Писмо Крцуну

Подели

6. новембар 1964. – У саобраћајној несрећи код Степојевца погинули су Слободан Пенезћ Крцун, председник Извршног већа Србије и Светолик Лазаревић, члан ЦК СК Србије и председник Организационо-политичког већа Скупштине СР Србије.

 

ПИСМО КРЦУНУ – прилог биографији

Пише: Антоније Ђурић

 

Ко је убио Крагујевац

Свакако се, Крцуне, сећаш те српске трагедије, тог суровог покоља српских ђака и грађана главног града Шумадије. Знаш, свакако, и како је дошло до тога, ваља говорити истину. А истина је у оном страшном догађају у Гружи, на простору између села Љуљаци и Баре, куда се кретала група немачких медицинара коју је Хитлер послао у Србију да се придружи немачким војним болницама. Ту групу немачких лекара у заседи је сачекала групица партизана у којој су били Владимир Дедијер и неки Недељковић и убили 17 медицинара и 12 ранили. Мртве су ножевима тако измасакрирали да су они који су тај призор видели губили свест и падали поред лешева. Онда су и Дедијер и његови јуначни саборци побегли, по обичају, на девето брдо, потпуно, по упутству врховног вође, занемарујући ону немачку наредбу о одмазди. Kад је наишла немачка борбена јединица прво што је урадила било је збрињавање рањеника и фотографисање масакрираних. Слике су брзо стигле у Хитлеров штаб, а он, вођа Трећег рајха, наређује да се одмазда изврши у највећем граду Шумадије. Тако је настао црни крагујевачки октобар. За мртвог сто а за рањеног педесет, то је трагични биланс страдања Срба. Дакле две хиљаде и три стотине мртвих Срба платило је ову авантуру. Броз је имао разлога да буде задовољан – толико Срба у једном дану нико не би успео да побије. Причало се да су неке српске новине у Београду писале да је у неким градовима Хрватске прослављено ово убијање. Шумадија је била у црним барјацима – али биће још и црних дана и црних барјака. После доласка комуниста на власт она бројка о жртвама Немаца стално је увећавана. Троструко увећани број жртава комунистичког терора приписан је немачком окупатору.

Шта мислиш, Крцуне, да је било правде и поштења, и да се грађански рат у Србији друкчије завршио, коме би се судило за овај злочин? Коме је пало на памет да из заседе пуца у ненаоружане немачке медицинаре кад је цела Србија била облепљена плакатима о одмазди за сваку немачку жртву. Знало се да ће Срби платити највишу цену, мада се није знало да ли ће освета бити изведена у Милановцу или Крагујевцу. Ово је, Крцуне, злочин према српском народу, а пошто ратни злочини не застаревају доћи ће дан када ће се за овај злочин судити мртвом Брозу и његовој партијиÖ Не знам да ли ће им се судити и за погибију Срба на Кадињачи код Ужица у новембру 1941. године. И то је, причали су и неки партизански борци, међу њима и генерал Радивоје Јовановић Брадоња, била непотребна битка у којој је погинуло можда и две стотине слабо наоружаних и недовољно обучених српских бораца. Немци су имали једног мртвог и једног рањеног. Битка је, разуме се, била непотребна српском народу, али је била потребна Јосипу Брозу да би он, уз злурад осмех, увећао биланс побијених Срба правећи од њих будале које из часа у час увећавају своју невољу.

Ко уби песниковог сина
Узгред, Крцуне, да те питам знаш ли ко је убио Пунишу Рачића и Мутимира Петковића, сина песника Диса? Нестали су, колико се зна, одмах по доласку комуниста на власт. Рачић је био осуђен на дугогодишњу робију зато што је у јуну 1928. године пуцао и у Народној скупштини убио неке хрватске посланике и, свакако нехотице, ранио Стјепана Радића, вођу Хрватске сељачке странке. Пуниша Рачић, обавештајни официр Краљевине Србије и борац са Солунског фронта није могао да отрпи увреду коју је српском народу усред Београда нанео Иван Пернар. Била је скупштинска расправа о томе како су српски инвалиди занемарени, како су понижени, како од инвалиднине не могу да се издржавају, а они су пролили море крви за Србију и државну заједницу у којој многи незаслужено уживају. На ове речи Пунише Рачића узвратио је Пернар грубим речима да је њему доста те приче о српским жртвама и српској проливеној крви и да је спреман да сувим златом плати српску крв. Рачић је ове речи схватио као најцрњу увреду српског народу, узвраћајући Пернару да крв проливена за отаџбину не може ничим бити плаћена и позивајући га да се извини.У Скупштини је седела група Срба из Црне Горе и очекивали расплет: ако Рачић не добије извињење или одустане, они ће пуцати и у Пернара и у Рачића. Уместо извињења, које би свакако смирило узнемиреност, Пернар се тако грозно церекао српским жртвама и проливеној српској крви да Рачић није могао да се савлада: извукао је пиштољ и гађао директно Пернара. Убио је још двојицу хрватских посланика.Кад су Немци окупирали Југославију, ослободили су све затворенике, па се тако и Пуниша Рачић нашао на слободи. За време немачке окупације није припадао ниједној партији и ниједној оружаној групацији. Кад су совјетски војници иза којих су ишли Брозови следбеници освојили Београд, Пуниша Рачић је, не скривајући се, слободно шетао Теразијама. Неко од Брозових сарадника га је препознао и убио насред улице. Пролазници су се разбежали, не знајући ни ко је убијени, нити ко је убица. Било је то време убијања у коме су никле многе масовне гробнице.

Убица Видан Мићић
Баш у то време, Крцуне, нестао је из српске престонице Мутимир Петковић, син песника Владислава Диса. Дисова судбина је позната, судбина његовог сина непозната. Прича се да је био Дражин официр, поручник по чину и да је био правник по струци, да је изразито интелигентан и поштен. Гроб му се, наравно, не зна, јер је то комунистички специјалитет – да убију и сакрију место укопа. Да сурово казне синове и унуке: да не дођу на очев и дедин гроб и не упале воштаницу. Знам, и чудим се томе што знам да се годинама већ слави Дисово име, да се песницима додељују и награде, а нико од награђених не рече како то славе оца коме су убили сина.
Многи своје злочине данас приписују теби, Крцуне. Кажу да си убијао на свиреп и подмукао начин – то је само делимично тачно: ниси убијао на подмукао начин, убијао си отворено, пред свима, узимао си правду у своје руке. Тако и онај Видан Митић, онај убица из Пожеге, који се хвали да је убио две хиљаде људи, каже да је слушао твоја наређења, а да је он био војник партије. Хоће да каже да је он само извршавао наређења. Ти знаш како се Милош Минић ноћу прерушавао у четника, стављао кокарду на шајкачу, па са својом разбојничком дружином, која је такође носила кокарде, по селима убијао најбоље српске домаћине да би оптужба пала на Дражине војнике. То сте ви називали тактиком и лукавством.

Знаш ли, Крцуне, како је убијен капетан Јован Дерок. То је онај Дражин официр који није био спреман да пуца у комунисте. Кад је започео грађански рат у Србији, говорио је својим војницима да се нисмо окупили да убијамо комунисте, истичући да су и они у овој земљи рођени. Они нас, истина, нападају и убијају, организују препаде и заседе, на то их наводи Коминтерна и њено вођство. Ја вас зато молим, ако се сукобимо с њима, да не гађате директно у њих. Ми само треба да их заплашимо и разоружамо, кад већ неће да сарађују с нама. Дерок, дакле, није био спреман да пуца у комунисте, али су зато комунисти били спремни да пуцају у њега и његове саборце. Без милости. Подмукло. Капетан Дерок је убијен почетком новембра 1941. године, у време када су у чачанском крају трајале какве-такве везе између четника и партизана. Прота Новица Милићевић овако је овом писцу сведочио о смрти и сахрани капетана Дерока: Ја сам опојао и сахранио капетана Дерока. Опојао сам га у цркви у Коњевићима, а сахрањен је у селу Љубићу, близу споменика Танаску Рајићу. На питање да ли зна ко је мучки, пуцајући му у леђа, усмртио капетана Дерока, прота је овако одговорио: „Још тада сам чуо да га је убио Рако Танасковић, подофицир југословенске војске који је пришао комунистима и постао командир партизанске чете у чачанском крају. Људи су се у то време слободно уписивали у четнике и партизане, мада су ови други били малобројни. Можда су се око нечега свађали, али се нису међусобно тукли. Наједном, као да је ђаво ушао у њих – почели су да се туку и проливају крв.

Ултиматум Немцима
То да је Танасковић убио Дерока прота је чуо од домаћина из Коњевића Давида Максимовића у чијој је кући био штаб капетана Дерока. Из ове куће је капетан Дерок послао ултиматум Немцима да му без борбе предају Чачак. Знам да је Давид рекао Танасковићу: „Срам те било, Танасковићу! Ти си краљевски наредник, а убијаш краљевске официре!“ На то је Танасковић узвратио да то није истина, да га он није убио. Кад су се комунисти после три године вратили у Србију, убијен је и Давид Максимовић. Партизани су га убили на кућном прагу, пред децом. Као Дероков убица помиње се и неки Печењковић из Прељине. Капетан Дерок је био артиљерац, тобџија, па је, мислило се, био ред да га сахране близу тобџије Танаска Рајића. Капетану Дероку, међутим, ни у гробу није било мира – чим су партизанске јединице при крају рата ушле у овај крај, његов гроб је откопан и његове кости извађене и бачене незнано куда.
Подсећам те, Крцуне, да су и кости Илије Трифуновића Бирчанина, старог четника, који је умро и сахрањен у Сплиту 1943. године извађене и бачене у море. Никад у историји овог народа ничије кости нису диране осим костију Светог Саве које је силни Синан Паша из милешевске светиње пренео на београдски Врачар и ту запалио.
И твој отац, Крцуне, био је ратник, био је и на Солунском фронту, зна ко су и какви су били стари четници. Знао је он и војводу Вука и мајора Танкосића и војводу Бирчанина и војводу Лунета из Врњачке Бање и многе друге јунаке и борце који су упадали у неослобођене српске крајеве и били страх и трепет за окупаторе. Знао је твој отац и правила њиховог понашања: у туђим кућама, ма чије биле, не сме се ни хлеб тражити, ако га домаћин не понуди, никоме ни на крај памети није било да уцвели нечију мајку ни сестру, да оскрнави нечију богомољу или нечије гробове и споменике.
Кад је српска војска после 523 године избила на Косово и Метохију није уцвелила ничију мајку, није силовала ничију сестру, није оскрнавила ниједно гробље – она је само завојевача са прадедовског огњишта протерала.
И сада, наједном, страва: мртав човек без гроба! Мртав ђенерал Дража без гроба. Мртав ђенерал Недић без гроба. Мртав капетан Дерок без гроба. Мртав војвода Бирчанин без гроба.
Десетине хиљада мртвих без гробова.
Откуда у вама та жеља, Крцуне? Откуда жеља да гроб остане без кандила, вез воштанице, без цвећа. Откуда вам право да пресуђујете, да будете господари живота и смрти? Јесте ли икада помислили да ће се и вама судити? Где вам је страх од Бога? А то је оно што је најнужније у сваком времену, у сваком човеку: страх од Бога. Ко тај страх носи, носи узду на својој души и стално је на опрезу: чим помисли да учини био коју врсту зла узда се затегне и подсети на Бога и његову правду. Ако се у народу помињало и седмо колено – отуда се не зна увек чије грехове испаштамо. Ако се, дакле, човек сети Бога, одустаће од зле намере. И сад је лако објаснити зашто су комунисти починили толике злочине: па нису веровали у Бога и Божју правду. Људска правда понекад може и да изостане, али Божја никада. Кад би се људи загледали у своје трагове лако би утврдили чему се могу надати. Најнасушнија човекова потреба је да се научи страху од Господа Бога.
Ти си, Крцуне, је ли, знао чему се можеш надати. Ниси ти, као твоја мајка Вида, био одан Господу Богу, али си негде у дну душе веровао да нешто постоји, да нека сила управља овим светом. И зато никад нисам поверовао у причу да си ти пуцао у чело Исуса Христа Пантократора у малој цркви Карађорђевића на Дедињу. Метак, истина, још стоји у челу Сведржитеља неба и земље, али се не зна ко се тако „потписао“. Била је то застрашујућа порука: ко пуца у Бога, човек му није ништа! Помињали су у то време још једно име „убице“ Господа Бога: Брозов генерал Милан Жежељ. Он је био дворски жандарм, а када жандарм постане генерал он помисли да је јачи и већи од Бога. А можда је, без ичијег одобрења, пуцао неки несрећник из ове 6. личке да би посведочио презир према Господу и оданост свом самозваном маршалу. Црква је, дабоме, опљачкана и оскрнављена, као што је то урађено са мноштвом храмова у Србији и Црној Гори.

Налог из Коминтерне
Не могу, Крцуне, да поверујем ни да си био у великом пријатељству са Георги Димитровом, секретаром злогласне Коминтерне, за коју и ти знаш да је разарала нашу државу и говорила да комунизам у Србији не може успети све док постоји православни српски народ. Зато, сматрало се, у српском народу најпре треба убити његову веру, лишити га страха од Бога. Димитров је, зар не, био у У жицу 1941. године, за време такозване совјетске ужичке републике. Дошао и он да подари ватру, да пламен обухвати Србију, да синови Србије гину у међусобном обрачуну и да српске мајке носе црне мараме. Били су комунисти много захвални Димитрову па су, кад су се дочепали власти, српски Цариброд назвали његовим именом. То име и данас носи…


Подели

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top