RASTANAK
Ni sama ne znade zašto
stajaše pored te grudve zemlje
zbog sebe
zbog dece
zbog priče
zbog drugih
zbog ljubavi
zbog mržnje
zbog običaja
Zašto upita se
I otkuda svi ti ljudi
u uniformama
u odelima
u teksasu
u koži
u ćirilici
u zastavi
I ko su oni
I ko su sve one
devojke
sa crnim cvećem
žene
sa suzama u očima
što me sa žaljenjem posmatraju
I šta to pričaju
Kakve to govore
ovi u odelima drže
Kome to ovi u uniformama
hvalospeve pevaju
Zašto vojnici u vazduh pucaju
Zašto ovi sa krstom na leđima
motore turiraju
kao da ljubav moju u kovčegu
ja poznavala nisam
Ova pesma je objavljena na mom Fejsbuk profilu 22.1.2011. u albumu “Tajmlajn fotos“. Ostala je bez naslova jer nisam znao kako da je “krstim“. Po čemu je karakteristična u odnosu na druge? Kako sam već objasnio, nisam pesnik i ne umem tako da pišem, kod mene je to više “rudarski posao“: rodi se ideja, onda je gajim i hranim u desetak prepisivanja dok ne dobije oblik “pesme“. E ova pesma je karakteristična po tome što je izašla u jednom dahu i ja sam je takvu zapisao negde oko tri ujutru. San me je probudio…
Sledeća strofa naravno označava ucveljene žene koje su prošle kroz moj život kojima sam “dao po bonu“, a koje sa “žaljenjem“ posmatraju “bivšu suprugu“ (valjda se razume sarkazam) jer je sa mnom provela najviše vremena.
Totalno smetena ona se u zadnjoj strofi pita kakvi se to govori drže, a misli se na počasne govore koje bi verovatno neko od prijatelja držao u stilu “o pokojniku sve najbolje“ i neko od kolega iz vojske bi govorio o mom vojničkom putu, nakon čega bi vojnici ispalili po tri metka u vazduh kao počasni plotun (valjda bi vojska imala tridesetak “manevaraca“), dok bi po ustaljenom običaju bajkeri prilikom polaganja kovčega turirali motore u znak oproštaja.
Zadnji stihovi predstavljaju kontraklimaks čitave pesme kada “bivša“ shvata da posle godina i godina zajedničkog života uopšte nije poznavala svoju nekadašnju ljubav koju sahranjuju.
Nisam hteo da vam tumačim pesmu, hteo sam da rastumačim san po kojem je napisana. Ne znam ni sam koliko sam puta sanjao da ginem na razne načine, ali ovo je bio prvi put da sam sanjao svoju sahranu. Slikovito. Do detalja. Probudio me je neki strah od pomisli da moje astralno biće neće stići da se vrati iz sna u fizičko pre buđenja. Kada sam iz sna skočio u sedeći položaj morao sam da se udaram po prsima da bih udahnuo mrak i osetio bol koji znači da sam živ.
Od kada znam za sebe vrlo intenzivno sanjam i veoma bih voleo da se neki od onih lepih snova i ostvario. A pošto nije, nisam neku veliku pažnju ni poklanjao snovima i njihovoj simbolici. Nešto me je jednostavno nateralo da ovaj sav u drhtavici tog nedeljnog jutra i zapišem. Kada sam “dospavao“ prekinuto, sanjanu dramatiku sam pripisao trodnevnom slavljenju krsne slave Sv.Jovan i nezaobilaznoj kombinaciji masne hrane, alkohola i cigareta. Posle šezdeset pet dana u saobraćajnoj nesreći sam nastradao i tada sam sa ogromnim strahom u nesnosnim bolovima tokom teške borbe za život ponovo udisao mrak iz tog sna pokušavajući da zadržim astralno biće da me ne napusti. Negde na putu do kapele sam uspeo da ga stignem i namolim da se vrati, tako da sam više slučajno spao nego što sam namerno pobegao grobaru sa lopate. Nakon višemesečnog boravka u bolnici bezimenoj pesmi sam dao ime “Rastanak“, valjda je prikladno.
Ovo je priča o tome kako je zamalo falilo da mi se jedan san u životu i ostvari.
(Ilustracija za pesmu: logo serije “Zona sumraka“, izvor-internet)
