Јуче ми је један чланак у “Блицу“ под насловом “Навијачи и пријатељи упалили свеће за Владимира Лукића“ привукао пажњу. Значи, када се јуче отварала интернет верзија тих дневних новина ударни чланак је био тај. Радило се о томе да је у наслову поменути навијач “Рада“ убијен у кафићу “Пензија“ у ул.Краљице Марије у Београду са пет хитаца у груди након сукоба две навијачке групе. Нажалост, такве вести су постале уобичајене код нас тако да је и ова требала проћи само са паушалним читањем наслова и кликом на следећу. Међутим…
Прво што ми је привукло пажњу била је пратећа слика на којој су постројени “навијачи и пријатељи“ уместо свећа, како је у наслову писало, држали бакље. Ништа спорно, рекли бисте. И не би било ништа спорно да то не раде са испруженом руком у нацистичком поздраву. Тада сам кликнуо на линк да бих видео да ли је то још неко приметио. Када сам почео да читам текст постајало је све боље и боље. Новинар објашњава како су испред кафића навијачи рада осим запаљених бакљи, које он назива свећама, развили и навијачку заставу њихове групе која се зове “Одред 18“. Па какве то има везе, све навијачке групе имају своје заставе? Има везе, јер новинар нигде не напомиње широм света познату симболику која означава да све групе које у свом имену имају број 18 асоцирају на прво и осмо слово абецеде, односно иницијале нацистичког вође Адолфа Хитлера. Помислићете да није могуће да новинар једног таквог листа не зна за то. Још једном нажалост, код нас је све могуће када се запошљавају полуписмени и неписмени новинари преко родбинске и партијске везе. Чак и ако није знао, ако је иоле посвећен свом послу то је могао сазнати из само пар дана раније објављеног чланка у истим новинама о претњама изреченим геј активисти Бобану Стојановићу коме је на зиду испред стана нацртан кукасти крст, а на летку окаченом на врата потписници су се декларисали као “Борба 18“.
По мени је од незнања био још гори тон писања новинара који нас са пијететом уводи у те “просто романтичне“ обичаје ултра-десничарских навијача који иза себе остављају тешко повређене и смртно страдале припаднике других раса и клубова, гледајући скоро са дивљењем на читав догађај јер током одавања почасти водила брига да не буде угрожен саобраћај у ул.Краљице Марије.
Хало рођаци…Једно је незнање, а друго је отворена подршка неонацистичким групама. Уместо да нас је у чланку новинар упознао са тим ко је био убијени и који су могући мотиви убиства исти исказује благонаклоност према нацистичким поздравима и раширеној застави “Одред 18“. Смишљено или не, не бих да расправљам, али један новинар реномираног дневног листа (без обзира шта ко мислио о “Блицу“) не сме такав пропуст себи да дозволи јер прво и основно питање које себи пре писања треба да постави је какву поруку тај његов чланак шаље јавном мнењу. А порука која је послата баш и није за један од највећих дневних листова (мислим и на интернет издање).
Када сам поподне све ово хтео да напишем уредништву “Блица“ видео сам да је чланакуклоњен. И сви везани чланци где се помиње бр.18, па тако и чланак где у су претили геј-активисти, због чега сам и дао линк из “Курира“. Било ми је драго јер то значи да нисам једини приметио претходно написано. Па што сам онда ово писао када је линк уклоњен?
Написао сам јер су се у чланку помињали бајкери, чланови мото-клубова, који су се турирањем мотора опростили од убијеног и заједно са навијачима певали навијачке песме и скандирали његово име. Не бих да улазим у то какав је убијени био човек, податак да је од раније познат полицији ми је довољан, као и то да је у неким коментарима писало да му је надимак био “Зло“ (или “Зли“, не могу да нађем), али то што је он био нечији рођак, пријатељ или познаник не значи да су бајкери са бојама на леђима требали да дају подршку оваквим дешавањима јер се тиме шаље погрешна порука јавности о томе како се понашају чланови мото-клубова у Србији. Опроштај не би био ништа мањи да су то урадили без боја, овако је испало да су сви који носе боје неонацистички опредељени. Зато бих овим путем желео да замолим све оне који поносно носе боје својих клубова на леђима да убудуће припазе где се и како појављују, те коме и чему својим понашањем дају подршку, јер тиме осликавају и осталих пар десетина хиљада у јавности. Још увек није разбијена уврежена слика о томе како су бајкери “ружни, прљави и зли“, само нам још треба етикета да смо неонацисти и фашисти.
А знате да је, код нас поготово, “лакше разбити атом него предрасуду“ (Ајнштајн).
