Kod sestre na slavskom ručku za Đurđevdan dođe mi poruka preko Vibera da mi je isteklo tri meseca od poslednjeg davanja krvi i da sutra, u sredu 7.5., mogu dati krv u Kulturnom centru u Šapcu. Pošto sam ujutru imao i neka posla po gradu oko 9.30 odem da KC-a. Popnem se polako uz stepenice, vidim gužva, popunim upitnik brzinski, izvadim karticu DDK, upišem broj dosadašnjih davanja 63 (to je po knjižici) i odmah kod tehničara koji uvodi u kompjutersku evidenciju i vadi krv iz prsta. Kaže on onima što čekaju da imam prvenstvo, bocne i pošalje me kod doktora. Doktor mlad, pitam ga je li prvi put u Šapcu, kaže nije, gleda ispečatiran n-ti karton DDK, kaže da smo se četiri godine mimoilazili, izmeri pritisak i…160 sa 100. Kažem da nikada nisam imao pritisak preko 130, a i to 130 sam imao jednom ili dva puta, obično je 125 sa 85/90, momački. Pitam doktora da li mu je ispravan aparat. Naravno da se zajebavam, jer je to aparat sa živom i slušalicom, koji kod onoga ko zna da sluša ne može da omane. Smeje se doktor i pita kada sam poslednji put merio pritisak. Kažem pre tri meseca kada sam davao krv. Nemam aparat, jer sam smatrao da je to na tri meseca sasvim dovoljno. I do sada jeste bilo. Preporučuje da obratim pažnju i da češće kontrolišem.
– Taman sad da dam krv i da spustim pritisak, znači obostrano zadovoljstvo…
Izvinim se onima što čekaju i odmah na prvu slobodnu ležaljku, koja ima naslon sa desne strane, pošto mi većinom krv vade iz desne, zdrave ruke.
Dolazi sestra, za koju sam kasnije čuo da se zove Jelena.
– Znam ja Vas, prošli put sam uspela da nađem venu u desnoj ruci.
– Prošli put me bo (ubo) Rade Igla, sve završeno bilo za 7-8 minuta. (Ko ne zna ko je Rade ima ovde.)
– Mislim prošli put kada sam ja bila.
– Moguće, već su svi vežbali na meni.
Uzima stezaljku veže, uzima vatu, prska alkoholom po ruci, pipka, briše, pipka, briše, prska, pipka, briše…Najzad uzima iglu i bode. Ništa. Malo levo, pa desno, hopa, cupa, malo dublje…Ništa. Pita tehničara koji je bio na kompjuteru hoće li on da proba, odmahuje glavom. Opet pokuša malo dublje, opet ništa.
– Žao mi je da kopam više-kaže i vadi iglu.
Zavija mi desnu ruku i ja kažem da probaju iz leve. Leva ruka mi nije potpuno u funkciji jer nemam radijalni živac, pa se vene vide bolje, ali beže ispod igle pošto nemam deo mišića (čim nema živca nema ni mišića). Sada će da pokuša Đole.
– Ja prošli put nisam našao.
– Prekrsti se i bodi-kažem mu ja.
– Hajde da vidim.
Sada moram da se premestim na ležaljku koja ima naslon za levu ruku. Ista procedura: stezaljka, štipkanje i pipkanje.
– Hajde Bože pomozi-kaže Đole, prekrsti se i uzima iglu.
– Evo da se prekrstim i ja…
– Ma i tri puta, i nogom, i rukom…-zavitlava se Đole.
Bode. Vidim po licu da nije siguran. Pokušava isto levo-desno da na’vata venu. Odustaje.
– Pobeže-kaže.
Zavija mi levu ruku. Dolazi doktor. Odvijaju mi desnu ruku. Gledaju doktor, Jelena i Đole. Riđokosi tehničar samo odmahuje glavom, neće ni da pogleda. Ulazi u prostoriju Slavko, direktor Crvenog krsta u Šapcu.
– Gde si direktore-kažemo Đole i ja u isti glas.
Javlja se srdačno, kao i uvek. Pita kako ide, kažem ne ide, ovi mu objasne situaciju.
– Kako bre, pa čovek dao šezdeset i nešto puta-kaže okupljenima oko mene.
Pipa Đole venu, dvoumi se da li da pokuša na drugom mestu. Čovek levo od mene se znoji na ležaljci.
– Druže, hajde mene ubodi, ja ne mogu ovo da gledam…
– Ma opusti se-kaže mu Đole.
– Nije meni zbog mene, nego mi je muka kad gledam kako njega bodete.
– Verujte mi da Vam nije teže nego meni-kažem.
– Verujem…
U tim trenucima ulazi na vrata ekipa TV AS.
– Ma ne mogu ja ovo-kaže Đole.
Slavko ne odustaje, priča kako sada daju plaketu i nagradu za 75 davanja.
– Jebi ga, rad sam da po zakonu dajem do 65. godine, ali, kako je krenulo, teško da ću dobaciti do 75 davanja. Nije do mene.
– Ma nije, naravno-kaže Jelena.
– Pa kako je ljudi prethodnih puta bilo?-uporan je Slavko.
– Najčešće ga je bo Rade.
– Koji Rade?
– Cvetanović.
– Kako on nađe, a vi ne?
– Rade bode 40 godina…
– Pa dobro, onda ćeš doći za sedam dana kad bude Rade u ekipi-obraća se Slavko meni.
– Slabije on sada ide po terenu…
– Samo vi njega zovite.
– Možemo mi njega da zovemo, ali ne pravimo mi raspored.
– Nego ko?
– Koordinator u institutu.
– Ko je koordinator?
– Dule.
– Dule? Pa evo odmah zovem Dula…
I sad dolazimo do onoga zbog čega je sve ovo gore napisano: zavijaju mi ponovo desnu ruku i ja ustajem da oslobodim ležaljku; Jelena zove Rada i uključuje video poziv preko Vibera; Slavko zove Dula; snimatelj TV As-a se muva između, doktor pokušava da kaže da nije dobro da dođem za sedam dana zbog ožiljaka od igli, Đole priča sa onima koji su na ležaljkama…
– De si brate moj…-čujem poznati glas.
Jelena okreće telefon prema meni i spajam glas sa nasmejanim licem.
– Odmah da ti se izvinim, nije bila moja ideja da te zovem i ometam u kancelarijskim poslovima…
– Ma šta je bilo?
Jelena mu ispriča na brzaka da nisu mogli da nađu vene i da traže da on dođe.
– Nije problem, ali ne pravim ja spisak.
– Rekla sam im-odgovara Jelena.
U tom trenutku se između mene, Jelene i njenog telfona na kom je Rade Igla ubacuje Slavko sa svojim telefonom. Okreće telefon prema Radu i kaže ,,Evo Dula, iako je on na običnom, a ne na video pozivu. Sa Slavkovog telefona priča Dule, u isto vreme priča i Slavko i kaže da za dve nedelje ubaci Rada na spisak ekipe koja dolazi u Šabac, Rade klima glavom kao da nešto razume, a Jelena i ja se smejemo. Uglavnom su se oni nekako sporazumeli da Dule stavi Rada u šabačku ekipu za 21. maj 2025. i da tada dođem ponovo da dam krv. Zdravim se sa svima i odlazim sa obe zavijene ruke neobavljenog posla.
Prvi put sam, koliko se sećam, krv vadio samostalno u šabačkoj bolnici u sedmom ili osmom razredu osnovne, valjda za neki sistematski pregled. Sestra me je bola šest, sedam puta u obe ruke dok nije našla venu. Verovali ili ne. Dobrovoljno sam počeo da dajem krv u vojnoj akademiji i ne sećam se da je tada bilo problema. Vene jesu tanke, ali za one koji imaju iskustva to ne predstavlja problem. Mislim da mi je ovo treći put da mi prilikom DDK ne mogu da nađu vene. Prvi put je bilo davno, još se davala krv u bolnici, kada su na transfuziji bile učenice medicinske škole na praksi, pa ih je moj drug Aca Bojičić poslao da se uče. Drugi put je bilo prošle godine. Treći put sada. Pitao sam doktore: ne postoji način da se krvni sudovi prošire, ako ne računam savet mog kolege Rada Kojića-Koje da pijem više alkohola, pošto ,,alkohol širi vene“. Tokom borbe za život nakon saobraćajke vene su se toliko povukle da su me sestre na VMA posle izbodenih ruku u laktovima bole i po tabanima, i po šakama, i između prstiju, i ispod kolena, a kada nigde nisu više mogle da nađu vene onda su mi otvorili centralnu arteriju na vratu. Ne znam da li ću poživeti dovoljno dugo da to sve napišem, ali plakao sam i tražio da mi donesu da potpišem izjavu da ih oslobađam odgovornosti ako umrem, samo da prestanu da me bodu. Većina posle toga ne bi poželela da vidi iglu nikada više u životu, ali ja sam na sebi iskusio šta znači kada ti treba krv, tako da ću pokušavati da dajem dokle mi to zakon dozvoljava.
Završavam ovo pisanje oko 5:00 21.5. i idem da ,,dospavam“, kako bih odmoran otišao da dam krv. Nadam se da ću videti brata Rada Cvetanovića i da će ovaj put potraga za venama biti uspešna. D’udarim u karton i taj 64. pečat.
Dopisano u 10.45: Upravo sam se vratio sa davanja krvi. Rade Cvetanovoć je opravdao svoj nadimak ,,Igla“ (skraćeno od ,,Prva igla instituta“), pa je uz par pipanja iz prve našao venu. Protok bio 560 nečega, reče mi da je to odlično. Na merenju pritiska kod doktorice bilo 130/85, doktorica prokomentarisala ,,Odličan“. Evo i par sličica koje je slikao Rade. Vidi se da s njim nikad nije dosadno.
I sada ne da je bilo krvi, već je posle davanja procurio zavoj, pa sam iskrvario i pod u sali i pločice ispred ulaza u salu. A proli put umalo da me ubede da sam umreo, samo mi nisu javili. Opet. Vidimo se za tri meseca.
