Фреди Меркјури је тог јунског јутра у 8.01 улетео у собу и дрекењањем “We are the champions“ успео да ме наведе на помисао да је у тесном црно-белом трикоу голих груди васкрсао из Монтреа. Подигох оловне ролетне са очију, спуштених након ранојутарњих вежби гађања голубова, којима је омиљено место за сцене групног секса ћоше крова изнад моје главе. Пошто у видокругу не видех Фредија, откотрљах се до прозора да видим да ли голубови после успешног секса нису организовали журају са караокама. По отварању прозора ме замало не одува риф ,,….and we will fighting to the end…“ са терена Медицинске школе, где су матуранти у једнобојним штампаним мастило-плавим мајицама истрчавали машући као на слету. Одговорно тврдим да моја ,,Јамаха“ у стану са 2x50W синуса и тросистемцима од 90W не може тако одвратно јако да звучи одврнута до пања.
Дупла стакла на дрвеним прозорима из 90. године тресла су се к’о трактор на леру. Не знам зашто су толико јако пустили музику, али одавде су комотно могли да праве матине и у школи у Кленку, селу преко Саве. Међутим, пошто се преко пута школе налази Комунална полиција, стигли су још да се изређају Вајтснејк и Били Ајдол када им је наређено да јачину смање 3-4 пута. Вратих се у кревет већ разбијеног сна, размишљајући како сам тачно пре тридесет година са другарима из одељења и ја чекао да истрчим на тај терен.
,,Mr.Spok, please teleport me to maj 4, year 1982…“
Тог 4.5.1982. у средњој Медицинској школи ,,Мика Митровић“ у Шапцу, у одељењу II1 последњи час је била биологија и неко је пронео глас из поузданих извора да ће да буде изненадна писмена вежба. Као ни тада, ни данас нико са сигурношћу не може тврдити ко је први поменуо да се побегне са часа. Углавном се нас тридесетак ученика као по команди дигло, узело ствари и изашло из школе. Када је једна од тада најлепших професорица у школи ушла у учионицу, чекала су је два најгора ученика у одељењу, који нису побегли само зато што су већ имали довољно пиздарија иза себе, па су мислили да ово и није нека која им баш треба у досијеима. Професорица је то пријавила директору. И онда је почела хајка…
Сутрадан су нам на први час заједно са разредном, која је предавала енглески, дошли тај ВД директор, кога смо звали Офингер, командир милиције у униформи и неки ,,дебејац“ у цивилу. Понављали су само једно питање ,,КО ЈЕ ОРГАНИЗОВАО ПОБУНУ???“. Да рођаци, ни мање ни више него ПОБУНУ. Сви смо размишљали о чему се ради, од када је школе од тада постоји и бежање из исте, јесте да смо ми то мало организованије урадили, али опет, да се то баш назива побуном…Против чега? Кога?
А о чему се заправо радило? Није поента била у бежању са часа биологије, то би се лако завршило на нивоу школе, поента је била да је после тог часа у фискултурној сали била организована комеморација две године Титове смрти, са пригодним говорима и рециталом, на којој нисмо били. То је била ТА побуна. И тражили су организатора. Дебејац је рекао да нећемо ићи кући док га не откријемо. Пандур је само шетао испред одељења са накривљеном шапком и мрко нас гледао као да је чекао да егзекуцију изврши ту на лицу места. Офингер је стајао иза разредне са рукама на њеним раменима покушавајући да је смири. И то је трајало….и трајало…и трајало…Онда су почели једног по једног ученика да саслушавају у некој од канцеларија. Неколико њих се вратило бледо као креч. Једна другарица је доживела фрас плачући јер су покушавали да је убеде да је она то организовала пошто се родила у Приштини. Иако је девојка била чистокрвна Српкиња, дебејска свиња је њено пресељење и наш бег са часа успела да повеже са иредентом. Видевши то, сваког следећег смо испраћали на разговор као да иде на стрељање. После неког времена су се поново појавили и дебејац је рекао да ,,имају одређена сазнања, која у интересу истраге неће износити, али се ради о тешком делу против Устава СФРЈ…бла,бла..“ због чега одмах идемо кући и да поподне у 17 часова дођемо са родитељима на састанак, где ће им те ствари бити презентоване.
По доласку кући хтео сам мом Леци (оцу) да кажем о чему се ради, али сам видео у старту да би то била веома, веома, веома лоша одлука. Не само што би нарушавање лика и дела Јоже Бравара оставило трајне последице на функционисање наше мале породичне заједнице, него што би његово сазнање да више нисам био у школи него што јесам довело до трајног нарушавања мог здравља. Да, тада су се деца кажњавала физички, зато смо сви израсли у стилисте и балетане…Да, био сам одличан ђак иако нисам редовно ишао у школу…Јесте, био сам у школи САМО кад су биле највеће пиздарије…Још питања?
Елем, прегласавањем у себи једногласно усвојим одлуку да тај састанак не поменем. У пола пет зајашем Плаву птицу (металик плави бицикл ,,Рог-Сениор“ из приче Десетобрзинац) и одем у школу. У учионици испод велике Титове слике, које су висиле у свим учионицама, иста екипа од јутрос, само у мало свечанијим одорама седећи за спојеним столовима, док се у клупама налазе родитељи са ученицима, бар већином. Седам у последњу клупу средњег реда, док дискусија родитеља постаје све гласнија. Поред мене, у последњој клупи са десне стране седи лик кога смо звали Прскили, са мајком. Морам мало да се задржим на њему.
Окосницу одељења су чинили ученици VIII1 из Јанкове школе (ОШ ,,Јанко Веселиновић“), тако да смо се после 10 година знали у прсте. Или смо наивно тако мислили. Прскили је био мој друг у основној школи, редовно смо се посећивали за рођендане, код њега сам први пут на рођендану јео сендвиче са шунком, куваним јајетом, наренданим качкаваљем и киселим краставчићима. И први пут сам пробао торту са бананама коју и данас волим. Често сам свраћао код њега јер је становао близу школе и јер је имао играчке које му је ћале доносио из иностранства где је радио. И били смо баш добри. Почели смо се удаљавати када сам га први пут позвао да дође код мене на рођендан у шестом или седмом разреду. Уместо поподне, када су остала деца била, дошао је око осам увече, због обавеза оца коме је каснио лет ,,од тамо негде“. Иако сам ја хтео да и код мене буду сендвичи, била је кувана пилетина, на коју је он када је био понуђен сложио такву фацу као да сам га понудио садржајем дебелог црева вегетеријанца. Уместо торте била је потишпања (како су код нас звали патишпањ), коју је мајка ,,појачала“ са џемом од кајсија. Није било свећица, није било шлага, није било певања песмица…било је сиромаштва. Мислећи да сам се обрукао, више никада нисам славио рођендан кући. Пошто није био баш нешто спортски настројен, дељао сам га, као и остали, у свим дисциплинама од кликера до фудбала, тако да је почео да ме полако избегава и све мање је био у друштву где сам се ја кретао. Кад мало боље размислим, чини ми се да се он није кретао ни у једном друштву. Израстао је у класичног штребера и по вокацији и по изгледу: био је одличан ученик по сваку цену, што је укључивало и пријављивање других ученика због најмањих глупости, због чега му је неко и дао заслужени надимак. Увек је био на некој функцији, већином председника одељенске заједнице, члан неких одбора, док је у времену о коме пишем био председник омладинске организације у школи или нешто слично од функција у социјализму. Е, рођаци, можете ли то да замислите, а? Функционер са шеснаест година?
Ударцима шаке о сто Офингер је прекинуо све већу галаму и почео са ,,Другови и другарице…“ Не сећам се тог говора, као ни других који су тако почињали, али знам да је било гађања флоскулама типа “суверенитет…интегритет…уставни поредак…спољни и унутрашњи непријатељ…у нарочито тешким тренуцима после смрти друга Тита…бла, бла…нисмо очекивали издају у сопственим редовима на ТАЈ дан…“
Колико се сећам први се јавио отац једног мог друга, и то не неког одличног ђака, обичан радник Хемијске индустрије ,,Зорка“, једне од највећих фабрика у СФРЈ (чини ми се да смо учили да је фабрика имала 33 ООУР-а широм земље), у којој је радило пола града. Ко не зна шта је ООУР нека ,,гугла“, не могу баш све да објашњавам. Почео је одмах ђоном и након пар секунди смо схватили на кога му син муца од малена. Махао је рукама и избацивао слогове у којима се разумело да ,,комисију за линч“ треба да буде срамота, да су деца (ми) примерна, да је одељење било на плакату за референдум (слика нашег одељења из Јанкове школе је била на плакату за неки тада важан референдум, и знам да су сви родитељи били поносни на то јер је био излепљен по читавом граду), да је он савестан комуниста и вишеструки давалац крви, да нисмо ни први ни последњи који су побегли из школе, ето и он је бежао…
Његов пример је следило још неколико родитеља (било је ту и доктора, просветних радника, директора…) који су са још већим аргументима почели да нас бране, од тога да је у одељењу била већина ученика са врло добрим и одличним успехом, да има и ,,Вуковаца“, да се добар део зна десет година, па до чисто логичког закључка да се не ради ни о каквој организованој побуни. Атмосфера се све више захуктавала, ничим изазвани родитељи почели су енергично да узвраћају…
Офингер је рекао да све то разуме, али, ето, ,,на ТАЈ дан“, е то не може да разуме и то ,,не сме да прође некажњено, јер ће имати великог одјека, замислите шта ће рећи наши политички непријатељи“, и, иако се трудио да да тежину својим речима, после контранапада родитеља већ је звучао блаже. Јавила се и наша лепа Председница одељенске заједнице, по којој моја сестра носи име. Устала је поред своје мајке учитељице и покушала да оправда наш поступак балансирајући дипломатски између родитеља и професора, износећи статистичке податке прикупљене на брзину о оценама, изостанцима и наградама на такмичењима. И таман када је атмосфера почела да се разводњава…
Дебејац је устао чкиљећи очима по одељењу, нагнуо се преко стола да да појача важност својих речи, и покушао да вербално задави све присутне: ,,О чему ви другови причате? О чему, па они носе Солидарност на леђима!!!“
[Солидарност, или Solidarnošć у оригиналу, био је први независни раднички синдикат у земљама Варшавског уговора и формиран је у Пољској почетком осамдесетих година прошлог века, на челу са Лех Валенсом. Убрзо је прерастао у покрет, који је својим мирним отпором директно допринео сламању комунизма у тој земљи крајем те деценије. 1982. власт у Пољској је увела ванредно стање и покушала да у крви угаси покрет, о чему се код нас врло мало говорило на она два расположива ТВ програма (Јесте децо, постојало је време без сателитске и IPTV-a, па када са првог програма где је седница ЦеКа-еСКа-КаПеЈу пребациш на други, чика у црном кожном мантилу на другом те пита ,,А ви друже не гледате седницу?“), али је нешто успело и да процури. Наравно да нико од нас у пубертетским годинама то није пратио, па тако ни ја, јер су ми се у животу појавиле две најбоље ствари-девојке и пиво (трећа најбоља ствар, Р’н’Р, већ је увелико био део мог живота), само смо били запањени сликом где полиција пребија студенте који, опет, нису запалили жито. Не знам у којим новинама смо видели њихов знак и наш другар Слава, који је одлично цртао, тај знак је плавим маркером нацртао нама неколицини на леђима униформе као подршку студентима. (Наравно да тада нисмо знали да је то увођење демократије дебело плаћено са запада, као што је и пар деценија касније урађено код нас)]
У учионици је завладао мук. Дебејац је покопао све претходне аргументе. Тада је то у њиховим очима стварно звучало као велеиздаја: друг Тито се није ни охладио у Кући цвећа, а ми ем нисмо дошли на комеморацију, ем још носимо ознаке покрета против једног таквог савршеног друштвеног поретка као што је комунизам. Па, мислим стварно…Присутни родитељи су загледали ученике и срећа што је састанак био у поподневном времену ван часова па нисмо носили униформе, јер је пандур почео да се зноји и одбројава секунде до ,,тачно у подне“, повлачећи руку према десном боку. Иако смо само нас неколико носили знак на леђима читаво одељење је било обележено. Ситуација напета к’о кувано јаје…Да је некоме случајно пала оловка са клупе мислим да би пандур трзн’о пиштољ и почео да прангија по завереничкој банди. Дебејац се церио осмехом надмоћи лудог научника, наслађујући се неугодном атмосфером коју је изазвао. Родитељи су ћутали. И онда, вековне неправде чињене према Србима кулминирале су гневно у једну дигнуту руку: Офингер се нагнуо према разредној, питајући о ком се ученику ради, и рекао ,,Изволите Пантелићу.“
Искрено, не сећам се својих речи, али знам да сам оплео о томе како су нас учили пожртвованости и храбрости од малих ногу као основним тековинама народно ослободилачког рата, о пионирима, Бошку Бухи и Сирогојну, Николетини Бурсаћу, Прлу и Тихом, Бори и Рамизу, Мирку и Славку, о свему чега сам могао да се сетим да бих поткрепио изјаву да ,,НИКО, АЛИ НИКО, не сме то да нам одузме, јер сви ти хероји још живе у нама“, алудирајући на то што су нас назвали издајницима. Наравно да сам срао, морао сам се борити њиховим оружјем. Кажем, не сећам се шта сам причао, али су речи имале много већи одјек него што сам очекивао: разредна је почела да плаче, трошећи убрзано папирнате марамице, Офингер ју је тешио прекорно ме гледајући, пендрекаш ме маркирао прстију згрчених око футроле чекајући команду, а дебејац је стајао разгорачених очију не верујући да је неко имао дрскости да тако нешто каже, вероватно размишљајући да ли да преко уста превали ту команду. Још увек се сећам како су сви погледи били упрти у мене. Стајао сам не схватајући да сам у тим тренуцима прелазио из кратких у дуге панталоне, не знајући да ће таква побуна убудуће бити мој начин живота.
,,СЕДИ!“, нареди Офингер. Сео сам, осећајући се помало посрамљено, јер ми није било јасно како нико није реаговао на моје речи, које су у суштини само одражавале расположење свих у претходним разговорима тог дана. Али…Хук је из потмулости полако прелазио у грмљавину, родитељи су се полако будили и почели све гласније негодовати. И неки другари су се прикључили. Да би закуцао последњи ексер у сандук наше младости дебејац је просиктао: ,,Какви хероји кад вам на униформама пише АЗРА???“
[Е сад, ја не знам да ли треба да објашњавам шта је Азра. Ако, случајно неко не зна, Азра је музичка група из Загреба, формирана као анархистичка, не баш на лошем гласу као Рибља чорба, али и не баш препоручљива за васпитавање омладине. Марта 1982., нешто више од месец дана пре дешавања о којима пишем, Азра је издала легендарни троструки албум уживо “Равно до дна“, који је на мене, а и на добар део тадашње омладине, оставио неизбрисив траг и постао је део наших живота и незаобилазно ,,штиво“ на журкама и игранкама. Купио сам одмах три комплета, један за игранке, са којег сам Џонија изрезао и залепио на врата ормана у мојој соби, други за себе, кад се први изгребе, и трећи који сам поклонио мом другу Слави за рођендан, након што нам је идентичним словима са плоче исписао преко читавих леђа назив групе, испод Солидарности.]
Чини ми се да нисам ни сачекао да изговори задње А, дигао сам руку и одмах устао не чекајући да ми ико да реч. Напао сам и њега, и остале, и школу, помињући Стипета Шувара и експериментисање на нама са усмереним образовањем, затим да је ујутру преко разгласа већ била нека врста комеморације (подсећање на толико пута прожвакане заслуге Највећег сина наших народа и народности), након чега није било никаквог обавештења о комеморацији у фискултурној сали на крају часова, због чега ,,ово није суђење, јер ништа лоше нисмо урадили, каква бре иредента, а и ко сте ви да нам судите, кладим се да сте и ви бежали из школе, донесите сведочанства да видимо да ли имате неоправданих часова… и какве везе има то што смо исписали име наше рокенрол групе на леђима, па читав свет слуша рокенрол, не можете све похапсити…“
Сукоб је већ претио да пређе на лични ниво и чинило ми се да и дебејац у свом бесу полази десном руком испод сакоа. Разредна је сада ридала и марамицама брисала сузе разливене по столу, можда осећајући кривицу што нам није на време пренела да ће бити комемоморација после школе. Атмосфера је сада била узаврела да су се и паукови на плафону скидали у трикини.
Офингер ми је показао руком да седнем и устао, сада већ помирљивим тоном говорећи како нико није мислио да смо издајници, да је то мало прејака реч, да смо у суштини добра деца, али да овакав случај није запамћен и да се мора пронаћи кривац, односно онај ко је покренуо акцију напуштања наставе, да тако нешто не прође некажњено, како и другима не би пало на памет да тако нешто ураде…Дигао сам руку, желећи у налету беса да наставим доказивање нелогичности које су изговарали, али ми Офингер оштрим покретом показа да спустим руку ,,Пантелићу, морамо бити парламентарни и дати прилику и другим ученицима да изнесу своје мишљење.“ И, јеби га, на’вата ме на парламентаризам. Гледао сам около, али нико није дизао руку. Можда су били уплашени, можда нису знали шта да кажу, а можда, што би било најгоре, можда их није интересовало. Касније сам стално најебавао због сличних ситуација: изнео бих мишљење свих из међусобних разговора, док би након неколико минута испало да је то тамо-где-треба изнето мишљење само моје. Није ми било криво што сам износио СВОЈЕ мишљење, било ми је криво што остали нису смели да кажу СВОЈА. Никада се нисам борио за себе, никада, увек сам се борио за СВЕ. Био сам одличан ђак, могао сам да ћутим и ,,ескулирам“ читав случај, далеко боље бих прошао. Могао сам, ал’ јебеш га. Имао сам тај есенцијални осећај за неправду, који би ме као харагеи нинџу обавештавао да нешто није у реду. И ја бих то увек рекао, и то одмах, свидело се то некоме или не. И таман сам хтео поново да устанем без дате речи, кад се подиже једна рука. У клупи наспрам моје, Прскили је седећи поред своје мајке дигао руку. Не могу да се закунем да је пре тога Офингер климнуо главом према њему, што није ни битно, углавном устаде и поче, парафразирано: ,,Другови и другарице…(ко је слушао говоре који су овако почињали ни пакао му неће тешко пасти)…у име омладинске организације могу да кажем да нам је жао…бла, бла…ми смо учинили веома погрешну ствар у још погрешнијем тренутку…(опростићете ми, не могу свега да се присећам поново, стварно ми је мука)…али, спремни смо да преузмемо одговорност на себе за учињено дело и прихватимо заслужену казну, САМО ДА СЕ ЗНА, ЈА САМ ТАДА БИО НА ДРАМСКОЈ СЕКЦИЈИ!“
Не сећам се свог и свих осталих говора, али ове задње изговорене реченице се сећам као сада. Већ у осмом разреду сам прочитао скоро комплетног Деникена, тако да сам покушавао да у пракси применимм паранормалне моћи, и да сам којим случајем успео тог тренутка би га мој поглед спржио на лицу места. Ни остали га нису много љубазније гледали док је сав поносан седао поред мајке. Поглед на њега са наочарима, како скрштених прстију на клупи гордо седи поред своје мајке, која је у истој пози расла као квасац посматрајући све у просторији, допринео је да тог тренутка схватим да и ако нисам знао шта хоћу у животу, знао сам шта нећу-НЕЋУ НИКАДА БИТИ ПОЛТРОН!!!
После те сцене, заиста се не сећам како се тај састанак завршио, родитељи су устајали без давања речи, галама је била све већа, разредна се скроз погубила, Офингер је причао како ће размотрити мере које ће предузети, ја сам чекао да настане помрачење Сунца и да скочим да овог увлакача задавим. И сигуран сам да нисам био једини. Да није био са мајком, вероватно би се то и десило.
Када сам дошао кући прво што сам урадио било је да своју тамно тегет школску униформу исцепам и бацим у септичку јаму (иако смо дуго година имали комплет купатило отац никада није дао да се у купатило постави и шоља, већ је у склопу помоћних зграда саградио клоњу). Јесте да Валенса и Штулић то нису заслужили, али нисам хтео да останем инвалид ако отац сазна (знам, сада то ,,инвалид“ звучи парадоксално, пошто немам леву ногу). Уместо ње, узео сам кевину радничку униформу коју је носила у ,,Цалу“ где је радила, јер смо у школи морали бити у тегет униформама и са тегет еспадрилама, док су женске носиле боросане.
У школи је тај догађај био развлачен данима, сваки дан су били родитељски састанци, развлачилио би се и дуже да неки родитељи нису запретили да ће децу исписати из Медицинске и пребацити у другу школу због малтретирања. Добили смо ,,заслужену казну“, ваљда по неоправдани и укор неког школског ,,органа“, и ситуација се полако нормализовала. Чак смо на неки начин и постали популарни у школи, дружили смо се и са ,,белим мантилима“ (ученици треће и четврте године).
Након неког времена, на часовима ОТП-а (Основи технике и проиводње), предмета који се оцењивао описним оценама А,Б,Ц, због чега никога није претерано интересовао, а којег је предавао још незаинтересованији професор, дебели брка кога су сви у школи звали Панчо (исти Мексиканац из цртаћа и стрипова, мени био оригинал Чико из Загора, само без сомбрера), требало је да се читају лекције, што је отприлике био највећи ниво преноса знања дотичног. Панчо је био из неког села и због тога смо имали блок-часове од три часа одједном, који су свима добро дошли да раде нешто друго или да га једноставно зајебавају због његових ,,кафених“ сандала и још ,,кафенастијих“ чарапа које је носио уз неке на ивицу пеглане бермуде. Нисам био на добром делу његових часова јер је мене и још тројицу другара који смо највише добацивали истеравао одмах по уласку у учионицу да му не реметимо ,,наставу“, али без уписивања у дневник, што је у нама изазивало немерљиву тугу због осакаћености подацима који нам никада неће користити у животу. Али, на овим часовима сам био, ваљда због ситуације са комеморацијом Панчо нас није истерао.
Ми смо до краја школске године једне недеље долазили са краватама у школу, друге недеље би те кравате исекли до чвора, онда би дошли у неким сакоима са кратким рукавима. Завитлавали смо се у налету пубертета, а задригли дебејац је мало-мало навраћао у школу да пита Офингера против чега се сад бунимо и да ли је то удар на уставни поредак. Ипак смо успели да истрчимо на онај терен задњи дан и побацамо књиге и свеске у ваздух, чиме се најзад завршила хајка на наше одељење.
Сами процените. Јесмо били деца, али ја сам истину увек говорио како сам знао-директно у главу. Можда од тада датира моја изрека: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА, САМО СЕ ЉУДИ ЗАВАРАВАЈУ ДА ПОСТОЈИ ВИШЕ УГЛОВА ГЛЕДАЊА.
Одељење II1 се након тога распало јер смо се растурили по другим школама, бирајући неке своје животне путеве. Виђамо се са онима који су у граду, неколико нас смо и дан данас добри пријатељи и дружимо се и даље. Пре почетка писања ове приче разговарао сам са некима од њих, али се сви овог догађаја сећају као кроз маглу, знају да је био, али су га из подсвести истиснули на начин како сам описао. Управо због тога сам и хтео да се очува успомена на то одељење које је у очима неких било покретач револуције за обарање комунизма и нарушавање нашег уставног поретка. Слику тог одељења немам, јер су ми отети филмови од стране професора ОНО, а ти догађаји у којима сам учествовао крајем друге и почетком треће године средње школе тема су неке друге приче коју се надам да ћу написати.
Средња медицинска школа у Шапцу се сада зове “Др.Андра Јовановић“, како се и звала пре Другог светског рата.
Разредна се дуго борила са неком болешћу и преминула је пре пар година.
Офингер је одавно у пензији.
Панчо се оженио професорицом биологије (не овом из приче), коју кажу да је освојио својим стилом облачења. Још увек предаје.
Прскили је отишао на студије у Београд и тамо и остао, неки је хирург, ваљда. Његова кућа близу школе одавно има новог власника. Након мог одласка на Војну академију не сећам се да сам га икада више видео. Чуо сам од ретких који имају неки контакт са њим да је много бољи човек него у основној и средњој школи.
Мој друг Слава никада није уновчио свој цртачки таленат. Вечити повремени конобар је најзад успео у животу и сада је дипломирани држач геометарског кочића.
Дебејца сам виђао приликом војних прослава у Дому ЈНА када је уредно био позиван да да свој допринос ,,геноциду над јагњићи и прасићи“. Веровали или не, у време писања ове приче сам га виђао свакодневно јер је доводио 40-огодишњег шлогираног сина на физикалну терапију у термину када сам и ја имао вежбе. И никако да га питам ,,Је ли, мајке ти, шта би са оним уставним поретком?“
У антикварници код мајка Мице успео сам да пронађем њену униформу коју сам носио до краја друге године средње школе:
А ово је натпис на крагни те униформе који је иницирао писање ове приче:
“Mr.Spok, you can bring me home now…“
