На сликама испод имате “ОБАВЕШТЕЊЕ О РЕШАВАЊУ ПРИГОВОРА“ од “Телеком Србија“, које сам добио пре пар дана након силне преписке још од октобра 2014. Тада ми је истекао уговор за Бокс пакет који користим, а у новембру 2015. ми је истекао и уговор за ћеркин број. Значи неких годину и по дана сам покушавао да добијем уговор на службеном писму земље у којој живим, али и поред свих аргумената које сам изнео мој захтев је одбијен као неоснован.
Али зашто Србин у Србији мора да пише захтев како би му се издао уговор на службеном језику и писму које му је загарантовано Уставом? И када напише захтев онда му опет неки надобудни правник то одбије ОБАВЕШТЕЊЕМ уместо РЕШЕЊЕМ, јер у овој “кора-од-банане републици“ нико не чита Закон о општем управном поступку. Разлог који је у “обавештењу о решавању“ наведен је тај што “Устав посебно не прецизира шта се сматра службеном употребом језика и писма“! Ако у речнику српског језика постоји дефиниција “службеног“ стара преко 30 година (објашњено у чланку Дискриминација) која каже да све што је јавно то је и званично, односно службено, а Устав каже да је службено само једно писмо, ШТА ЈЕ ТУ НЕЈАСНО???
Наравно да било коме добронамерном ништа није било нејасно, али у окупираној земљи марионетска Влада се 2010. потрудила да то постане: донели су Закон о службеној употреби језика и писама (у даљем тексту: Закон) којим се “појашњава“ када се службено писмо користи. Ништа ту не би било чудно да је Закон донет на основу Устава из 2006.године, али Закон је преписан из 1991.године, што практично значи да је донет на основу Устава Србије из 1990.године! Та неусаглашеност између Устава из 2006. и Закона из 1991. унела је хаос у једну од врло битних ствари за функционисање државе управо јер је тако неком одговарало. Иако се и са тим Законом не може тумачити другачије већ да постоји САМО ЈЕДНО службено писмо, а да се латиница може употребљавати САМО СА ЋИРИЛИЦОМ, односно сама само у случају знака заштићеног у називу фирме (бренда), врли веома добро плаћени и преплаћени правници су то почели да тумаче као што на сликама видите, стављајући тако Закон изнад Устава. Таква тумачења су једва дочекали разни “стручњаци“ који су почели да тврде како постоје два “равноправна“ службена писма, преко оних душебрижника који тврде да треба неговати “богатство двоазбучја“, па све до најновијих који тврде како је латиница српско писмо, а ћирилица старохрватско. Да просечан Србин од толике стручности тотално пролупа побринула се Матица српска која је у свом издању “Правописа српског језика“ (Нови Сад 2010.) увела да је алтернативно писмо ћирилином “латинично писмо из СРПСКО-ХРВАТСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ“ (стр.17), јер комунистима-србокроатистима, који су српски језик и писмо унаказили Новосадским договором 1954.године, још увек није јављено да већ неко време нисмо у заједници са Хрватима.
Да се разумемо: не ради се овде о протеривању једног и приморавању на употребу другог писма, не ради се о томе ко је већи Србин, ради се искључиво о УРЕЂЕНОСТИ државе, што ваљда тежимо да будемо. Одмах након уочавања несклада између Устава и Закона разне организације и удружења грађана су поднела Предлог Закона којим се избегава горе поменута двосмисленост тумачења, али 250 паразита у Скупштини до данас тај предлог није узело у разматрање. Онда је 2011. Заштитник грађана упутиоМинистарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу Препоруку за доследно спровођење Закона и обезбеђење мера које би се предузимале против оних који су Законом обавезни да се придржавају службеног језика и писма. Иако је Законом предвиђено ко врши надзор над његовим спровођењем и казнене одредбе у случају неспровођења до данас није изречена ниједна мера, што министарства надлежна за надзор правдају “недостатком капацитета и средстава“. 2013. је након јавне расправе поднет Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о електронским комуникацијама како би се уредио општи јавашлук у тој сфери, али ни од тога није било ништа. Прошле године сам поред многих и ја упутио захтев Уставном суду Србије да најзад предузме мере из своје недлежности како би се извршило усаглашавање Устава и Закона који је неуставан већ у члану 1, али до данас нисам добио одговор. Према устаљеној пракси тај одговор ћу добити за једно две до три године, а и ако га добијем, опет по устаљеној пракси, Уставни суд ће се прогласити ненадлежним. Тако су редом пропадали сви покушаји од 2010. да се питање службеног писма уреди у складу са праксом свих осталих држава у свету по принципу “једна држава, један језик, једно писмо“.
Зашто се толике године не решава нешто тако важно, а што се може решити са само неколико промењених речи у постојећем Закону? Горе сам већ дао одговор: зато што таква ситуација хаоса некоме одговара. А коме таква ситуација највише одговара? Па управо онима који све то време као папагаји понављају како стварају “правно уређену, стабилну и јаку Србију“. Питање службеног писма је одавно прешло оквире техничког решавања и постало је политичко питање које по свој прилици марионетске Владе НЕ СМЕЈУ ДА РЕШЕ, јер да постоји политичка воља одавно би било решено. Док се не појави неко ко ће радити у интересу српског народа до тада ће се расправе око службеног писма потезати по потреби како би се народ борио између себе, а не против оних који би требали да то питање реше.
До каквих ситација то доводи може послужити управо горњи пример: “Телеком“ све време са мном води и електронску и писану комуникацију на службеном писму, односно ћирилици, али ми не омогућава да уговор, најслужбенији службени документ који се са корисником потписује, добијем на том истом службеном писму. Земља чуда и апсурда, мада све више ово друго.
