Пошто сам требао да покупим рачуне и обавим још неке ствари у апартману у Бањи Ковиљачи одлучио сам да кренем раније, па да уједно на Шепку пређем и наточим гориво, јер је претходних пар пута била толика гужва да није било сврхе чекати. Последњи пут су идиоти покушавајући да се угурају преко реда затворили смер од Лознице према Зворнику, па је чак и полиција морала да долази, ред био до иза првог кружног тока.
Кренуо сам око 4.15. брзом деоницом од Шапца према Бањи. Прво што ми упало у очи је да је на првом или другом кружном току од Шапца разваљен браник, што значи да је поново неко излетео из кружног тока због пребрзе вожње. На путу испред и иза мене није било никог. Из супротног смера је било понеко возило, више камиона. Возио сам под кратким светлима, јер и мени из супротног сметају дуга. Ишао сам десном траком, јер, као што рекох, у мом смеру километрима испред и позади није било никог. У мраку су светлеле само ,,мачје очи“ са гелендера. У 4.38 у одблеску светала сам видео натпис испред себе и махинално врднуо волан улево. Натпис је био са леђа мајице идиота који се у потпуном мраку кретао по путу гледајући у мобилни телефон! Почео сам да кочим, јер нисам био сигуран да ли сам га ретровизором закачио. Не, наставио је да се клати и иде оним тачкама за маглу. То је у рангу дегенерика који се бициклом по том истом путу кретао бициклом у контра смеру.
Значи ништа флуо-прслук, ништа светла одећа, ништа било шта рефлектујуће, већ дуге панталоне и браон мајица са тим натписом на леђима по мрклом мраку на путу где као пешак не смеш да будеш! Зашто будало на мене кад не знам шта ћу од проблема? Ако си решио да се убијеш препречи до Дрине па се утопи к’о човек, што другоме да уништиш живот?
У тим размишљањима стигох на прелаз у 4.55ч. Нема гужве, прешао без чекања, танкирао гориво и вратио се за десетак минута. Возим према Бањи и видим да покоја кола излазе од чарапаре са леве стране. За сат ће поново бити хаос, помислим. Од старог скретања за Бању поново нигде никог. Долазим до новог скретања са обилазнице. У сусрет ми долази једно возило и полако успоравам у намери да га пропустим, па да онда скренем. Укључујем мигавац и престројавам се у траку за скретање. Раскрсница је осветљена, али видим да возило наставља својом путањом директно на мене, као да те траке за престројавање нема. Свирам и окрећем волан на десно, а у том тренутку, као да сам пробудио возача, возило нагло скреће удесно у своју траку и заноси се јер вуче приколицу. Приколица јесте она мала једноосовинка, али је горе надограђена, није пластична церада, већ као да је лим или нешто слично, тамно браон боје. У ретровизору гледам како се возач бори да управи возило и приколицу након наглог маневра. Некако успева и одлази, док ја остајем да стојим са левим точковима у траци за скретање, а десним точковима и више од пола аута у десној траци обилазног пута. На путу и даље нема никога. Схватам да возача нисам у буквалном смислу пробудио, јер није спавао, већ је гледао у нешто друго. И то је оно због чега сам написао овај блог: та скренута пажња је узрок свих оних незгода где у извештајима наведу да је ,,возило прешло у супротни смер из непознатих разлога“. О последицама не бих, превише је примера. Знам само да би ми ово била шеста или седма саобраћајна незгода коју би изазвали учесници из супротног смера. Не знам само како би овај, ако би остао жив, објаснио на суду како је успео да удари у једино возило на путу у то време, на јасно обележеној и осветљеној раскрсници, и како није видео мигавце и светла на Ситроен Пикасу, који светле к’о новогодишња јелка. Али то није успела да објасни ни она која ме из обилазећи колону из супротног смера 2011. ударила на мотоциклу и тешко осакатила, па је добила условну казну.
И онда, када сам се вратио кући, видим да је ноћас на старом путу Шабац-Лозница дошло до тешке саобраћајне незгоде поново ,,из неутврђених разлога“…
Наравно да ово што сам написао није ништа ново за оне који су свакодневно на путу, сада је заиста тешко наићи на службено возило у ком неки ,,менаџерчић“ не разговара мобилним или возача брзе поште који не вози лактовима док куцка по телефону (или неком другом уређају). Зато је тренутно у саобраћају мало отворити ,,четворо очију“, треба бар шеснаесторо, јер, како је кренуло, нама не треба никакав рат, истребиће нас мобилни…
