ли ти ко има првенство, јеб’о те онај ко ти је дао дозволу!!!
– Господине…-покушао сам опет.
– Ало, да ли си нормалан? Видиш да ти скрећеш а ја идем право, шта ту није јасно? Чекао сам да се издува. Покушавао сам персирањем да одржим ситуацију на колико толико културном нивоу.
– А ко по Вама има првенство? Почео је на сред улице да се дрекења:
– ПА ШТА ЋЕШ У САОБРАЋАЈУ АКО НЕ ЗНАШ КО ИМА ПРВЕНСТВО СЛЕПЧЕ! Сад већ више није било сврхе.
– Сељачино неписмена, то на чему стојиш се зове бела испрекидана линија и означава прекид саобраћаја између смерова. Пошто је ти сечеш онда ЈА имам првенство, ИДИОТЕ! Пара је шиштала из њега.
– Имаш среће што си инвалид!
-рекао је док је одећа пуцала на њему од беса. Гледао сам га мирно и због таквих ситуација проклињао и Онога Горе, и ону што ме је осакатила:
– Не, ТИ ниси свестан колико имаш среће што сам инвалид. Окренуо се војнички на петама, обишао око кола псујући, сео и померио “Фиата“ уназад да могу да прођем. Приликом проласка отворио је прозор. Стао сам.
– Наћи ћу те, неће се овако завршити.
– Станујем триста метара одавде преко пута Медицинске, лако ћеш ме наћи. Само пре него што ме потражиш отиђи до Саобраћајне полиције на Старом граду или код саобраћајног инспектора у Комуналној инспекцији да ти објасне ко има предност. Никада се није појавио. На наведеној раскрсници сваки иоле саобраћајно образован возач може видети да првенство имају возила који се крећу ул.Цара Душана у односу на возаче који иду од центра града, јер они имају ПРЕКИД САОБРАЋАЈА, односно прелазе супротан смер кретања. Свакодневно гледам ситуације где будале мисле да имају првенство “јер иду право“. То “право“ је друга улица и по правилу би требало приликом кретања од центра дати леви показивач правца, јер иако идете право ви скрећете у другу улицу на раскрсници. То је потпуно исто као када хоћете да скренете лево у двориште или другу улицу преко испрекидане линије-морате пропустити оне из супротног смера. Такав исти случај је приликом укључења возила из ул.Цара Душана у Краља Александра где предност имају они који се крећу ул.Краља Александра од Дома ЈНА, пошто у том случају постоји прекид саобраћаја у односу на возила из Цара Душана. Може се применити и правило десне руке, возилима од центра ови из Цара Душана долазе са десне стране, а овима из Цара Душана они из Краља Александра долазе са десне стране. Мислим, може…
Ситуација у стварности је наравно много другачија поготово због неквалитетног обележавања, односно када се линије скоро тотално избришу. Тада добро морате пазити на оне “који иду право“, јер су они сигурни да имају првенство. Зато отворите осморе очи када идете од Дома ЈНА улицом Цара Душана јер морате очекивати и полуписмене сељачине за воланом, и клинце на скутерима који и не гледају хоризонталну сигнализацију већ додају гас када иду према Старом граду, и бицклисте који у својим мислима не знају ни којом страном возе, ако мислите да прођете без последица.
О пешацима који прелазе четири траке на сваких неколико метара неком другом приликом. А о томе да се више од двадесет година тражи решавање ове раскрснице не бих да трошим тастатуру.
