Сајамским ходницима гавељају старци од двадесет до осамдесет година.
Старци без глава.
Главе направељене од глине, одливене у гипсу, неке и у бронзи, неке позлаћене, носе у наручју, показују пролазницима.
Радови чувених вајара. Др, др, др…
Траже политичке и ине спонзоре који ће их одлити…
На прсима им звече медаље ко на шарову влачези. Четристо и кусур књижевних награда има.
СЕРБИЈАН РАЈТЕРС
Неки би се дубоко увредили на оно српски.
У подземном пролазу на осам метара дужине дочекују вас војвода Шешељ и са друге стране најчитани српски писац од 1996. Љиљана Хабјановић Ђуровић.
Под куполама врева. Куљају јата деце.
Ко успе да прође-прошао је.
Дечаци се фотографишу са Војводом, девојчице са Пинк Пантерком.
Описала свој живот. Толикој слави се није надала. И купују књиге.
Можда је нека и наследи.
Код Воје, изгладнео, свраћам на питу, колаче. Други те нуде пићем, а ја- шта ћу кад не пијем.
Он је одмах на улазу.
Весна Дедић, која једина на сајму има ноге, потписује.
Одлазим сваки дан. Тачно десет хиљада корака, па кући.
Одушевљен сам. Боље бити одушевљен него шевљен.
Најбоље се продају љубавни викенд романи. Некад су то фризерке и медицинске сестре куповале на киосцима штампе.
Онда рото романи. Нема више Беранца који је писао „Лун- краљ поноћи“.
Зато је ту Вања Булић са својих ко зна колико издања.
Ту су и романсиране житије светаца. То је нови жанр али св.Петкана растура.
Има и верзију за децу.
Попови у мантијама јуре халом четрнаест.
Остали, како ко. Идеолошка полиција Бориса Тадића. Сирочад Ђинђићева. Новокомповани верници. Власт,властодршци и властожачи. Коштуницина мезимчад.
Само овца, света српска животиња, иде између штандова и блеји.
„Иде сајам, биће руковања!“, говорио је Брана Петровић.
Нисам видео ни једног пијаног писца. Лажем, изузимају се Никшићани. Али њима је то у опису радног места.
А некад сваки штанд кафана.
Крене братија на сајам.
БАЈКАН. Брана (Петровић), Аца(Секулић),Јаша( Гробаров), Крца (Милисав Крсмановић), Амбро (Марошевић),Ненадић (Милан ). Одахну дест дана келнери у Бермудском троуглу (Липа ,Шуматовац,Грмеч). За њима ми млађани.Калфе и шегрти.
Сад пију по небеским крчмама. Мора да их тамо има.
А навече промоције у Ђуриној кући, у Скадарлији.
Под покровитељством чувеног СИЗ-а (Самоуправне интересне заједнице) Скадарлија, коју су водили Прока и Вуја. Они су били задужени да песнике ваде из притворске јединице у Мајке Јевросиме.
Хонорар-четири литре клеке.
А драгстор близу.
Пред зору стигну и музичари из „Има дана“. У Ђуриној кући су се пресвлачили. Припити наставе са песницима. Свраћала је и Десанка Максимовић. Иако није био присутан, Басара је забележио питање њој постављено од стране Милана Ненадића, који се на надимак Свиња одазивао. Али не и одговор Десанкин:
„Милане, Милане, не мораш да лајеш да би показао да си мушкарац.“
Кад се заврши књижевно вече, наставља да рецитује публика. И тако до сутрашњег отварања сајма.
Бајкан и бајкановци, ми основци, шегрти и калфе, нисмо често ни за карте имали.
Прескакали ограду, долазили чамцима са реке, али и најлепше девојчице са сајма одводили.
Тад су девојке волеле песнике.
Лутам сајмом, сад већ старац, пет година старији од Миодрага Булатовића који нас је на сајам уводио са речима „Ови су са мном!“
Он је био истовремено на свим штандовима.
И свима обећавао нове романе које је на лицу места смишљао.
Потписивао уговоре.
Долазио је Ранко Јововић и истурено оделење Бајкана из Подгорице.
Благоје Баковићи који није престајао да рецитује.
Срески писци у пратњи локалних библиотекарки.
Било је то време пре него што се појавио Саша Салијери, девојачко Јерков.
Као бруцоша су га рукоположили за уредника књижевности у Студенту. А онда је цела редакција, сви сарадници и колпортери, поднела оставку. Оставку је поднео чак и Жељко Симић, који се десет дана касније предомислио.
Сашу Салијерија сам нашао самог у редакцији како из канти за смеће вади рукописе и спрема број. Није се смело допустити да број не изађе.
Одатле се стрмопиздио у Градски комитет за културу. Постао шеф идеолошке полиције. И секретар.
„Лако је теби да лајеш против режима кад ниси књижевни критичар“, рекао ми је.
Као истакнутог Фулбрајт(овца) одредили су га да кадровира у култури.
Владајући књижевни правац био је постмодернизам или писање ни о чему као основ друштвено- политичке подобности. Требало се обрачунати са стварносном прозом јер чекала су нас тешка времена. Недопустиво је било да млади писци пишу о стварности.
Исто се дешавало и у сликарству. Концептуализам, брале. Марина Абрамовић и Де Стил Марковић.
Покојни Шобајић је то назвао НАТО арт. Потпуна денационализација уметности.
Десет година је Саша Салијери постављао писце, професоре, управнике библиотека. Што и данас ради. Онако узгред.
Сад је професор на факултету и директор Универзитетске библиотеке. Обожавају га младе научнице.
Видео сам га на промоцији Михизових сабраних дела. Михиз је био стари покераш и увек му је фалио пара. Због тога је од многих партизанских рукописа направио књиге. А Другови су имали новца.
Лако сам Салијерија препознао. На лицу му се ништа није променило. Нема ни једне боре. Дорјан Греј. Дорјан Греј вечно млад.
Салијери није један. Има чудну особину. Да се множи и дијели. Свака општина сваки срез имају свог Салијерија. Како се појави даровит писац локални Салијери се труди да га затуче.
Налазе се у свим жиријима. У свим фондовима. У свим партијама.
Има посебна подврста Масон Салирија.
Новосадских, Подгоричких, и иних Салијерија.
Треба затући скарити, што је најважније, постојање даровитих. Најбоље је убедити их да одустану од ћорава посла.
Годинама нема другог издања „Утуљене баштине“ Гојка Тешића.
Ту су сви они које су од нас комунци сакрили.
Мали смо народ. Још ако протерамо и у таму, сиротињу, анонимност, сакријемо све оне који имају дара, шта ће остати од нас.
Ките се ордењем. Пишу једни о другима. Величају и славе.
Говорио сам на промоцији првог издања „Живота човека на Балкану“ Станислава Кракова.
А колико још има прозних писаца између два рата које су комунци сакрили.
О песмама и да не говоримо.
Гојко Тешић не може да нађе издавача за антологију песника које су од нас сакрили.
Али су зато најскупље слике на тржишту слике београдских импресиониста између два рата, о којим шира јавност не зна ништа. Који је то лудак међу трговцима сликама који ће купити слику Де Стил Марковића, или рад Марине Абрамовић, ако их имају.
Време није мајсторско решето.
Бар кад је књижевност у питању. Одустану људи због сиротиње, глади, приклоне се због комада славе.
И ту нема разлике између власти и опозиције.
Влас пушта крокодиле да се кољу у тој све мањој бари. Док је имало
читалаца и књижевност могла да утиче на политику, давали су пара.
Сад кад 0,1 посто људи купује књиге кога брига за писце. На које политичке одлуке они могу да утичу са тиражима од триста примерака.
Свима живот напише нешто на лицу. Њему, њима ништа.
Такве сам знао из рата. Пружио сам му руку и то је једна од оних ствари због којих ћу се стидети. Видео сам човека који је ширио страх око себе. Академицима и будућим академицима, чак. Чујем да је са неким монтенегринима основао награду „Миодраг Булатовић“ у Никшићу. Добитник је Јовица Аћин. Он је и зарадио.
Узе ми Сале Салијери пола текста. Вратимо се на остале.
„Великаши, проклете им душе, на комаде разделише царство.“
Опшинске и среске писце који су поред осталог и друштвено полички радници.
Дрхте да се власт којом несрећом не промени, а да они то на време не сазнају да би се успешно престројили. Сви имају издавачке колибе, и штампају књиге свима. Од друштвено одговорних фирми писац нађе лову за штампање књиге. Књига се оштампа у педесет, сто примерака, изложи и подијели на сајму,а ресто у џеп. А где би друго.
На истом принципу раде и књижевни часописи. Излазе али у непознатом тиражу.
И све се то слило на сајам.
Наравно ту је и Црњаски.
„Бескрајни (сиц!) плави круг (сиц!) и у њему звезда (сиц!)“
Има ли ико храбрости да каже „Цар је го“?
Има ли већег кича српској лтератури?
Црњански! Томови књига о Црњанском.
За све је крив мој отац. Поклонио ми је Симеона Пишчевићаа којег сам више пута читао.
„Оклевтани рат“ Црњанског је нешто друго. Његови политички ставови су ми блиски. Али хартија је немилосрдна. Да сам живео у његово време бранио бих га и од усташа и од комуниста.
Шуња се идеолошка полиција у жутим униформама коју нико не сме ни да помене.
Пролазе поред мене људи са бронзаним бистама испод пазуха. Људи без глава. Бесмртници. Колико ми имамо бесмртника. Деметрополизација културе. Свак ко има пар хиљада евра да купи компјутерску штампарију је и издавач. Можеш да наручиш књигу у два примерка. Љубавних песама.Са корицама у боји. Један за тебе један за дотичну што би рекао. Сташењка Висирионович Брко.
Чудо је XXI век. Неак је припрема за моју књигу била тешка тону. Оловна слова. Прва и друга коректура. Сад је носим на флешки у џепу. Комунизам у књижевности. Свака пензионерка,поготово девизна, може да објави књигу.
Матију нисам видео. Али зато има његових књигаааа!
Младих писаца сам упознао неколико. Надобијао се књига. Не посустају.
Ако их не пошкопи Саша Салијери и његова гарда.
Гамижу хиљаде дечјих ножица. Из ципцијеле Сербије. И сликају се са Шешељом и Пинк Пантерком. Књигу са сајма понети неће. Ни џабе.
Са Фејсбука профила Небојше Јеврића. (пресловљено)
