Синоћ стижемо Драгутин Васић-Гута, син мог пријатеља Саше Главоње, и ја на Павловића мост око 17.45. Журим, јер сам пермутовао време одржавања промоције књиге ,,Заштитни пук Главног штаба Војске Републике Српске“ у Бијељини са својом промоцијом коју сам јуче заказао у Ваљеву за 20.2., и уместо у 18 мислио сам да је у 19 часова.
– Добро вече-кажем жени у полицијској униформи кроз онај шубер и дајем јој личне карте и саобраћајну од возила, као и сваки пут када прелазим Дрину.
– Добро вече-каже, узима картице и гледа у мене.
Ја сам са беретком на којој је значка Удружења 65.змтп и јакни са пришивком Удружења 65.змтп ГШ ВРС. Гледа и не провлачи картице кроз читач.
– Какве су то ознаке?-пита.
– Ознаке Удружења 65. заштитни моторизовани пук.
– То нешто војно?
– Јесте, то је некада била елитна јединица ЈНА, после ВРС.
– Где идете?
– У Бијељину, на промоцију књиге и филма о пуку.
У том тренутку жена у плицијској униформи се нагиње благо према отвору и каже конспиративно, скоро шапатом:
– Немојте, може бити проблема…
Чекам да провуче оне картице и да идемо, већ на ивици живаца.
– Каквих проблема, ако сам био припадник те јединице?
– Јој, чујте-сада нешто бојажљивим тоном-видите каква је ситуација (гледа около да види да ли неко прислушкује), немојте…
Пресекао сам је погледом са стиснутим зубима. Провлачи оне картице, али их не враћа. Гледа ме, држећи их у рукама. Пружам руку према шуберу.
– Имате ли возачку?
Осетила је онај поглед. Почињем да псујем окренут према Гути, пошто је торбица са документима на задњем седишту, где не могу да је дохватим (не могу због протезе да се окренем, а да бих изашао треба да померим кола). Њено је право да тражи возачку, али за последњих 10 година су ми возачку дозволу приликом преласка преко Дрине тражили можда два пута (једног се сећам, али сам написао два ако сам можда заборавио тај други пут). Зашто онда? Узвраћа због погледа, чисто иживљавање. Па јок, сигурно ћу се аутом са инвалидским ознакама, за који сам везан због недостатка ноге, возити без возачке. Гута провлачи руку позади и дохвата торбицу. Вадим документа и тражим возачку међу осталим картицама. Дајем јој. Овлаш је погледала, ставила је са осталим картицама и гледа у мене. Не разумем шта хоће. Најзад враћа документа. Нешто је рекла, дајем гас и кажем ,,Довиђења, пријатно“. У кућици где се наплаћује мостарина нема светла. Не видим да ли некога има унутра, рампа је дигнута, дајем гас и пролазим, пошто као инвалид ионако не плаћам. Према позивима са мобилног држала ме је око четири, пет минута за посао који траје 30-40 секунди. До Културног центра у Бијељини Гута и ја покушавамо да закључимо шта је жена са својим бесмисленим упозорењима хтела да ми каже о безбедносној ситуацији у Републици Српској, а што, иначе, није њен посао.
Долазимо у центар Бијељине, паркирам код библиотеке поред места за инвалиде, јер је на месту за инвалиде неки мерцедес без налепнице, излазим, отварам задња врата да узмем штап и торбицу. Заборавио сам да је торбица била између предњих седишта, сад је због журбе преврнута и разни кључеви и документа су расута по поду кола. Скидам све са небеса жени у полицијској униформи која ме је беспотребно држала на прелазу. Стижемо у 18:11, буквално на почетак програма.
После промоције и пројекције филма крећемо назад. Долазимо до контроле на левој страни Дрине. Потпуно исто обучен отварам прозор и дајем личне карте и саобраћајну.
– Која је то јединица?-пита човек у униформи са друге стране шубера.
– 65. заштитни моторизовани пук.
– Где сте били?
Видим да и овај ради посао који није његов. Погледам: ћирилична ознака презимена на униформи.
– Били смо на промоцији књиге о пуку-кажем.
– Је ли била пуна сала?
– Скоро.
Гледа и он кроз онај прозор, али не даје очитана документа.
– Паркирајте тамо десно код оног возила.
Паркирам и прокоментаришем Гути: ,,Шта сад хоће овај, који мој?“. Из кућице долази лик.
– Кад си дошао у пук, ја у августу 1992.?-рече к’о из топа.
Мислио сам да га отерам у три лепе што ме зајебава.
– Нисам дошао, ја сам већ био у пуку, али оном ЈНА.
– Професионално војно лице?
– Да.
– Знаш ли ,,овога, онога“?-пита за неке од старешина.
– Знам их са окупљања, нисмо заједно ратовали. Ми смо били тамо у Хан Пијеску док Младић није примио дужност од Кукањца, после смо отишли за Србију.
– Па да, онда се нисмо ни могли видети…
– Где си био?
– У ПТч. Ма требао сам и ја доћи на промоцију, позван сам, али видиш да сам у смени. Зато сам те скренуо, не мора онај други све да чује.
Уз ,,Срећан пут брате“ даје ми документа.
– Видимо се негде на окупљању-кажем.
Поздравимо се и ми одлазимо преко моста.
Дрина никада није била граница и надам се да ће остати кичма која ће повезивати припаднике српског народа са ове и оне стране, али је очигледно да има оних који Отаџбинско-одбрамбени рат у Републици Српској не схватају на исти начин. Зато бих замолио ако неко зна шта је госпођа у полицијској униформи на десној страни Дрине хтела да постигне својим поступком да ми јави.
