Српски рулет-Небојша Јеврић
А све је овако почело…
Стрикане мој, ти се сјећаш када је у Франкфурту било пуцање између људи Љубе Земнуца, који су радили за Републички СУП Србије и између Рамиза Делалића, који је радио за начелника Савезног СУП-а.
Бојим се, стрикане мој, мозак ми се загнојио од оног што сам видио, али се још сјећам обрачуна између криминалаца у Франкфурту. Онога обрачуна, а сви га добро памтимо, када су Шошкићи, момци из Васојевића, робије по годину по дана добили од стране њемачке полиције. Захваљујући томе што су се трудили да помогну Србима који су радили за Делалиће криминалце, што су били грађевински предузимачи у Фракфурту. Грађевински предузимачи који су раднике запошљавали на црно, грађевински предузимачи који никада никоме дневнице нису платили, ни дуг вратили.
Био је велики крвави обрачун, била је велика и крвава свадба, много прије крваве свадбе на Баш чаршији.
Начелник је отишао код Туђмана, а његови сеизи Делалићи, лижисахани Делалићи, полицијски доушници, који су радили за њега док је био начелник у нашој такозваној држави, су убили Николу Гардовића по наређењу које је стигло из равног Загреба.
Тужно ми је, стрикане мој, мозак ми се загнојио гледајући главу Тарза Мочевића* стављену у пластичну кесу од 25 динара из које је цурио мозак и крв.
Тако је почело.
По задатку из Загреба, по задатку бившег Титовог генерала.
Не могу препознати овај град стрикане, град у којем смо ми некада пили (Do you remember Dolly Bell), када је Алигрудић рекао: ,,Да ли ће сунце у овом граду икад изгријати?“
Тада смо сви овај град обожавали, тада смо се дружили са Човечјом Рибицом, најбољим словеначким сниматељем, којег је покојни Слободан Алигрудић ћерао да удара главом у три ујутру и разбија олуке по Сарајеву.
Никад нисам вјераовао, стрикане мој, да ће се десити: ја у кеси од 25 динара носим осјечену главу Тарза Мочевића!
Опет сам у Босни, овога пута са Иљом Русом, козаком са Урала. Опет сам сам, мука ми је од ратних профитера који тоне ракије, цигара, тампона, дјечје хране добијене из Србије овдје продају. Мој друг из екипе која је статирала у филму ,,12 жигосаних“ лапи пуну ,,Рабу“ ,,Марлбора“, доћера за Босну, ниједну цигару ниједан борац не добије. Сви пакети са цигарама завршили су по кафићима које су синови садашњих функционера СДС-а, а бивших функционера Савеза комуниста Југославије, отворили по Бановом Брду.
Сада сам, стрикане мој, опет овдје.
Мозак ми се загнојио, кроз уши ми смрт цури.
Сваке ноћи идемо на Игман. Не треба више од нас 12 жигосаних, а сваки од нас 12 хоће да тај Бутмир разбијемо. Да разбијемо Бутмир, да спојимо Илиџу и Војковиће. Да разбијемо нас.
Смрт је наша омиљена игра.
Ми волимо са смрћу да се играмо, волимо као Делалићи што су крваву свадбу започели, прво у Франкфурту, па онда на Баш чаршији, по наређењу које је стигло, као и увијек, из Загреба.
Али, не могу стрикане, они играти коцку са нама, никад они неће схватити да је у историји свјетске литературе руски рулет први пут поменут у књизи ,,Јунак нашег доба“ Љермонтова, који је погинуо у двобоју. Никад они неће схватити то да је први пут у историји руски рулет играо поручник Вулић из Бијелог поља, а Бијело поље је у Црној Гори. Никад они не могу коцкати се са нама, јер никад за игру нису чули, која се зове СРПСКИ РУЛЕТ.
Такву врсту игре само је Џејмс Дин играо. Није ми жао што смо открили руски рулет, али ми је жао што смо открили српски. Лова се стави под пикслу. Сви који у игри учествују узму кашикару. На пуцањ, отварају се дланови. На пуцањ, осигурачи се изваде. Ко последњи баци бомбу његова је лова.
То се, стрикане мој, зове СРПСКИ РУЛЕТ.
То је, драга моја Ниночка Незванова, игра у којој је 15 мојих другова погинуло. Мало је што смо измислили руски рулет, него смо морали и српски рулет да измислимо.
Јављам ти се са Игмана, црна принцеза, О ниночка Незванова. Уз планину се пењем коју Турци држе. Овога пута слаћемо ми њих на игмански марш. Да нам донесу леда за виски, за Илиндан. А виски ћемо да узмемо кад дођемо до Бутмира. Доста смо ми по Игману марширали.
Прича је објављена у књизи ,,Рат у Босни-Како је почело“, група аутора, ,,Канал“ 1992.
*Предраг Мочевић-Тарзо је имао 21 годину када је у априлу 1992. заклан у кади у свом стану на Грбавици. За злочин не осумњичен извесни Димшо, телохранитељ Алије изетбеговића, који за то дело никада није одговарао.
