Осврт Предрага Лозе, историчара у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске на злочине муслимана над Србима у БиХ и дешавања на Блиском Истоку:
,,Ноћас моје срце плаче за овим људима… Баш ме је вечерас узнемирило нешто, када сам, бавећи се ево већ више од деценију ратом и злочинима, мислио да ме ништа не може изненадити ни уздрмати…
У својим књигама, радовима и изложбама писао сам и о, између осталог, сљедећем. По документима МУП-а РС у мјесту Доња Биоча код Илијаша припадници другог батаљона Седме муслиманске бригаде су 28. децембра 1992. године „из ватреног оружја извршили убиство цивила Мићић Николе и рањавање Драшкић Милојке и Скоко Ленке, која је од посљедица задобијених повреда умрла након два дана, да би након тога у унутрашњости поменутог објекта у циљу намјерног наношења тешких тјелесних и душевних патњи, на нарочито свиреп и понижавајући начин извршили силовање и убиство деветогодишње Драгичевић Мирјане (1983) Они су истовремено употребом физичке силе присилили њену мајку Драгичевић Раду (1961) да присуствује силовању и убиству ћерке од стране три припадника поменуте јединице – муџхедина, током чега су (је) тешко ранили са више хитаца испаљених из ватреног оружја“. Све то сакривен слушао је Мирјанин брат.
На Црном врху код Теслића муџахедин припадник тзв. Армије БиХ 22. септембра 1992. године сликао се држећи у руци главу једне од српских жртава. Затим је усликана фотографија кутије са одсјеченим главама заробљених припадника ВРС Благоја Благојевића, Бране Ђурића и Ненада Петковића док један од исламских фанатизованих ратника држи ногу са чизмом на једној од њих.
Заробљен у области Прења на размеђу мостарско-невесињског и коњичког ратишта у Херцеговини припадник ВРС је о својим данима патње у мјесту Јабланица у новембру 1994. године свједочио: Сваки дан сам био испитиван и негдје шести-седми дан пошто сам заробљен одвели су ме на стадион гдје су се већ налазили заробљени војници из Невесињске бригаде, а међу њима су били Чоловић, Симић, Радуловић, Пудар, а такође још и мени двојица непознатих војника. Видио сам када је на стадиону мајор коме не знам презиме, крампом убио Риста Чоловића ударивши га у предјелу главе, а затим у груди. Овај мајор био је замјеник у јединици….“ Овај свједок је касније у другој својој изјави свједочио да је овом догађају, са бине посматрајући, присуствовао и један од вјерских исламских вођа, који је по њему, водио јединицу муслиманске војске. У тој јединици било је и већи број муџахедина из иностранства. Из медицинске документације везане за касније размјењена тијела ових жртава могло се прочитати шта су муслимански злочинци радили овој четворици војника, од којих је најмлађи Миљан Радуловић имао непуних 20 година, Слободан Пудар 24, Мирко Симић 35 и Ристо Чоловић 38 година. Тешко је схватити разумном човјеку… Сва тијела су имала више рана и деформитета насталих углавном тупим предметима. За једно тијело је констатовано да у предјелу врата има устрелну рану нанесену ,,ручним ватреним оружјем, чија се даљина испаљења није могла оцијенити“. На другом тијелу се види више рана ,,насталих дејством пројектила из ручног ватреног оружја, највјероватније из даљине“. На свим тијелима констатоване су повреде нанесене ,,замахнутим механичким оруђем“. Ране су на тијелима углавном нанесене у предјелу врата и главе, иако постоје и на осталим дијеловима од којих су јасно констатовани и ,,ломови ребара, ране на поткољеници и сл.“ У мишњењу обдуцента се јасно види да је коришћено ,,дејство шиљка и оштрице замахнутог механичког оруђа“ те да су ране ,,нанесене за живота“. Злочинци су убијали и ,,одсијецањем главе“, које је констатовано на једном тијелу, што је извршено ,,највјероватније у два дијела“. Прво ножем, бајонетом и слично, а затим су могли да им послуже сјекира, сатара и друго.
О злочинима муџахедина могло се прочитати и у медијима. „Љуби брата, мртвог, свог – говорили су ми пружајући тек одсјечену главу, из које је још капала крв. То сам и учинио уз помен Бога – почиње потресну исповјест за „Новости“ Новица Бановић, једини преживјели од њих 27 са списка несталих из своје јединице. – Неизбрисиво су ми се урезале у сјећање те ужасом испуњене плавкасте очи, мени непознатог, смеђокосог млађег српског војника“. У великој офанзиви Армије БиХ и муџахедина у њеном саставу, потпомогнутих НАТО авијацијом, 10. септембра 1995. године, кад је послије готово четворогодишње опсаде пала легендарна Возућа, Новица је чак три пута тог истог дана рањен. Сутрадан је и заробљен, да би свјетло слободе угледао 10. јануара наредне године. Зато Новица сваког 10. септембра и јануара пали свећу што остаде међу живима, али и за покој душа сабораца мученика. Од њих 27 са списка несталих, из 14. српске бригаде притекле у помоћ возућким борцима, што су бранили Машински вис, коту изнад Возуће, једино је он остао жив. Осталих 26 су сурово погубљени, махом одсјецањем глава…
Послије рата, упркос бројним сакривањима трагова злочина и многим Србима који се воде као нестали, тешко су, али ипак проналажени трагови злочина. Ексхумацијом масовне гробнице „Стог“ код Завидовића обављеном 14. и 18. новембра 1997. године у близини порушене цркве пронађено је укупно 21 тијело припадника ВРС и цивила заробљених 1995. године на озренско-возућком ратиишту од стране муџахедина. Од тога је 14 тијела пронађено без глава.
Чуо сам вечерас неколико порука гледајући подкаст младих српских стручњака који имају велико знање и жељу за разумјевањем, које цијеним и често погледам. Изненадило ме идеализовање сукоба у којем до бесвјести треба подржати једну страну, без обзира на све. Између осталог, речено је и да скуп подршке Палестини у Сарајеву, по њима, „није имао политичке поруке“. Можда нису видјели заставе тзв. Армије БиХ – као једно од главних обиљежја? То вјероватно није политичка или безбједносна порука Србима и Републици Српској, као ни они фанатизовани вјерско-ратни покличи на недавним постројавањима и маршевима у бихаћко – цазинској регији!? Каква ли је по њима порука тек послана када се један од команданата горе наведених муслиманских бригада из тзв. Армије БиХ ставио Хамасу на располагање прије неки дан. Порука из београдског студија, која ме је заледила у трену, била је да се „Хамас бори и за нашу слободу“! Разумијући сву људску трагедију сукоба на Балкану, Блиском Истоку или било гдје друго, саосјећајући са губитком сваког човјека и породице било које нације, којима су његови најближи ненадокнадиви, полазећи од свог народа и других нама географски или другачије блиских или далеких, али и онда све до „данас актуелних“ Јевреја и Палестинаца, призивајуи мир, јер рат ником ништа није добро донио, поготову не малим, обичним људима, не могу да разумијем неке ствари. Да ли је могуће да су нам идеализације потребне биле оне упућене према било којој страни у рату. Неко ће наше људе из Републике Српске, исте она која се борила и против Хамаса, Алкаиде, муслиманске брае и сличних, сусертала се са отмицама и терористичким нападима, одсјецањем глава и ритуалним убиствима од стране радикалних исламиста, као и против Запада и Америке, НАТО и осиромашеног уранијума, сама против свих, убједити да ови људи горе у тексту нису убијени и сурово мучени од оних кој би се данас борили и узвикивали – егберали за „фри палестајн“!? ОНИ СЕ БОРЕ И ЗА НАШУ СЛОБОДУ!? ОХ НЕ! То не значи да не осуђујем нападе на палестинске цивиле, дјецу, болнице, џамије, цркве, као ни што не значи да не смијем осудити отмице и маскаре Јевреја и нападе на Израел као државу, уз жељу нападача да она не постоји.
Одакле нам сада право на нове илузије, мало ли их имасмо? Ја то не могу прогутати макар ме сматрали примитивцем који не разумије свјетске стратегијске, геополитичке и цивилизацијске поставке и који је заробљен у наше балканске усуде. ЈА НЕ МОГУ!“
