БЕС

Најзад сам за време бомбардовања 1999. дочекао свој ред да идем кући на спавање. Иако сам био само петнаестак километара удаљен од Шапца нисам могао напустити јединицу када сам желео, тада у чину капетана прве класе, већ се правио распоред за обилазак породице. Пожелео сам моје клинке које су тада имале три и шест година.

Биле су са мајком, дедом и бабом смештени код њихвог пријатеља у близини средње Пољопривредне школе. Не знам зашто им се то учинило сигурније, али тако је било и ја уђох у празан стан. Скинуо сам чизме, опасач и униформу и легао на француски лежај у спаваћој соби. Нисам имао снаге да се туширам па сам то одложио за касније, а ионако сам лежао на прекривачу кревета. Назвао сам супругу да јој кажем да сам стигао и да видим када ће они доћи. Одговорила је да ће доћи чим се млађа ћерка пробуди, на шта сам јој рекао да сам и сам на ивици да заспим, тако да је боље да пусти дете да спава, а ја ћу се јавити када се пробудим. Са прекидом везе се почела прекидати и моја веза са стварношћу. Непрестани боравак на точковима и решавање нагомиланих проблема услед тоталне неажурности Војног одсека у картотеци возила узимали су свој данак. Свакодневна тензија је полако почела да извире из мене по лежају и полако почех да тонем у сан.

Нешто није било у реду…Није. Шта није? Не знам. Zашто ми онда аларм у глави звони на узбуну? Не знам како бих то описао. То је онај харагеи који је Лустбадер описивао у својим књигама о нинџама, неко шесто чуло које упозорава на опасност и пре него што смо у опасности. Каква опасност када сам кући у свом кревету? Да није поново неки ,,флешбек“ из рата 1991/1992., које сам повремено имао? Јесте, то је тај исти осећај дубоког страха за свој живот, који те упозорава да нешто предузмеш како би избегао опасност. Али каква опасност ми прети док спавам у свом кревету? Мора да је сан…

Звук. Звук који се није уклапао у сан. Звук који је и у сну будио исконски страх, звук који је одузимао дах, звук који је кидао поподневну тишину. Звук обрушавања који је био све ближе. И тог тренутка, само захваљујући чињеници да сам преживео један рат и више пута био у животној опасности, кроз сан левом руком хватам ивицу прекривача и ролајући се удесно спадам у простор између кревеца и кревета, у који, да сам хтео свесно, никада не бих успео да се углавим. Јака експлозија је избила прозор и балконска врата која су гледала према касарни на Сави. Још сам био у полусну док је стакло летело по читавој соби, а ја лежао уролан као палачинка. Осетих бол у стопалу које је остало да вири ван прекривача и то ме потпуно разбуди. Звук се полако удаљавао, али сам за сваки случај још неко време остао шћућурен у том заклону између кревеца и кревета. Када је поново завладала тишина почео сам опрезно да се одмотавам, јер је стакло било свуда око мене. Једва сам се некако одглавио из тог простора пазећи да се не исечем и одмах сам погледао стопала. Десно стопало је крварило, парче стакла се забило између трећег и четвртог прста, док је на левом било неколико мањих парчића на површини. Извадио сам стакло, одшепао пажљиво до кухиње, испрао ране ракијом и завио стопало салветом. Вратио сам се до спаваће собе и гледао призор: стакла балконских врата и прозора били су изваљени, у дрвеним штоковима скоро да није остало ничега, а пошто су били типа ,,крило на крило“ читава соба је била преплављена стаклом, од чега је највећи део био баш на кревету који се и налазио испод прозора. Штокови су били померени из лежишта, али нису били изваљени, захваљујући мајсторима ,,Изградње“ и ,,Бане Секулић“ оковима. Стресао сам се при помисли шта би било да су ми супруга и деца били ту, вероватно бих се са ћеркама баш на кревету играо и можда би и заспали заједно. И онда сам осетио бес…

Ко сте ви стоко плаћеничка који бомбардујете моју земљу? Где сте то расли, чему су вас учили и како васпитавали? Да вас нису можда хранили осиромашеним уранијумом па сте заборавили чињеницу да је део ваших предака и одавде потекао? Зар мислите да ћете сатирањем једног народа успети да сатрете и истину? И због чега? Наводно због једног толико провидно монтираног снимка који је сваком ко има троцифрени коефицијент интелигенције смешан (крв на снимцима ,,масакра“ у Рачку тече узбрдо)? Да би заштитили људска права оних који претходних двадесет година убијају српске полицајце, силују српске девојке и пљачкају српску имовину? Оних који деценијама нису плаћали струју држави у којој живе и још добијали помоћ од те државе јер су, забога, неразвијени? Јесмо ли због њих моја породица и ја малопре требали да будемо ,,колатерална штета“, израз који сте измислили како би оправдали масовна убиства цивила баш на овим просторима? Како вас није срамота?

Бес који сам осетио тада у мају 1999. када је бомбардован Шабац, и када само тим чудним осећајем нисам теже повређен, осећам и сада, понајвише што за те злочине никада нико није одговарао, а наше “демократске“ власти су диригованом Хашком трибуналу изручиле команданте који су часно и одговорно обављали свој посао штитећи народ.

Због свега тога не смемо заборавити. Због Милице Ракић и осталих осамдесетседморо деце, због пилота који су свесно са неисправним авионима кретали у смрт, због противавионаца који су оборили ,,Невидљивог“ у који је уложено неколико милијарди долара као чудо технике, а који је после неславног атерирања у Буђановце повучен из употребе, због оних који су правили и данима померали макете како би мајмуни са 10 000 метара бацали бомбе у празно, због хероја са Кошара, због “Жуте куће“, због свих оних који су на мостовима и по трговима носили мете, због тога што тих дана држава и никада боље није функционисала и што је народ најзад био јединствен, због понижавања великог броја јунака које није покорила највећа сила света, а у својој земљи се боре за остваривање елементарних људских права…због помисли шта би било да су испод неколико квадрата стакла на мом кревету била деца…морамо тај бес усмерити да једног дана вратимо оно наше што нам је отето.

Фотографије: друштвене мреже Фејсбук и Твитер