Ко је издао и продао Македонију?

Поводом усвајања измена имена државе у македонској скупштини и расправа на друштвеним мрежама о томе да ли је то издаја или не, и чија, цитираћу наводе из књиге Арчибалда Рајса ,,Чујте Срби, чувајте се себе“, објављене 1928.године.

,,Ваши политичари-странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију, или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска-и то само војска-ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би му учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују поново нађену браћу, која су заборавила своју националност. У чему се састојао задатак? Напросто у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину, откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини.

Шта су, међутим, урадили ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа, итд. и у ту земљу, која је морала да им буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. биле су им потребне њихове ,,куглице“. Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком ,,народном дому“, подигли најлепше зграде ,,радикалског“ и ,,демократског клуба“, па тако унели у ту искупљену земљу не слогу, него неслогу.

Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу, која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918.године, када су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису код Срба нашли оно што су желели, многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је врее учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им Бугарска једино може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комитета  не налази само наклоност код многих, већ и помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима* да и сада (1926.) успешно делују у тој земљи.

Нису вам политичари-странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије, него су поново омогућили да се отвори македонско питање на међународном плану. Као што добро знате, тако су бугарска пропаганда, али и вама супротстављени интереси стекли симпатије за бугарску Македонију у многим великим земљама: у Енглеској, поготово у Америци, а донекле и у Француској. Букнули су Балкански ратови, па још жешће светски рат, у којем је Бугарска у табору непријатељском савезница Антанте. После победе Нејски мир поново додељује Јужну Србију Србији, јер савезници из пристојности нису могли да поступе другачије. Прихвата се, дакле, да македонско питање више не постоји, али уз обећање да ће се пратити развој ситуације и да првом приликом то поново доћи на дневни ред. Да вам је влада поступила како треба и да је у потпуности асимиловала то становништво тако да деловање споља не би имало утицаја на њега, 10 година после рата жељена прилика за интервенцијом била би изгубљена. Међутим, како сам већ показао, ваши страначки политичари су спречили ту асимилацију, па вам бугарофили из Енглеске, Америке и других земаља кажу: ,,Током ових десет година сте показали да сте неспособни да асимилујете македонски живаљ, за који тврдите да је ваш. Тиме сте доказали да то није истина и да он није ваш. Вратите ту земљу онима који су Македонцима права браћа, вратите их Бугарима.“ Ваши политичари су тако поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а богзна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар, будући да су вам ти исти политичари отуђили пријатеље.“

Знајући ово горе, Тито и комунисти су после Другог светског рата Македонцима дали републику по систему ,,Што слабија Србија то јача Југославија“, а Срби се више никада нису борили, нити изборили за Јужну Србију. После распада СФРЈ Македонија је остала у тим авнојским границама, али су већ тада почеле да роваре сепаратистичке снаге, што сам објаснио у чланку Македонија. Толико о томе ко је издао или продао Македонију.

*Александар Протогеров, један од челника ВМРО. У српској историји забележен  као један од највећих злочинаца. За време Топличког устанка он је командовао комитским бугарским јединицама које су 1917. године вршиле покоље жена, деце и стараца. Његовом руком су попаљена готово сва села у том делу јужне Србије.