Шта је то најјефтиније у Србији? Који одговор вам је први пао на памет? Да није женски полни орган из старе пословице о јефтиноћи? Да није медијско поштење? Или можда образ политичара? Покушаћу у доњим редовима да дам одговор.
Настрадао сам као возач мотоцикла 27.3.2011. године, искључивом кривицом жене возача из супротног смера, која је за то дело оглашена кривом и осуђена. Остао сам без леве ноге, за функције леве руке се још увек борим, утврђен ми је други степен инвалидитета са 90% телесног оштећења. Након четири месеца операција и борбе за живот, мој адвокат је поднео одштетни захтев њеном осигурању, у овом случају ”Делта Ђенерали осигурању”. Мало је рећи да сам био изненађен понуђеним вансудским поравнањем од 1.950 000 (милион и деветстопедесет хиљада) динара. Доставио сам приговор на ту одлуку са саркастичним наводом да су ”негде заборавили једну нулу” у погодби, јер је само предрачун за протезу са електронским коленом износио око 3.177 000 (три милиона стоседамдесетседам хиљада) динара. Међутим, мој приговор је одбијен у целости и одлука ”Делта Ђенералија” од 9.1.2012. потврђена као коначна, ”јер је у складу са Уредбом о накнади штете на лицима (”Сл.гласник РС” бр. 34/2010)”. Није ми баш било јасно, па ми је адвокат донео копију поменуте уредбе, након чега нисам био изненађен, био сам запрепашћен: тадашњи премијер Мирко Цветковић је потписао да живот у Србији вреди од 20-24000 евра, зависно од старосне групе (максимална сума која је могла да се добије по свим ставкама за 100% инвалидитета). Од неколико адвоката из различитих градова сам добио информацију да је Влада добила неки бесповратан кредит од 200 000 000 евра од Заједнице осигуравајућих друштава да би се уредба потписала на тако увредљив износ, али валидност те информације нисам успео да проверим.
Али, успео сам да проверим следеће:
– Максимална сума осигурања важи још од 1996.године и износи заиста бедних 100 000 (сто хиљада) долара, што је у априлу 2012. износило око 75000 евра. Кажем бедних, јер ако основна верзија протезе са електронским коленом кошта скоро 29000 евра, сума која после давања адвокату његовог дела остане за живот некоме без ноге заиста је бедна, ПОД УСЛОВОМ ДА ОСИГУРАЊЕ ПОСЛЕ ВИШЕ ГОДИНА СУЂЕЊА ИСПЛАТИ И ТУ БЕДНУ СУМУ.
– Закон о обавезном осигурању од 14.7.2009. (”Сл.гласник РС бр.51/2009., у даљем тексту: Закон), КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА ВАЖИ 12.10.2009., у чл.26 став 2 поред ионако бедне максималне суме регулише да ,,Влада ближе прописује начин и критеријуме за утврђивање материјалне штете и начин и критеријуме за утврђивање нематеријалне штете, зависно од тежине телесне повреде или нарушеног здравља, односно од степена делимичне онеспособљености за рад, као и круг лица која имају право на накнаду и максимални износ накнаде за претрпљене болове услед смрти или тешког инвалидитета неког лица”. Резултат тог става је било потписивање горе поменуте срамне Уредбе о накнади штете на лицима, којом се чак и та бедна сума обесправљује и оштећени буквално понижавају одређивањем цене њиховог живота од 20-24000 евра. Зашто се у закону којим се већ регулише то питање појављује посебан став којим влада даје себи за право да додатно изврши кориговање осигуране суме? Који је то разлог да влада једне земље и њен премијер изабрани од стране народа да би водили социјалну политику тог народа потпишу једну тако срамну, нехуману и криминалну уредбу и ионако бедну суму од 75000 евра сведу на 20-24000? Па, она непроверена информација ми постаје једини логичан одговор.
– Одмах по усвајању уредбе доста адвоката је поднело захтев Уставном суду Србије за процену уставности, међу њима и мој садашњи правни заступник. Са своје стране сам прошле године писао нашим највећим дневним листовима, слао мејлове заштитнику грађана, покренуо интернет петицију за укидање спорне уредбе, покушавајући да укажем на проблем. Од стране канцеларије заштитника грађана обавештен сам да је Уставни суд негде почетком 2013.године прогласио спорну уредбу неуставном о чему ми је допис, који никада нисам добио, наводно послат у фебруару. Ако је сва та моја борба, заједно са пар хиљада људи који су ме подржавали, било као потписника петиције, било као “новинара“, било као колега мотоциклиста који су хтели да организујемо протесте у Београду и блокирамо саобраћај, дала макар мали допринос укидању уредбе, помисао на то ме чини поносним. Међутим, изгледа да ће питање зашто Уставни суд ту одлуку није донео две и по године, за које време су осигуравајућа друштва додатно понижавала оштећене са исплаћеним износима за одштету, остати без одговора. И наравно да за то нико неће одговарати.
– Оно што је у вези поменутог Закона из 2009. још занимљиво је то што је у члану 22 регулисано да износ максималне суме осигурања буде 1 000 000 (милион) евра, али да тај износ почиње да важи по истеку три године од ступања Закона на снагу. Како је Закон ступио на снагу 12.10.2009. овај износ је требао да почне да важи од 12.10.2012. И шта мислите, да ли је?
Наравно да није. Влада Србије 28.9.2012. , значи две недеље пре ступања на снагу, доноси Закон о изменама Закона о обавезном осигурању у саобраћају, где се речи ,,за три године” мењају речима ”за пет година”, тако да је ступање на снагу тог износа поново одложено за још две године, односно до 12.10.2014., ако и тада не буде пролонгирано.
Ако мислите да сам максималну суму осигурања код нас, стару 17 година, сувише грубо назвао БЕДНОМ, молим вас да погледате следећу табелу у којој су наведени максимални износи суме осигурања у околним земљама:
Мађарска – 5.286 000 евра
Словенија – 3.700 000 евра
Бугарска – 2.545 000 евра
Румунија – 2.500 000 евра
Црна Гора – 550 000 евра
БиХ – 511 000 евра
Хрватска* – 481 000 евра
Македонија – 100 000 евра
Србија – 75 000 евра
Табела је из октобра 2012. и овом приликом се захваљујем госп.Жељку Регоди из ревије ,,САТ плус” на помоћи у прикупљању података. (Хрватска је означена звездицом јер је у тренутку прикупљања података била у фази мењања закона и вишеструког повећања осигуране суме)
Да ли су живот некога у Србији и његови екстремитети јефтинији од било кога другог из табеле? Наравно да нису. Мени су моја нога и рука вреднији од свих сума заједно. И много више бих дао да могу са својим седмогодишњим сином да играм фудбал и да се са ћеркама тркам и играм баскет. Али, нисам само ја у питању, у питању је читаво друштво: сваке године у саобраћају буде између 3500-4000 ТЕЖЕ повређених, ако узмемо да је половина оних који нису криви за то што им је неко уништио живот, а мислим да је тај проценат већи, ко је онда дужан да им обезбеди наставак живота достојан човека? Држава, наравно. А да ли се наша држава у том случају понаша одговорно? Из горе написаног бих рекао све друго само не одговорно. Неко ће можда рећи да смо сиромашна земља, нису се створили услови…Немојте ме засмејавати, молим вас. Погледајте по новинама за колике се износе туже због увреде части, па ће вам све бити јасно.
Ако се осврнемо на то колико је прошла власт, да не помињемо оне пре, покрала овај народ, па ми смо још и богати колико нас краду. Али, ако је прошла Влада била корумпирана, зашто је ова Влада непосредно по почетку свог мандата одложила повећање максималне осигуране суме? Искрено, мени једино што пада на памет је нека нова ”непроверена информација”, друго објашњење немам. Јер, зашто би Влада једне земље која брине о својим грађанима дозволила осигуравајућим друштвима да се тако бахато понашају према оштећеним и доносе ”коначну одлуку којом је штета у потпуности надокнађена” износом који је далеко мањи и од регуларног средства за протетисање купљеног према налогу надлежних медицинских институција? Ако је Закон о обавезном осигурању у саобраћају један од закона према којем се огледа социјална политика једне земље, зашто се онда стално одлаже повећање максималне суме осигурања? Ником није јасно зашто је та сума толико мизерна, као да они који доносе законе не живе у истој стварности као остатак народа. Да не мисле можда да ће се изломљени и осакаћени обогатити превише и формирати нов слој богаташа у друштву, такозвани ”џет-сет хендикеп”???
Та спрега осигуравајућих друштава и власти требала би да буде једна од ургентних тема истраживачког новинарства, како би се прекинуло понижавање повређених и осакаћених у вишегодишњим споровима са осигуравајућим друштвима.
Ако на све горе додам да је жена која ме је разнела на мотоциклу за учињено кривично дело са тако тешким последицама осуђена условном казном, да ли вам је сада јасно шта је то што је најјефтиније у Србији?
Живот, нажалост.
