Протеклих неколико месеци сам изгубио дописујући се са мобилним оператерима због очигледних крађа које им је држава дозволила, али о том неком другом приликом. У једној од тих преписки у вези повећаног рачуна за услугу Бокс 3 коју сам користио код ,,Телекома“ упозорио сам их да им се обраћам службено и да сва преписка мора бити у складу са чл.10 Устава Србије, односно на ћирилици. Ту моју ,,жељу“ су испоштовали и када су после десетак размењених мејлова и бесправног искључења одлазног саобраћаја на мом броју увидели да сам у праву дуг на рачуну је анулиран, па сам одлучио да са њима наставим сарадњу. Одабрао сам нови пакет услуга и отишао у пословницу да потпишем уговор. Међутим, када су ми одштампали уговор одбио сам да га потпишем јер је био на латиници. Сматрајући да је уговор службени документ и да је противуставно од мене тражити да га као таквог потпишем, упутио сам поново приговор ,,Телекому“ на шта сам добио следећи одговор:
Исти одговор сам добио и од друга два оператера:
Ако је чланом 10 Устава Србије регулисано је да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо зашто сам онда добио такве одговоре? Објашњење свих оператера је исто:
По њима, а у свакодневном животу видите и по тумачењима многих других, Устав не прецизира шта се сматра службеном употребом језика и писма, већ да је то регулисано Законом о службеној употреби језика и писама где се наводи да се под службеном употребом сматра употреба језика и писма у раду државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења, а пошто они (фирме) не врше јавна овлашћења тога нису ни дужни да се придржавају.
слỳжбен и слу̏жбен. -а. -о 1. (одр.) а. који се односи на службу и на вршење дужности у служби (1), који служи за административно пословање, одређен за службу: ~ печат, ~ пут, ~ спис, ~ просторија. б. који је у државној или некој другој јавној служби; који је овлашћен да заступа некога, да делује у нечије име: ~ лице, ~ представник. в. који се обавља у име (државне или неке друге власти): ~ разговор. ~ протокол. г. који је у јавној, званичној употреби: ~ језик, ~ писмо. 2. фиг лишен присности, срдачности. хладан, крут, уздржан: ~ тон, ~ опхођење.
(стр.1218 издање 2011.)
Разлог за доношење спорног Закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама 2010.године јесте био усклађивање са Уставом Републике Србије, односно увођење српског језика и ћириличног писма у службену употребу, али је због навода из претпоследње реченице изостављено да се ћирилица дефинише као ЈЕДИНО службено писмо српског народа, чиме је направљена рупа у Закону како би се у службену употребу увела латиница. Тако смо ми браћо и рођаци, господо и пријатељи, ЈЕДИНА ЗЕМЉА на овој кугли земаљској где се за један службени језик везују два писма чиме је сам Закон о употреби језика и писма у супротности са Уставом Србије (Закон је неуставан већ у члану 1). Напомињем да су чим је поднет предлог за измену закона из удружења ,,Ћирилица“ Скупштини Србије, председнику Републике Србије, Српској православној цркви, председнику САНУ, председнику Матице Српске, Вуковој задужбини и Институту за српски језик доставили захтев за оцену уставности са свим члановима у којима је Закон неуставан, али је без обзира на то Закон усвојен.

А чему уопште служи то изједначавање латинице од стране ,,надривуковаца“ и ,,сербокроатиста“? Ако су Срби једини народ коме је било забрањивано писмо, једини народ коме су паљене књиге само зато што су на ћирилици, о чему је писао Гијом Аполинер 1917.године, ако је папа аминовао ратне злочине аустроугара међу којима су били и рушење православних манастира и паљење црквених књига у циљу затирања писма и православне вере (наравно да је и вера везана за писмо), ако је издајничким актом од кога се још нисмо опоравили 1954. (Новосадски договор) само Србији наметнута равноправност језика и писама која је за остале републике СФРЈ важила само формално, али не и фактички (због чега је ћирилица из Хрватске и Босне скоро ишчезла), ако је још од 1972. језик у Хрватској носио префикс ,,хрватски“ а језик у Србији до скоро није смео да се зове српски, ако се након распада заједничке државе према категоризацији УНЕСКО-а (UNESCO) оно што је штампано на српском језику латиницом сврстава у хрватску културну баштину, коме онда иоле нормалном може пасти на памет изједначавање та два писма? Па само ономе коме латиничење служи за расрбљивање, покатоличење и асимилацију Срба. И то је неумитна чињеница коју треба што пре да схвате сви: окупатори су национални идентитет и интегритет Срба уништавали рушењем и паљењем, комунисти су у циљу спречавања српске хегемоније (изгледа да је једино хегемонија смела да буде српска) и ,,равноправности језика и писама свих народа и народности“ скоро комплетну интелигенцију побили и послали у логоре, а демократе то раде под плаштом борбе за људска права.
Ето зато ми не живимо у уређеној држави где је неуставно свако друго писмо осим онога које је Уставом одређено (како је у свим другим државама света), зато имамо свега 2% натписа фирми на службеном писму (само у Кнез Михаиловој улици у Београду је 86% назива на латиници), зато се установе под управом Владе Србије отварају на латиници (најновији случај Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Нишу је у супротности и са Уставом и са Законом о службеној употреби језика и писама), зато наша спортска репрезентација изгледа смешно када се појави у дресовима на латиници (што је поново у супротности и са Уставом и са Законом јер јој те дресове купује Влада Србије, односно Министарство спорта), зато не можете да пошаљете лиз државне установе на службеном језику те исте државе, зато смо окружени медијима у којима је заступљено све осим службеног језика и писма, зато не можете потписати уговор са банком или мобилним оператером на службеном језику и писму државе у којој живите, зато сте фрустрирани јер не знате чија је то држава и зато немам други назив за оне који су нас у ту ситуацију довели од идиота и издајника.
Ако је, наводим само горе поменути пример, фирма ,,Телеком“ 78% у власништву државе Србије, што ваљда значи и грађана Србије, а ја не могу да склопим уговор са том ДРЖАВНОМ фирмом на службеном језику и писму ТЕ ДРЖАВЕ чије сам ја државе грађанин? Или смо одавно колонија, само политичари то од нас крију као и многе друге важне уговоре и споразуме.
Пошто је дискриминација по основу употребе писма један од најтежих облика дискриминације према Закону о забрани дискриминације захтев Заштитнику грађана да ме заштити од дискриминације сопствене државе послао сам 15.новембра. Део одговора од 5.12. видите испод, али је поента да и поред жалби значајног броја грађана ни Заштитник грађана не може да уради ништа ВАН законских норми, односно све док је Закон о употреби језика и писма овакав накарадан он нема основа да предузима било шта из своје надлежности
