Журка

Службени стан у Славонској Пожеги након завршетка Војно-техничке академије у Загребу добио сам после нешто мање од две године рада, 1990. године. Од тог двособног стана узета је једна соба и дата капетану кога је због троје деце следовао већи стан, тако да је мени остао једнособан, реновиран стан од 40 квадрата на другом спрату у улици Стјепана Радића број 62. За моје потребе као младог, неожењеног старешине био је сасвим довољан, али га је требало попунити стварима за живот.

Из Шапца сам превезао ствари из моје некадашње собе: кауч, орман који је имао стаклени део за књиге, сточић, полицу са стерео-уређајем и већим делом плоча и касета. Све осим кауча сам уз помоћ другара са посла врло брзо попео у стан, али када је на ред дошао кауч, због узаних степеница и квалитетне израде по жељи тада већ покојног оца, према чијим сугестијама су урађена четири таква кауча, намучили смо се “Кристових мука“ и на једвите јаде га некако попели. Када смо нас четворица исцрпљени сели на њега у дневној соби зарекао сам се да га више никад носити из стана: или ћу га продати, па ко га буде купио нека се мучи, или ћу га бацити кроз прозор на улицу, па ако неком буде требао нека га носи. Стан је имао одељену клоњу од купатила са најосновнијим стварима за одржавање хигијене, тако да је са опремањем дневне собе започео мој самачки живот. И, наравно, чим је кауч “поновљен“ заборавио сам колико га је било тешко унети, као и на недостатак осталих ствари у стану.

То је било време Анте Марковића када је плата поручника била у вредности 1300-1400 немачких марака, тако да је дозвољавала да се на чекове узме још део недостајућих ствари: купио сам за кухињу дрвени сто са две столице, мали али врло леп, који се уклопио као да је ту био пројектован, део са судопером где сам држао посуђе и накнадно сам дотерао стари фрижидер висине тог дела. У шпајзу ме је са пријемом стана дочекала дрвена полица у зиду коју је вероватно бивши станар направио, али га је мрзело да је расклапа, где сам уместо разних намирница и тегли држао стрипове и ауто-часописе које сам тада пратио. У јуну се одржавало светско првенство у фудбалу, па сам са двојицом водника ишао Фићом у Загреб да купим телевизор, што заслужује посебну причу. Стан је после неколико месеци био опремељен са већином ствари и ја сам одлучио да направим журку за усељај, како су, јелте, обичаји и налагали.

Те године је негде у априлу или мају странка ХДЗ (Хрватска демократска заједница) победила на изборима у Хрватској на челу са Фрањом Туђманом и непосредно након тога почели су се појављивати усташки симболи и певати усташке песме, због чега су већ 13.маја избили нереди на утакмици између Динама и Црвене звезде у Загребу. Тадашњи начелник Генералштаба ЈНА Благоје Аџић наредио је да се наоружање и муниција из магацина ТО у Хрватској повуче и ускладишти у магацинима ЈНА, да би нови хрватски сабор  30.маја на свом првом заседању објавио да ће новим Уставом Хрватске Срби уместо конститутивног народа бити проглашени мањином. Срби су у августу расписали референдум на којем се скоро 100% Срба определило за аутономију унутар Хрватске. Референдум је хрватска полиција покушала да спречи и тако је почела “Балван револуција“. Све то се наравно пресликало и на ситуацију у Славонској Пожеги где су се на јесен по поштанским сандучићима старешина почели појављивати знаци латиничног слова У, по граду су се почели појављивати графити “Србе на врбе“ и уопште се осећала тензија због изразите антијугословенске политике у медијима. Старешинама није било јасно зашто војни и политички врх не предузимају ништа ни после снимка емитованог на телевизији 25.јануара 1991. у ком се види да се Хрватска увелико наоружава преко Мађарске под командом генерала Шпегеља и Јосипа Бољковца (Министра одбране и Министра унутрашњих послова Хрватске).

У таквој атмосфери нетрпељивости и ишчекивања одлучио сам да журку за усељење спојим са рођенданом, да не бих најближим другарима беспотребно стварао двоструку обавезу. Рођендан ми је 12.фебруара, али пошто се тај датум падао у сред недеље журку сам заказао за прву суботу после тога. Обавестио сам на време друштво из Шапца, као и оне са којима сам се дружио у Славонској Пожеги. Тог дана сам накуповао пића и грицкалица, донео од комшија нешто столица, музике сам имао напретек (само снимљених “сентиша“ од Ди-џеЈа са ,,Радио Кутине“ сам имао петнаестак касета), тако да сам мирно могао да чекам госте.

Како то обично бива, од десетак најављених другара из Шапца дошли су само двојица: Јане и Бане. Јане-Јанковић Синиша, даљи рођак из села кога сам звао братом, пошто ни он ни ја нисмо имали рођене браће, и Бане-Бранислав Лукачевић, школски другари са којима сам се најинтензивније дружио. Дошли су возом, донели кристалне чаше и неко пиће за усељај, али и кифлице тетка Маријане, Банове мајке, које је специјално спремила за мене. Прошетали смо кроз град, одиграли пар партија билијара и вратили се до стана.

Остали су почели да стижу полако, како звани тако и незвани, па је око 22 часа у стану била Југославија у малом, сачињена од тридесетак младих свих националности. Док је друштво било мање музику сам пуштао ја, почевши од лаганог попа, затим страног и домаћег рока, па до неког класика хеви-метала и наравно сентиша, што је била устаљена шема са раније организованих игранки у Шапцу. Пошто није било места у тој једној соби људи је било по читавом стану. Оно што је било у понуди било је изнето тако да се свако служио према својим потребама, неки су стајали и причали, неки играли и плесали, неки се ваћарили, а неки су покушавали да надјачају музику покушавајући да боље отпевају речи од оригиналних певача.

Стан се налазио на средини ходника наспрам степеница, са улазних врата се лево улазило у ту једину собу и кухињу, а десно су били одвојена клоња и купатило. Зид према улици у тој дневно-спаваћој соби био је комплет у прозорима. Вече је било пријатно и због дуванског дима неко је скинуо два крила тако да се музика могла чути и напољу. Да ли се избор музике свидео пролазницима, тек у касне сате са затварањем кафића стан је био препун људи. Залиха пића се потрошила, грицкалице су одавно нестале па су алкохолно изгладнели прешли и на чишћење фрижидера. Другари који су становали у близини доносили су од куће своје залихе пића и хране, а пуштање музике је након прегледа плоча и касета на полици преузимао ко је како стигао.

Са надирањем малигана после поноћи су се зачули звуци познатих српских песама “Ко то каже, ко то лаже“, “Ој војводо Синђелићу“, “Тамо далеко“ и осталих са касете коју су 1988. поводом 600 година од Косовске битке снимили шабачки попови. Како је касета изгледала имате на сликама испод.

Ко је касету први пустио не сећам се, можда сам и ја после досађивања оних припитих “Дај нешто народно“. До тада се највише скакало и певало уз “Игра рокенрол цела Југославија“ Електричног оргазма, Азру, ЕКВ, Дугмиће и “Скелеџију“ Гаравог сокака, али сада су сви присутни, или бар већина коју сам могао да видим у соби, почели да вриште у еуфорији као да су дочекивали ратнике по повратку из битака наведених у песмама. Касета је одсвирала своје обе стране, музике се докопао један колега водник, иначе Муслиман, па је после испуњавања жеља девојкама поново пустио ту “поповску“ касету. И онда је око два ујутру неко позвонио на врата.

Мислио сам да се неко завитлава јер су врата била отворена пошто су неки стајали и испред стана, а и људи су нон-стоп циркулисали, једни одлазили други долазили, тако да није било потребе за звоњењем. Онда су они из ходника рекли да траже власника. Отишао сам да видим ко ме тражи и сусрео се са двојицом милицајаца, од којих је један био кум мог земљака Рада Којића, водника из Клења, који је био унутра на журци.
– Добро вече-рече службено тај кум, ако се добро сећам звао се Жеља Калић.
– Еј ‘де си-одговорих неслужбено јер смо се од раније познавали.
– Каква је ово галама?
– Славим рођендан и усељај, хајде на пиће пошто су клопу потаманили.
Причали смо на вратима пошто је унутра било и прегласно и пребукирано.
– Не, на дужности смо, дошли смо по пријави.
– Каквој пријави?
– Због гласне музике.
– Ма дај, какве гласне музике-нашалио сам се док је унутра трештало.
– Хајде завршавај или ћемо морати да те водимо.
– Слушајте, колико ја видим имате два избора: да се окренете и одете па поднесите пријаву или шта већ треба тамо где треба или да уђете и попијете пиће са нама, таман смо се загрејали. То треће неће да може.
– Гаси музику, видиш ли колико је сати, људи около спавају.
Прво, озвучење није било толико јако (мислим да је било 2х35 Вати), више су се дерали они умишљени певачи и свирачи на ваздушним гитарама, а друго ако се за шест, седам месеци од када сам добио стан нисам чуо то једно вече су околни станари могли да се претрпе.
Пошто другови органи иза врата нису видели колико људи има унутра рекао сам неком ко је тренутно пуштао музику да смањи и тада викнуо да је милиција дошла да прекине журку. Сви су почели да негодују, а неколико старешина је кренуло према вратима, знатижељно да види ко је тај ко је желео да им прекине забаву. Међу њима је био и Раде Којић који је угледавши кума рекао:
– Хајде куме не сери, улази унутра да попијемо пиће.
Видевши да неће моћи ништа да уради патрола милиције је после краћег наговарања ушла на журку управо док је свирао “Марш на Дрину“. Опустили су опасаче, поскидали шапке, попили пар пића, замолили да смањимо музику, што смо и урадили, и у пријатној атмосфери са осталима, од којих су већину знали из града, провели више од сат времена. Током њиховог боравка такође су се чуле српске песме, а музику је поново пуштао ко је стигао, између осталих су то чинили и Јане и Бане. Неко ми је тражио кључ од Фиће који је био паркиран иза зграде да води девојку, неко је пијан спавао у кади, углавном је нас десетак остало до јутра.

Према просутом пићу, исповраћаној клоњи и купатилу, свуда расутим стакленим и пластичним чашама, флашама и тањирићима Јане, Бане и ја смо након одмора од неколико сати закључили да је журка била успешна. Помогли су ми да поспремим  и у недељу у поподневним сатима се упутили назад за Шабац. Понедељак је прошао радно као и сваки други, а у уторак пре подне је у касарну слетео хеликоптер са генералом Владом Трифуновићем.

Командант Аутонаставног центра у Славонској Пожеги био је пуковник Зарија Драшковић. Када су му јавили да је из Загреба стигао хеликоптер са тадашњим Замеником команданта 5.Армије стрчао је из команде, претрчао писту и отишао на ливаду која је изигравала пешадијски полигон између стамбеног дела и аутопарка, где се хеликоптер спустио. Кренуо је стројевим кораком, иако то није био обавезан јер се “стројак“ није газио у теренским условима, према генералу Трифуновићу, војнички поздравио и почео да рапортира, да би генерал без поздрава бесно прошао поред њега уз само једну реченицу:
– Дајте ми поручника Пантелића!

Десетар, дежурни чете, нашао ме је у учионици где сам држао наставу из мото-технике и задихано рекао да се хитно јавим командиру чете. Пошто је командир чете, капетан, био познат као старешина који стоји у ставу мирно док разговара телефоном са командантом центра мислио сам да је неки од мојих војника нешто направио преко викенда, па је стигла пријава. У чети ме је дочекао сав преплашен капетан са захтевом да се хитно спремим за рапорт јер мора да ме води код генерала. Питао сам о чему се ради, али сам добио одговор да ни њему нису рекли. Пресвукао сам се, обукао обавезне “ски-панталоне“ (панталоне које су се сужавале при стопалу, намењене само за свечане прилике и рапорте) и са командиром чете, такође обученим у исте панталоне као да и он иде на рапорт, кренуо према команди центра.

Попели смо се на спрат до дебелих тапацираних врата где нас је сачекао заменик команданта. Рекао ми је да ја да уђем, а да капетан не треба, на шта се овај замало није упишкио од среће. Ушавши унутра за столом у кабинету команданта у прочељу стола је седео генерал-мајор Владо Трифуновић, десно од њега командант центра, заменик и моралиста, а лево орган безбедности, персоналац и ваљда командант мог батаљона. Какав је ово преки суд јебо те, помислих у себи.
– Друже генерале, поручник Пантелић Жељко јавља се по Вашем наређењу-изговорих у ставу мирно.
– На месту вољно. Да ли знате зашто сам Вас позвао?-упита генерал.
– Није ми познато друже генерале.
– Да ли су се у Вашем стану за викенд певале националистичке песме?
Иако сам имао веома солидан троцифрен коефицијент интелигенције, што је неколико пута мерено на академији, тада баш и нисам одмах схватио какве то везе има са позивањем на рапорт, али ми је она закржљала интуиција (закржљала у односу на женску) говорила да ћу убрзо сазнати.
– У суботу сам правио журку за рођендан и уједно усељај у прошле године добијен стан, па су се поред осталих слушале и српске песме.
– Слушале или певале?
– И слушале и певале.
– Одакле Вам та музика?
– Касету сам купио на бензинској пумпи на ауто-путу.
– На којој пумпи?
– На Спачви.
– Хоћете да кажете да се касета са српским националистичким песмама продаје на бензинским пумпама у Хрватској?
– Друже генерале, не знам зашто те песме називате националистичким када су то српске народне песме старе и по неколико стотина година. И наравно да се касета продаје у слободној продаји у Хрватској јер ју је издао загребачки “Југотон“.
– Јесте ли сигурни?
– Могу Вам донети касету.
Видео сам да је та информација коју нису знали на све присутне оставила утисак и мислио сам да ће бити довољна да се прекине бесмислено саслушавање, али, како сам и претпоставио, онда је почео говор сличан свим осталим које сам слушао на рапортима:
-Да ли сте свесни у каквом тренутку Ви ширите национализам? (Да, ја ширим национализам, а они графити по граду су ми вероватно честитке за усељај) Да ли сте свесни да се земља распада и да је ЈНА једина која спречава грађански рат? Да ли сте свесни колику сте штету Вашим националистичким иступом нанели ЈНА у тренуцима када покушава да очува суверенитет и интегритет земље? (Без суверенитета и интегритета ниједан рапорт није могао да прође) Ко Вам је дао то право? Да ли сте свесни да сте тако неодговорним понашањем могли да изазовете сукобе већих размера? Да ли сте свесни да сте вређањем националних осећања других народа могли да започнете рат?
У првом моменту нисам могао да верујем шта ме пита поред свега што се у држави догађало. Мислио сам да се “испуцао“, али после кратке драмске паузе настави:
– Ко је пуштао те песме?
– Музику сам највише пуштао ја, али су је пуштали и други.
– Који други, хоћу имена.
Тог тренутка сам могао да наведем бар пет имена људи који су пуштали музику, али сам одабрао два једина која нису била из Славонске Пожеге.
– Јане и Бане.
– Ко су Јане и Бане? Пуна имена.
Кажем ја ко су и каква су ми “својта“.
– Где станују?
Кажем да су из Шапца, али да су на студијама у Београду и да живе у улици Саве Ковачевића 47, што је наравно била измишљена адреса која ми је прва пала на памет.
– Јесте ли записали?-питао је безбедњака. Када је добио потврдан одговор рекао му је да наведене податке што хитније провери.
– Проверићемо све податке-поново се обратио мени-а узећемо и извештај патроле која је интервенисала. Како сте могли себи да дозволите да у толикој мери нарушите морални лик припадника ЈНА да патрола милиције интервенише због националистичких песама?
– Патрола милиције јесте интервенисала по пријави, али не због врсте музике већ због јачине, што вам могу потврдити и чланови патроле коју су били са нама на журци.
– Молим? Хоћете да кажете да је патрола била на журци, а не да је прекинула журку?
– Управо то хоћу да кажем.
– И за то време су се такође слушале националистичке песме?
– Колико се сећам они су ушли баш када је свирао “Марш на Дрину“, ако ту песму сматрате националистичком.
– И шта су урадили?
– Замолили су да смањимо музику, што смо и урадили, узели су пиће и били са нама нешто више од сат времена.
– Да ли је то тачно?-упитао је безбедњака који је избегавајући поглед потањао кроз масивну стилску столицу.
– Знате, нисмо то знали…проверићемо…
Лампице су почеле да ми се пале: Аутонаставни центар (АНЦ) је био под директном командом 5.Армије и у понедељак ујутру је командант реферисао Команди армије на основу онога што му је безбедњак рекао. А безнедњаку ме је пријавио неко од комшија, односно колега које су радиле са мном, можда чак и неко ко је био на журци. И уместо да безбедњак прво поразговара са мном пожурио је да непровереним и непотпуним информацијама ушлихта код команданта и генерала. Гледао сам га са гадошћу, а он је упорно гледао у своју бележницу.
– Друже генерале, могу ли нешто да кажем?
– Реците.
– Не знам ко Вам је шта пренео, али на тој журци је било свих народа и народности, што би се рекло од Вардара па до Триглава. Нико ниједног тренутка није рекао да му та музика смета, нити је неко због тога напустио журку. Кроз стан је прошло више од тридесет људи и није било ниједног инцидента, ако не рачунамо једну флашу бачену кроз прозор на улицу, након чега сам ја интервенисао и то се више није поновило. Патрола милиције јесте дошла по пријави, али за гласну музику, а не због тога што су песме вређале нечија национална осећања, тако да нема говора о националистичком испаду. Све што сам рекао могу Вам потврдити старешине које су биле на журци, тако да није било ни нарушавања моралног лика припадника ЈНА.
Тајац.
– Чекајте, Ви хоћете да кажете да је друштво на журци било национално мешовито?
– Управо сам то рекао.
Набројао сам и неколико старешина које су моје наводе могле да потврде.
Осећао сам како бес генерала до тада усмерен на мене прелази на безбедњака, који се знојио испод наочара. Осим моралисте без морала (о чему ћу писати други пут), осталим старешинама из јединице било је видно неугодно. Непријатну атмосферу прекинуо је генерал.
– Пантелићу, Ви сте млад старешина, а већ се о Вама расправљало у Команди армије. (Мислио је ваљда на ону ситуацију са Савезом комуниста описану у причи Књижица) То није добро. Напишите детаљну изјаву о овом догађају, Ви комамданте узмите изјаве и од осталих старешина које су биле присутне на тој журци, па ћемо видети да ли постоје елементи за покретање поступка пред Војним судом. А Ви добро размислите да ли сте способни да обављате дужност официра јер се овакви и слични испади неће толерисати. Слободни сте.
– Разумем друже генерале.
Након тога је генерал Трифуновић одлетео назад за Загреб.
То је био једини пут да је неко слетео хеликоптером у касарну у Славонској Пожеги.

Након написане изјаве у вези журке никада никакав поступак није покренут против мене због пуштања српских песама.

Месец и по дана касније на Плитвицама су пале прве жртве, па је тако грађански рат у Хрватској и званично почео. Жеља Калић, милицајац којије био оно вече у патроли, тада је свом венчаном куму Раду Којићу, воднику ЈНА, рекао да има спреман нож за њега. Стицајем околности Раде Којић је тај нож избегао. Војну пензију је дочекао у Шапцу, остали смо пријатељи до данашњих дана.

Кауч, како сам се и зарекао, нисам никада више изнео из стана. Као ни све остале ствари јер се након одласка на терен у Словенију више нисам вратио у Славонску Пожегу. Старешине које су касније долазиле по ствари причале су ми да моја слика стоји окачена на неком пункту у Плетерници (место на путу од скретања са аутопута до Сл.Пожеге) и да ми је глава уцењена, због чега никако не бих смео да се враћам. Неки су говорили да су ми након упада “зенги“ ствари избачене кроз прозор и запаљене на улици. Тачност информација због каснијих дешавања на ратишту нисам успео да проверим. После неколико послатих захтева Влади Хрватске и Министарству правде добио сам решење да ми је стан одузет јер више од три године нисам боравио у њему.

Генерал-мајор Владо Трифуновић је 22.9.1991. предао Вараждински корпус, некада једну од најјачих јединица у ЈНА. Неки га због спасавања 280 војника и старешина приликом предаје сматрају херојем (НВО предлажу да се по њему назове и улица у Београду), други га због предаје такве јединице сматрају издајником. У Београду му је више пута суђено и једном је осуђен за издају, да би га после притиска јавности председник СРЈ Зоран Лилић аболирао 1997. године. Врховни суд Србије је 2010. године укинуо пресуду против њега и његових официра. Срамота је што је од високих официра суђено само њему, а не и Кадијевићу, Аџићу и осталим из тадашњег војног и политичког врха за велеиздају. Као човек могу да имам разумевање према тешкој људској судбини коју је касније имао, али као официр и учесник тог рата не, све док се не утврди колико је припадника ЈНА и цивила погинуло од наоружања које је оставио Хрватима. Због тога за мене никада не може бити херој, а  поготово не после изјаве у једном интервјуу у ком наводи да је тако поступио “јер га је мајка заклела да никог не завије у црно“, што се коси са војним позивом.  Умро је на ВМА 15.1.2017.

Из те ситуације око журке могло се видети колико је ЈНА била заостала, инертне институција, која је вишедеценијским погрешним системом вредности окарактерисаним кроз партијско једноумље довела до тога да старешине као ја који су слушали српске песме буду неподобни за војни позив, а они који су били цинкароши и дупеувлакачи су били подобни. И док су подобни предавали јединице за време рата и по Србији добијали станове, ми неподобни смо на ратишту били рањавани, заробљавани, мучени и извођени на стрељање, а од 1991. се добар део, међу којима и писац ових редова, води без решеног стамбеног питања. Од тада па све до пензионисања сам имао аверзију према безбедњацима, којима је осим ретких часних и врло часних изузетака већа брига била ко са чијом женом спава него са које стране прети опасност јединици.

Јану и Бану сам тек неколико година касније испричао шта се десило после журке. И даље смо пријатељи и само их понекад жацнем питањем шта ће ако из Хага дође оптужница што су пуштањем “националистичких“ песама изазвали рат у бившој Југославији.