Драга Алиса,
обраћам Вам се јер немам коме другом и надам се да не замерате на персирању, ипак су нам се путеви разишли пре више од три деценије. Наиме, имам проблем за који мислим да једино Ви можете да ми помогнете: много ми се свиђа једна девојка.
“Па шта је ту проблем?“, запитаћете се, с правом.
Па, сад….Како да кажем…Има ту доста проблема јер ја нисам…обичан. И свестан сам тога, али не тражим да Ви те проблеме покушате да решите, не, јер мислим да не постоји неко ко би могао да их реши. Свестан сам да због тога не бих на такав начин требао да размишљам о њој, али сваки пут се разбијем о њен осмех и крупне очи као чаша о патос кафане и данима после слажем парчиће својих емоција. Сваки пут…Јер…некако, за данашње време, ни она није обична. Сва је нежна, а јака, привлачна, а суптилно хладна, дозирано провокативна, а недокучива. Има резак смисао за хумор, као и ја, воли српски језик, као и ја, и придаје велику пажњу правилном граматичком изражавању, као и ја. И све то изражава својим звонким гласом, што баш и није “као и ја“… Вероватно има и лепших од ње, и згоднијих, али, ето, њена комбинација атома мени се некако чини савршеном.
Зашто јој то једноставно не кажем, помислићете.
Зачудићете се вероватно, али већ дуго јој говорим песмама и причама које пишем. Немојте се смејати, молим Вас, знам да ме се сећате из времена када нисам знао да саставим ни пет реченица за домаћи.
Зар није било једноставније да јој директно кажем?
Можда и јесте, али ја сам се држао изреке једне наше паметне главе која каже да “Жена не воли љубав коју увиђа, него коју нагађа“. Иако сам се бојао њеног суда више него Коначног суда скупио сам храброст и преко неке друштвене мреже послао јој песме које сам стидљиво писао. Знам да не знате шта је друштвена мрежа, и срећом по Вас, јер је то један свет са много више лудака него онај у који сте Ви упали. Урадио сам то јер се ми мушкарци слабо сналазимо са осећањима уживо, па сам наивно мислио да ћу тако да јој се приближим. Од тада се она прави да не зна да је главна јунакиња мојих писања, а ја се правим да ми то не смета.
Па ако она зна да ми се свиђа, шта сад Ви ту има да ми помажете? Нисте ви проводаџија, је ли тако…
Јесте да је било давно, али читао сам да у тој Вашој Земљи чуда постоје разни чудесни састојци, од којих сте неке и сами пробали, па бих ја да поручим један.
Ја бих да ми стара и мудра госпођа Корњача спреми посебан напитак. Не, не, не…Није у питању љубавни напитак, нисам на то мислио, некако немам поверења у те напитке јер на крају увек испадне да им је истекао рок трајања, не, хтео бих нешто друго. Хтео бих напитак којим би она мене видела срцем. Да, да, срцем.
Како срцем?
Знате, очима се не може све видети на прави начин и бојим се да јој се оно што види очима може учинити као велики пораз за њу тако савршену. Зато бих ја да госпођа Корњача направи напитак којим би ме видела срцем, како би и поред свих проблема успела да види МЕНЕ, јер једино тако ми може дати шансу да пробам да је учиним срећном и уместо великог пораза покушам да постанем највећа победа. Ето, само то ми је потребно, а ја сам више пута доказао да знам да одиграм “из двојке у кеца“…
Сигурно до сада нисте имали овакав захтев, али знам да имате добро срце и да ћете покушати да помогнете, ако ни због чега другог, а оно што сте радознали да видите исход. Можда Ви никада нисте довољно одрасли да се заљубите, али се надам да разумете зашто сам се баш Вама обратио: једино у шта још верујем да ми може помоћи да будем са њом је Земља чуда.
Ваш давни обожавалац
Бунар
(Не, нисам тај бунар кроз који сте мислили да пропадате. Надимак ми је из овог света, није ми отац неко од ликова из Земље чуда. Мада…)
П.С. Ако госпођа Корњача успе да направи такав напитак молим Вас да га испоручите по Белом Зецу, он ионако стално жури и бржи је од стражара-карти ако га буду заустављали. Царинске и остале трошкове сносићу ја, само јавите у којој валути треба да се плате. Па ваљда смо људи, договорићемо се. А могу Вам за узврат открити и ко је украо колач…
Адреса је: Млечни пут тамо негде>Земља на издисају>Пропала Европа>Задња пошта Србија
