Ноћ када је Шабац умро

Подели

,,Света Петка, 27.10.1944. године…

Зграда Окружног затвора… Велика ћелија, или, како су је комунисти звали, „соба бр. 4“, низ ходник лево, према нашој кући… Прозор одшкринут, али недовољно да кроз њега уђе довољно ваздуха за нас десетак несрећника који смо стрпани овде. Они нешто виши могли су кроз прозор да виде крошње дрвећа у великом парку и кров општинске гараже. Мали Душан, син Лонгиновићев, покушава да га отвори више, али му решетке испред прозора то не дозвољавају…

У ћелији се налазе два метална кревета, без душека, само са жицом, један до другог, пригурани уза зид, наспрам тешких металних врата са малим отвором на средини горњег дела. На једном кревету седи мучени гос’н Илија, наш комшија преко пута и не помера се… И тако већ сатима… Руком придржава вилицу, чија лева страна виси и чини се као да јој једино кожа не дозвољава да се потпуно одвоји од лица. Онај берберин Лаза, ког никад раније нисам видео у униформи, тукао га је немилице. Читавих пола сата. Пробисвет неписмени.

У соби на другом крају ходника, где су комунисти вршили њихова „ислеђивања“, налазио се један сто са столицом, где је седео партизански официр, онај Слободан Борисављевић, окорели комуниста, припадник те њихове Озне или како се већ зове. Нисам се разумео у те нове чинове на рукавима, али рекао бих да је био капетан. Испред тог стола била је још једна столица, стари дрвени орман са гомилом неких списа и једна кофа са водом у углу. То сам видео када су нас двојица војника водили кроз ходник према нашој ћелији, пре три дана, када смо ухапшени мајор Добра, гос’н Илија и ја.

Јутрос су на ислеђивање одвели гос’н Илију, а са њим и професора Кузенка, нашег виолинисту и професора музике, великог добричину. По музици која се чула са другог краја ходника знали смо да је „ислеђивање“ у току. Јуче ујутро су из собе бр. 4 извођени и поп Паја Протић, наш парох, и пуковник Рокоћански, козак, који се у Шапцу обрео недуго након краја прошлог рата са Швабама. Оца Пауна, који је по политичком опредељењу био љотићевац, тукли су до бесвести. Све им је, како је рекао, признао, да би га након тога поново тукли не траживши му да призна било шта. Колико сам по његовом стању видео, њега су тукли са посебним жаром, ваљда зато јер је за њих био нешто попут оличења зла, с обзиром на то да је био и свештеник и љотићевац. Када је, негде око десет сати пре подне, враћен у нашу ћелију био је сав крвав, и пошто није могао да хода сам, двојица младих војника, није им могло бити више од деветнаест година, су га практично унели у ћелију, али га нису гурали као остале већ су га пажљиво, готово брижно, спустили на онај други метални кревет у углу. Инжењеру Бучину, који их је у чуду гледао, рекли су, онако у пролазу:
– Поп мора да остане жив за суђење! – и са језивим осмехом изашли из ћелије, залупивши вратима.

У нашој ћелији су били тројица Руса – професор Кузенко, пуковник Рокоћански и млади инжењер Бучин. Њих тројицу Руса, комунисти су изузетно мрзели и према њима су се понашали веома окрутно, а нису пропуштали ниједну прилику и да им се подсмехну. Синоћ, нешто пре него што је пао мрак, шетавши се кроз ходник између ћелија, онај бркати Добринко, предратни шнајдер и пијаница, је отворио отвор на вратима наше ћелије и у полумрак добацио:
-Реакцијо буржујска, друговима из „енкаведе-а“ сте умакли, али мени нећете!
Професор Кузенко је био толико потресен тим и сличним добацивањима да су му се често руке тресле тако да је једва држао његову виолину и гудало. Искрено сам саосећао са њим и често сам се питао шта је он уопште могао да згреши да се нађе овде међу нама.

На сам дан хапшења, 24. октобра, гос’н Илија, мајор Добра и ја смо стајали испред Илијине апотеке и причали о тренутној ситуацији. Гласине су се брзо преносиле од ува до ува, и многи су причали да ова комунистичка војска хапси виђеније људе и да желе да им суде за издају. За издају чега, питао сам се, и ни на крај памети ми није било да помислим да ће за њих бити издаја све оно што они нису одобравали, као и да ће издајници бити сви они који нису имали потпуно исто мишљење као они. Тачно је да их никад нисам волео јер су били бахати, безобразни, дрски и неваспитани, и да смо након прошлог рата били љути политички непријатељи, али сам исто тако читавог живота био политички непријатељ и са Дражом адвокатом, док смо приватно били веома блиски пријатељи све до његове трагичне смрти деветсто тридесет седме. Елем, док смо били у сред приче, из правца Општинског суда наишла је група војника, од којих су се двојица издвојили, упутивши се према нама, и у неколико корака који су одзвањали од цокула које су носили, створили су се испред нас.
– Документа, бандо! – узвикнуо је један високи војник.
Сви смо се латили унутрашњих џепова и пружили им личне карте које су нам током 1942. године издали у Предстојништву градске полиције која се налазила у згради такозване „фелд команде“. Како је у тим личним картама, поред имена и презимена, стајало и занимање, када је онај високи војник прочитао у Добриној личној карти да је „мајор у пензији“, истог тренутка је скинуо машинку са рамена и кундаком ударио мајора Добру у леву јагодицу, тик испод ока. Иако крупан човек, мајор Добра се затетурао, заневши се уназад неколико корака и ударивши леђима у излог Илијине апотеке. Више изненађен него уплашен, држао се руком за крваво лице и леђима наслоњен на излог само склизнуо у седећи положај на камени праг испред улазних врата апотеке. Крајичком ока, приметио сам да Љубица и Коста гледају тај призор кроз прозор салона наше куће и само сам им брзо махнуо да се склоне, након чега сам видео да је Љубица навукла и завесу на прозор.
– Устај! Диж’ се стоко реакционарна! Устани да те не бих ја дизао! Брже! – урликао је онај високи војник.
Док се Добра полако дизао, други војник је пружио моју личну карту оном високом, и дао му знак, показујући очима на мене.
– Банкар, је ли? Е не’ш више бандо буржујска! Полази! – рече ми високи и у тренутку се окрете према Илији који је у шоку гледао ту сцену и није изустио речи, па викну и на њега: – И ти, полази! Напред, шта чекаш?!
Већ следећег тренутка, обојица су нам пришли иза леђа и ударали нас цевима својих пушака у бубреге, и пожуривали. Са својих седамдесет и четири године био сам још увек врло окретан, али ипак нисам био брз као младић. Илију су и даље гуркали цевима, али су Добру шутирали ногама и шакама ударали по глави. Никада нисам сазнао разлог због ког су се тако понашали према Добри, који је према свима био такав какво му је било и име, добар као хлеб.
Увели су нас у зграду Окружног затвора и спровели до ходника, када је онај високи војник који нас је ухапсио рекао свом саборцу:
– Стрпај их у собу 4, на крају!

У ћелију смо убачени као стока, при чему је онај нижи војник Илију гурнуо толико јако да се овај одбио од наспрамног зида и пао на бетонски под. Док смо тако угрувани долазили себи, видео сам да је ћелија била пуна људи. Било је ту и неких жена које сам познавао само из виђења, а међу њима је била и извесна Марија Икоников, жена неког Руса имигранта, као и госпа Мица, гувернанта Паје Куртовића. Одмах сам приметио и Павла – Пају Куртовића, Ивана Дражића, трговца овдашњег, затим оца Пају – Пауна Протића, чије лице је било толико изобличено од батина да сам га једва препознао, па Воју Павловића, професора катехизиса, онда младог Милана – Милета Бечејића, и још неке познанике. Поздравих се са Пајом и оцем Војом и приђох Милету који је, иако доста млађи, био Костин пријатељ, и важио је за врло добро обавештеног младића:
– Миле, дете, побогу, зашто су тебе довели овде? Шта се десило? Знаш ли уопште шта је ово, шта они хоће од нас? – упитах га унезверено.
– Гос’н Ђоко, хоће да нам суде за издају. Кажу да смо народни непријатељи и сарадници окупатора, квислинзи и шта све још не. – рече Миле његовим умилним гласом.
– Каква црна издаја, побогу дечаче, кога смо ми то и како издали, шта булазниш? Може бити да су ти у страху велике очи, па ниси добро чуо. Ово мора да је неки неспоразум. И једни и други из шуме су ми стално тражили новац, и ја сам га давао док га је било, али какве то везе има са издајом? Ни ти ни ја рата нисмо ни видели, нит’ смо коме штагод нажао учинили. А и како бих ишта и могао да урадим са своје 74 године?
– Госпон Ђоко, кажем Вам, за њих смо сви ми издајници, извешће нас пред некакав преки суд, – рече Миле све тишим гласом, јер су око нас већ почели да се окупљају и други „жигосани“.
У једном тренутку помислих да је или пијан, или полудео од страха, али убрзо увидех да је момак сасвим присебан. Тек тада ме је, први пут, обузео страх. Не толико за мене, с обзиром да је мој живот ионако на заласку, али због Митра, Косте и Милана. Ако су мени овако матором нашли нешто, па тек њима ће да пришију шта год пожеле. Милана мог, моју најмлађу узданицу, нисам видео више од месец дана, од Михаиловићеве опште мобилизације, када је одведен са оном децом из ђачког батаљона. Митар и Коста јесу ту, у кући, и ни једног ни другог нико није ни мобилисао ни одвео јер Митар није имао једно око, а Коста је, онако ситан, увек оболевао од плућа, али ови не презају ни од чега. Тада сам почео да пребирам у глави шта сам то могао да урадим да би ме ова багра лоповска и нерадничка за било шта оптужила. На шта год да сам помислио, није имало смисла.

Читавог дана су доводили људе. Неки су се бунили па би добијали ударце кундацима у главу или су их злотвори шутирали у стражњице или мошнице, од чега су многи повраћали и губили дах. Други су били престрашени, нису проговарали ни речи, трећи су плакали, дозивали родбину која је била са друге стране прозора… Провирујем кроз отвор између врата и штока и покушавам да препознам било кога. Тог поподнева, дошли су и Цигани, неки музиканти. Неке од њих, из махале код гробља, познајем још од мог детињства. Ту је и Бајро, Суљин мали, може бити да он сад има четрдесетак година. Како је тај мали свирао моју омиљену песму „Род родила крушка ранка“…

Може бити да је прошло неких пола сата, након чега су се тешка метална врата уз звук откључавања и шкрипу шарки отворила.

Улази Добринко, бркати шнајдер.
– Банкар! Где си? Јави се, немој да те ја тражим! Брже, стоко! – урлао је из свег гласа.
Дошао је и по мене… Значи то тако изгледа…“

 
Аутор приче је Саша Јовановић, унук Ђорђа-Ђоке Јовановића (на насловној фотографији), банкара из Шапца, кога су комунисти убили на Свету Петку 1944.године., на његов 74. рођендан.


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top