Zgrada Okružnog zatvora… Velika ćelija, ili, kako su je komunisti zvali, „soba br. 4“, niz hodnik levo, prema našoj kući… Prozor odškrinut, ali nedovoljno da kroz njega uđe dovoljno vazduha za nas desetak nesrećnika koji smo strpani ovde. Oni nešto viši mogli su kroz prozor da vide krošnje drveća u velikom parku i krov opštinske garaže. Mali Dušan, sin Longinovićev, pokušava da ga otvori više, ali mu rešetke ispred prozora to ne dozvoljavaju…
U ćeliji se nalaze dva metalna kreveta, bez dušeka, samo sa žicom, jedan do drugog, prigurani uza zid, naspram teških metalnih vrata sa malim otvorom na sredini gornjeg dela. Na jednom krevetu sedi mučeni gos’n Ilija, naš komšija preko puta i ne pomera se… I tako već satima… Rukom pridržava vilicu, čija leva strana visi i čini se kao da joj jedino koža ne dozvoljava da se potpuno odvoji od lica. Onaj berberin Laza, kog nikad ranije nisam video u uniformi, tukao ga je nemilice. Čitavih pola sata. Probisvet nepismeni.
U sobi na drugom kraju hodnika, gde su komunisti vršili njihova „isleđivanja“, nalazio se jedan sto sa stolicom, gde je sedeo partizanski oficir, onaj Slobodan Borisavljević, okoreli komunista, pripadnik te njihove Ozne ili kako se već zove. Nisam se razumeo u te nove činove na rukavima, ali rekao bih da je bio kapetan. Ispred tog stola bila je još jedna stolica, stari drveni orman sa gomilom nekih spisa i jedna kofa sa vodom u uglu. To sam video kada su nas dvojica vojnika vodili kroz hodnik prema našoj ćeliji, pre tri dana, kada smo uhapšeni major Dobra, gos’n Ilija i ja.
Jutros su na isleđivanje odveli gos’n Iliju, a sa njim i profesora Kuzenka, našeg violinistu i profesora muzike, velikog dobričinu. Po muzici koja se čula sa drugog kraja hodnika znali smo da je „isleđivanje“ u toku. Juče ujutro su iz sobe br. 4 izvođeni i pop Paja Protić, naš paroh, i pukovnik Rokoćanski, kozak, koji se u Šapcu obreo nedugo nakon kraja prošlog rata sa Švabama. Oca Pauna, koji je po političkom opredeljenju bio ljotićevac, tukli su do besvesti. Sve im je, kako je rekao, priznao, da bi ga nakon toga ponovo tukli ne traživši mu da prizna bilo šta. Koliko sam po njegovom stanju video, njega su tukli sa posebnim žarom, valjda zato jer je za njih bio nešto poput oličenja zla, s obzirom na to da je bio i sveštenik i ljotićevac. Kada je, negde oko deset sati pre podne, vraćen u našu ćeliju bio je sav krvav, i pošto nije mogao da hoda sam, dvojica mladih vojnika, nije im moglo biti više od devetnaest godina, su ga praktično uneli u ćeliju, ali ga nisu gurali kao ostale već su ga pažljivo, gotovo brižno, spustili na onaj drugi metalni krevet u uglu. Inženjeru Bučinu, koji ih je u čudu gledao, rekli su, onako u prolazu:
– Pop mora da ostane živ za suđenje! – i sa jezivim osmehom izašli iz ćelije, zalupivši vratima.
U našoj ćeliji su bili trojica Rusa – profesor Kuzenko, pukovnik Rokoćanski i mladi inženjer Bučin. Njih trojicu Rusa, komunisti su izuzetno mrzeli i prema njima su se ponašali veoma okrutno, a nisu propuštali nijednu priliku i da im se podsmehnu. Sinoć, nešto pre nego što je pao mrak, šetavši se kroz hodnik između ćelija, onaj brkati Dobrinko, predratni šnajder i pijanica, je otvorio otvor na vratima naše ćelije i u polumrak dobacio:
-Reakcijo buržujska, drugovima iz „enkavede-a“ ste umakli, ali meni nećete!
Profesor Kuzenko je bio toliko potresen tim i sličnim dobacivanjima da su mu se često ruke tresle tako da je jedva držao njegovu violinu i gudalo. Iskreno sam saosećao sa njim i često sam se pitao šta je on uopšte mogao da zgreši da se nađe ovde među nama.
Na sam dan hapšenja, 24. oktobra, gos’n Ilija, major Dobra i ja smo stajali ispred Ilijine apoteke i pričali o trenutnoj situaciji. Glasine su se brzo prenosile od uva do uva, i mnogi su pričali da ova komunistička vojska hapsi viđenije ljude i da žele da im sude za izdaju. Za izdaju čega, pitao sam se, i ni na kraj pameti mi nije bilo da pomislim da će za njih biti izdaja sve ono što oni nisu odobravali, kao i da će izdajnici biti svi oni koji nisu imali potpuno isto mišljenje kao oni. Tačno je da ih nikad nisam voleo jer su bili bahati, bezobrazni, drski i nevaspitani, i da smo nakon prošlog rata bili ljuti politički neprijatelji, ali sam isto tako čitavog života bio politički neprijatelj i sa Dražom advokatom, dok smo privatno bili veoma bliski prijatelji sve do njegove tragične smrti devetsto trideset sedme. Elem, dok smo bili u sred priče, iz pravca Opštinskog suda naišla je grupa vojnika, od kojih su se dvojica izdvojili, uputivši se prema nama, i u nekoliko koraka koji su odzvanjali od cokula koje su nosili, stvorili su se ispred nas.
– Dokumenta, bando! – uzviknuo je jedan visoki vojnik.
Svi smo se latili unutrašnjih džepova i pružili im lične karte koje su nam tokom 1942. godine izdali u Predstojništvu gradske policije koja se nalazila u zgradi takozvane „feld komande“. Kako je u tim ličnim kartama, pored imena i prezimena, stajalo i zanimanje, kada je onaj visoki vojnik pročitao u Dobrinoj ličnoj karti da je „major u penziji“, istog trenutka je skinuo mašinku sa ramena i kundakom udario majora Dobru u levu jagodicu, tik ispod oka. Iako krupan čovek, major Dobra se zateturao, zanevši se unazad nekoliko koraka i udarivši leđima u izlog Ilijine apoteke. Više iznenađen nego uplašen, držao se rukom za krvavo lice i leđima naslonjen na izlog samo skliznuo u sedeći položaj na kameni prag ispred ulaznih vrata apoteke. Krajičkom oka, primetio sam da Ljubica i Kosta gledaju taj prizor kroz prozor salona naše kuće i samo sam im brzo mahnuo da se sklone, nakon čega sam video da je Ljubica navukla i zavesu na prozor.
– Ustaj! Diž’ se stoko reakcionarna! Ustani da te ne bih ja dizao! Brže! – urlikao je onaj visoki vojnik.
Dok se Dobra polako dizao, drugi vojnik je pružio moju ličnu kartu onom visokom, i dao mu znak, pokazujući očima na mene.
– Bankar, je li? E ne’š više bando buržujska! Polazi! – reče mi visoki i u trenutku se okrete prema Iliji koji je u šoku gledao tu scenu i nije izustio reči, pa viknu i na njega: – I ti, polazi! Napred, šta čekaš?!
Već sledećeg trenutka, obojica su nam prišli iza leđa i udarali nas cevima svojih pušaka u bubrege, i požurivali. Sa svojih sedamdeset i četiri godine bio sam još uvek vrlo okretan, ali ipak nisam bio brz kao mladić. Iliju su i dalje gurkali cevima, ali su Dobru šutirali nogama i šakama udarali po glavi. Nikada nisam saznao razlog zbog kog su se tako ponašali prema Dobri, koji je prema svima bio takav kakvo mu je bilo i ime, dobar kao hleb.
Uveli su nas u zgradu Okružnog zatvora i sproveli do hodnika, kada je onaj visoki vojnik koji nas je uhapsio rekao svom saborcu:
– Strpaj ih u sobu 4, na kraju!
U ćeliju smo ubačeni kao stoka, pri čemu je onaj niži vojnik Iliju gurnuo toliko jako da se ovaj odbio od naspramnog zida i pao na betonski pod. Dok smo tako ugruvani dolazili sebi, video sam da je ćelija bila puna ljudi. Bilo je tu i nekih žena koje sam poznavao samo iz viđenja, a među njima je bila i izvesna Marija Ikonikov, žena nekog Rusa imigranta, kao i gospa Mica, guvernanta Paje Kurtovića. Odmah sam primetio i Pavla – Paju Kurtovića, Ivana Dražića, trgovca ovdašnjeg, zatim oca Paju – Pauna Protića, čije lice je bilo toliko izobličeno od batina da sam ga jedva prepoznao, pa Voju Pavlovića, profesora katehizisa, onda mladog Milana – Mileta Bečejića, i još neke poznanike. Pozdravih se sa Pajom i ocem Vojom i priđoh Miletu koji je, iako dosta mlađi, bio Kostin prijatelj, i važio je za vrlo dobro obaveštenog mladića:
– Mile, dete, pobogu, zašto su tebe doveli ovde? Šta se desilo? Znaš li uopšte šta je ovo, šta oni hoće od nas? – upitah ga unezvereno.
– Gos’n Đoko, hoće da nam sude za izdaju. Kažu da smo narodni neprijatelji i saradnici okupatora, kvislinzi i šta sve još ne. – reče Mile njegovim umilnim glasom.
– Kakva crna izdaja, pobogu dečače, koga smo mi to i kako izdali, šta bulazniš? Može biti da su ti u strahu velike oči, pa nisi dobro čuo. Ovo mora da je neki nesporazum. I jedni i drugi iz šume su mi stalno tražili novac, i ja sam ga davao dok ga je bilo, ali kakve to veze ima sa izdajom? Ni ti ni ja rata nismo ni videli, nit’ smo kome štagod nažao učinili. A i kako bih išta i mogao da uradim sa svoje 74 godine?
– Gospon Đoko, kažem Vam, za njih smo svi mi izdajnici, izvešće nas pred nekakav preki sud, – reče Mile sve tišim glasom, jer su oko nas već počeli da se okupljaju i drugi „žigosani“.
U jednom trenutku pomislih da je ili pijan, ili poludeo od straha, ali ubrzo uvideh da je momak sasvim priseban. Tek tada me je, prvi put, obuzeo strah. Ne toliko za mene, s obzirom da je moj život ionako na zalasku, ali zbog Mitra, Koste i Milana. Ako su meni ovako matorom našli nešto, pa tek njima će da prišiju šta god požele. Milana mog, moju najmlađu uzdanicu, nisam video više od mesec dana, od Mihailovićeve opšte mobilizacije, kada je odveden sa onom decom iz đačkog bataljona. Mitar i Kosta jesu tu, u kući, i ni jednog ni drugog niko nije ni mobilisao ni odveo jer Mitar nije imao jedno oko, a Kosta je, onako sitan, uvek obolevao od pluća, ali ovi ne prezaju ni od čega. Tada sam počeo da prebiram u glavi šta sam to mogao da uradim da bi me ova bagra lopovska i neradnička za bilo šta optužila. Na šta god da sam pomislio, nije imalo smisla.
Čitavog dana su dovodili ljude. Neki su se bunili pa bi dobijali udarce kundacima u glavu ili su ih zlotvori šutirali u stražnjice ili mošnice, od čega su mnogi povraćali i gubili dah. Drugi su bili prestrašeni, nisu progovarali ni reči, treći su plakali, dozivali rodbinu koja je bila sa druge strane prozora… Provirujem kroz otvor između vrata i štoka i pokušavam da prepoznam bilo koga. Tog popodneva, došli su i Cigani, neki muzikanti. Neke od njih, iz mahale kod groblja, poznajem još od mog detinjstva. Tu je i Bajro, Suljin mali, može biti da on sad ima četrdesetak godina. Kako je taj mali svirao moju omiljenu pesmu „Rod rodila kruška ranka“…
Može biti da je prošlo nekih pola sata, nakon čega su se teška metalna vrata uz zvuk otključavanja i škripu šarki otvorila.
Autor priče je Saša Jovanović, unuk Đorđa-Đoke Jovanovića (na naslovnoj fotografiji), bankara iz Šapca, koga su komunisti ubili na Svetu Petku 1944.godine., na njegov 74. rođendan.
