Sinoć stižemo Dragutin Vasić-Guta, sin mog prijatelja Saše Glavonje, i ja na Pavlovića most oko 17.45. Žurim, jer sam permutovao vreme održavanja promocije knjige ,,Zaštitni puk Glavnog štaba Vojske Republike Srpske“ u Bijeljini sa svojom promocijom koju sam juče zakazao u Valjevu za 20.2., i umesto u 18 mislio sam da je u 19 časova.
– Dobro veče-kažem ženi u policijskoj uniformi kroz onaj šuber i dajem joj lične karte i saobraćajnu od vozila, kao i svaki put kada prelazim Drinu.
– Dobro veče-kaže, uzima kartice i gleda u mene.
Ja sam sa beretkom na kojoj je značka Udruženja 65.zmtp i jakni sa prišivkom Udruženja 65.zmtp GŠ VRS. Gleda i ne provlači kartice kroz čitač.
– Kakve su to oznake?-pita.
– Oznake Udruženja 65. zaštitni motorizovani puk.
– To nešto vojno?
– Jeste, to je nekada bila elitna jedinica JNA, posle VRS.
– Gde idete?
– U Bijeljinu, na promociju knjige i filma o puku.
U tom trenutku žena u plicijskoj uniformi se naginje blago prema otvoru i kaže konspirativno, skoro šapatom:
– Nemojte, može biti problema…
Čekam da provuče one kartice i da idemo, već na ivici živaca.
– Kakvih problema, ako sam bio pripadnik te jedinice?
– Joj, čujte-sada nešto bojažljivim tonom-vidite kakva je situacija (gleda okolo da vidi da li neko prisluškuje), nemojte…
Presekao sam je pogledom sa stisnutim zubima. Provlači one kartice, ali ih ne vraća. Gleda me, držeći ih u rukama. Pružam ruku prema šuberu.
– Imate li vozačku?
Osetila je onaj pogled. Počinjem da psujem okrenut prema Guti, pošto je torbica sa dokumentima na zadnjem sedištu, gde ne mogu da je dohvatim (ne mogu zbog proteze da se okrenem, a da bih izašao treba da pomerim kola). Njeno je pravo da traži vozačku, ali za poslednjih 10 godina su mi vozačku dozvolu prilikom prelaska preko Drine tražili možda dva puta (jednog se sećam, ali sam napisao dva ako sam možda zaboravio taj drugi put). Zašto onda? Uzvraća zbog pogleda, čisto iživljavanje. Pa jok, sigurno ću se autom sa invalidskim oznakama, za koji sam vezan zbog nedostatka noge, voziti bez vozačke. Guta provlači ruku pozadi i dohvata torbicu. Vadim dokumenta i tražim vozačku među ostalim karticama. Dajem joj. Ovlaš je pogledala, stavila je sa ostalim karticama i gleda u mene. Ne razumem šta hoće. Najzad vraća dokumenta. Nešto je rekla, dajem gas i kažem ,,Doviđenja, prijatno“. U kućici gde se naplaćuje mostarina nema svetla. Ne vidim da li nekoga ima unutra, rampa je dignuta, dajem gas i prolazim, pošto kao invalid ionako ne plaćam. Prema pozivima sa mobilnog držala me je oko četiri, pet minuta za posao koji traje 30-40 sekundi. Do Kulturnog centra u Bijeljini Guta i ja pokušavamo da zaključimo šta je žena sa svojim besmislenim upozorenjima htela da mi kaže o bezbednosnoj situaciji u Republici Srpskoj, a što, inače, nije njen posao.
Dolazimo u centar Bijeljine, parkiram kod biblioteke pored mesta za invalide, jer je na mestu za invalide neki mercedes bez nalepnice, izlazim, otvaram zadnja vrata da uzmem štap i torbicu. Zaboravio sam da je torbica bila između prednjih sedišta, sad je zbog žurbe prevrnuta i razni ključevi i dokumenta su rasuta po podu kola. Skidam sve sa nebesa ženi u policijskoj uniformi koja me je bespotrebno držala na prelazu. Stižemo u 18:11, bukvalno na početak programa.
Posle promocije i projekcije filma krećemo nazad. Dolazimo do kontrole na levoj strani Drine. Potpuno isto obučen otvaram prozor i dajem lične karte i saobraćajnu.
– Koja je to jedinica?-pita čovek u uniformi sa druge strane šubera.
– 65. zaštitni motorizovani puk.
– Gde ste bili?
Vidim da i ovaj radi posao koji nije njegov. Pogledam: ćirilična oznaka prezimena na uniformi.
– Bili smo na promociji knjige o puku-kažem.
– Je li bila puna sala?
– Skoro.
Gleda i on kroz onaj prozor, ali ne daje očitana dokumenta.
– Parkirajte tamo desno kod onog vozila.
Parkiram i prokomentarišem Guti: ,,Šta sad hoće ovaj, koji moj?“. Iz kućice dolazi lik.
– Kad si došao u puk, ja u avgustu 1992.?-reče k’o iz topa.
Mislio sam da ga oteram u tri lepe što me zajebava.
– Nisam došao, ja sam već bio u puku, ali onom JNA.
– Profesionalno vojno lice?
– Da.
– Znaš li ,,ovoga, onoga“?-pita za neke od starešina.
– Znam ih sa okupljanja, nismo zajedno ratovali. Mi smo bili tamo u Han Pijesku dok Mladić nije primio dužnost od Kukanjca, posle smo otišli za Srbiju.
– Pa da, onda se nismo ni mogli videti…
– Gde si bio?
– U PTč. Ma trebao sam i ja doći na promociju, pozvan sam, ali vidiš da sam u smeni. Zato sam te skrenuo, ne mora onaj drugi sve da čuje.
Uz ,,Srećan put brate“ daje mi dokumenta.
– Vidimo se negde na okupljanju-kažem.
Pozdravimo se i mi odlazimo preko mosta.
Drina nikada nije bila granica i nadam se da će ostati kičma koja će povezivati pripadnike srpskog naroda sa ove i one strane, ali je očigledno da ima onih koji Otadžbinsko-odbrambeni rat u Republici Srpskoj ne shvataju na isti način. Zato bih zamolio ako neko zna šta je gospođa u policijskoj uniformi na desnoj strani Drine htela da postigne svojim postupkom da mi javi.
