9:00 Звони телефон. На фиксни ме зову само најближи када знају да сам кући. Грешка вероватно. Када сам изашао из купатила видим неки 011 непознат број, и јесте.
9:05 Опет исти број. Јављам се.
– Добар дан, да ли је то Лековит?
– Не, погрешили сте.
Туп, без речи.
9:07 Опет исти број. Не јављам се.
9:09 Исти број. Хајде баш да видим колико је ретардиран.
– Лековит?
– Друже, рекох ти малопре да је грешка.
– Извињавам се.
Туп.
9:12 Опет звони. Таман сам се спремао да му поменем све женско на породичном стаблу чујем:
– Овде главни одбор СПО, треба ми Миливој.
– Грешка.
Сад ја ТУП.
9:14 Опет.
– Извињавам се, али нама ХИТНО треба Миливој.
– Земљаче, шта не разумеш у изјави да си позвао погрешан број?
– Али ми овде имамо тај број, немогуће да је грешка.
– Добро, јесам Миливој, али нећу са вама издајницима да имам ништа и немој више да ме зовете. Је ли сад јасније?
– ….ту,ту…ту,ту…
Надам се да сам Миливоју учинио велику услугу и да ће ме се сетити за дан безбедности.
После неких пет, шест минута поново звони телефон. Гледам на екран, 015349037, не знам никог са тим бројем, остављам телефон на сто. Упорно звони. Одлучујем да се јавим.
– Добар дан, да ли је то Жељко Пантелић?
– Да?
– Зовем из принудне наплате пореске управе. (Тако је рекла, без представљања) Хтела сам да вас обавестим да смо од јуче почели обуставу камате.
– Драго ми је, а зашто ме зовете?
– Ви имате камату за порез на оружје.
Зар је могуће? Покушавам колико толико да останем миран после онога изнетог у чланку
Оружје 3.
– Не, немам ја никакву камату.
– Како немате?
– Па лепо НЕМАМ, јер НЕМАМ НИ ОСНОВИЦУ по којој се обрачунава камата, што сам вам у новембру у приговору и доставио.
– Коме сте доставили? Овде у собу 16?
– Не, на писарници, како ми је ваша колегиница са шалтера и рекла. И уз то сам приложио потврду о одузетом оружју из 2010. и решење.
– Је ли привремено или трајно?
– Шта?
– Решење.
– Госпођо, потврда је о привремено одузетом наоружању, када су разлози за то привремено одузимање прошли тражио сам да ми СУП врати наоружање, што они нису учинили па су донели решење које је трајно. И тај приговор вам је предат у новембру, а сада је април, што значи да су истекли сви законски рокови да ми одговорите.
– Мислим да би било боље да ви дођете до собе 16.
– А зашто да долазим до собе 16 када сте пре четири месеца били обавезни да ми у писаној форми одговорите на приговор?
– А сигурни сте да је трајно?
Покушавам да избројим до 10. Један…
– ГОСПОЂО, МЕНИ ЈЕ ОРУЖЈЕ ОДУЗЕТО 2010.ГОДИНЕ, НЕ ПОСТОЈИ ПРИВРЕМЕНО ОДУЗИМАЊЕ КОЈЕ ТРАЈЕ ШЕСТ ГОДИНА! АКО ЈЕ СУП БИО ДУЖАН ДА ВАС ИЗВЕСТИ ЗАШТО НЕ ЗОВЕТЕ ЊИХ ДА ПИТАТЕ ЗАШТО ВАС НИСУ ИЗВЕСТИЛИ?! О КАКВОЈ КАМАТИ ПРИЧАТЕ КАДА МИ ОД НОВЕМБРА НИСТЕ ОДГОВОРИЛИ НА ПРИГОВОР?!!!
– У реду, послаћемо вам одговор на кућну адресу. ТУП.
Према Закону о опште управном поступку, којег су дужни да се придржавају сви државни органи кад у управним стварима решавају о правима физичког лица, подношењем приговора 17.11.2015. започет је управни поступак (чл.54). Чланом 208 регулисано је да је “орган дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева“. У случају да постоји потреба за допуном документације или позивањем странке тај рок се продужава на два месеца. У мом случају ни једно ни друго није урађено, што је само показатељ тоталног распада система.
И то је оно што уништава човека: држава која има бар дупло већи административни апарат од потребног НЕ РЕШАВА НИШТА! Зашто не решава? Па зато што хиљаде медиокритета не знају ни основне законе на основу којих треба да обављају посао за које их народ плаћа, због чега не могу да схвате да треба да буду у служби управо тих грађана који их плаћају, а не у служби извршне власти која упорно покушава да нам отме паре! Тако, уместо да своју енергију усмерите да живите живот, сву животну енергију трошите на жалбе, тужбе и молбе у борби са медиокритетима којима стално фали један папир, а и када добију све папире они пишу обевештења, а не решења. То избегавање државних институција да донесу решење у складу са важећим законима доводи директно до психосоматских болести због чега људи беже у агресију, самодеструкцију, алкохол, фетише, дрогу, виртуелни свет или у оно најгоре-равнодушност. А они који могу, у другу земљу.
