Кад си самац онда сам и куваш.
Мораш да замишљаш шта ћеш да скуваш.
И некад ти се учини да то што си скувао нико други не би могао боље.
Али свеједно досади да све радиш сам.
Онда те позову негде на ручак.
Уђеш и осетиш мирис.
Гладан си већ одавно, али сад са мирисом се све то некaко појачава.
Јављаш се присутнима.
Све је фино како и треба да буде.
У мимоходу се скоро судараш са послужавником на којем су наслагани палачинци.
Мислио си да прођеш, знаш ред.
Онда од свих наслаганих угледаш једну на врху.
Не знаш како си од свих осталих приметио баш њу, али учини ти се да је другачија од осталих: боље уролана, облија, лепше запечена на крајевима и нежније посута циметом и сецканим лешницима, са тек назирућим филом.
Тог тренутка почну неке физиолошке промене да се дешавају на твом телу и знаш да једноставно желиш баш ту палачинку.
Свестан си да имаш и супу, и шницлу, и салату, и друге палачинке, али водица ти крене на уста само када помислиш на њу.
И знаш да не би требало, али те већ нагриза колико је желиш, одлучујеш се да учиниш корак.
Само што си пружио руку у ишчекивању додира уочаваш прекорне погледе свих.
Како покушаш да објасниш, било шта, да ћеш како ред налаже појести и све остало, да ниси мислио ништа лоше, дочекају те још горе осуде.
Не знаш шта да радиш, кидаш се између жеље и поштовања друштвених норми.
А она је ту, гледаш у њу, гледа она тебе, просто ти удара чежњу…
Попушташ притисцима због неког, назови, мира у кући, повлачиш се надајући се да ће те та палачинка сачекати.
И онда ти ни супа, ни шницла, ни салата не пријају, ништа.
Чекаш…Гледаш…Чекаш…само њу.
А и то чекање, као, има својих чари, јер ти се чини да, покушавајући себе да обуздаш, постајеш некако бољи човек.
Стрепиш да ли се охладила и да ли ће имати укус као у моменту када си је толико желео.
Време пролази и више ниси једини који гледа према тој палачинци.
Како тензија расте све више имаш утисак да би највише одговарала баш твојим непцима.
Долазе.
Најзад.
Најзад.
Најзад.
Све си испоштовао: време, околину, друштвене норме.
Напрежеш се до крајњих граница да би досегао толико жељену палачинку и онда установиш да неко у пролазу мазнуо и већ ужива у њеном слатком филу.
Тако је то са палачинкама: док потрефиш право време и испоштујеш друштвене норме неки мамлаз је поједе.
