Вортекс идиотизма

Претпрошлу недељу узео пар ствари у ,,Аману“ и на каси картица не пролази, касирка каже да нема средстава. Покушава пар пута, прелази на другу касу, проба и на другој каси-исто. Како нема средстава када имам одобрен минус (позајмицу) 120 000 динара, а у минусу сам тридесет и нешто, питам се у себи? Срећом ћера имала код себе нешто пара и доплати разлику од онога што сам имао код себе. Свратим на банкомат-покаже 0,0 динара.

У понедељак пошаљем упит преко сајта ,,Поштанске штедионице“ да ми кажу зашто сам блокиран, али не добијам никакав одговор. Зовем број за помоћ 0112020292, али ћеш добити везу мало сутра. Додуше сутра и јесам успео да добијем ,,оператера број икс-ипсилон-цет“, која ми је рекла да је рачун у блокади јер ми је истекао уговор о позајмици. Питам када је истекао. Каже 1.7., али је продужен због короне до 1.10. Питам је зашто то нису јавили, када су сваки пут слали СМС десетак дана пре истека уговора. Каже да јесу. Прегледам поруке, немам никакву поруку од маја па до данас да су послали било шта у вези уговора.

У уторак легла пеМзија, покрила минус, одлежао плус преко ноћи, у среду одем да продужим уговор у ,,Поштанску“ у Поп Лукиној. По ко зна који пут проклињем штедионицу што су просторије пребацили из солитера на центру, где је све било у приземљу, у зграду са степеницама, где је навоз за инвалиде урађен само форме ради (читај: ради добијања дозволе). А о степеницама са алуминијумским препустом за мене са натколеном протезом да и не говорим (биће у неком од наредних текстова опширније).

Улазим и видим ред на крају, где су шалтери за рад са текућим рачунима. На једном од шалтера ради жена која зна да немам ногу (знамо се још док је радила за шалтером у пошти). На другом шалтеру чека цигански пар, муж седи на столици испред шалтера, не може да стоји. Нисам ни дошао до шалтера када су иза жене која је тренутно ,,у раду“ устали у гард још једна жена и старији мушкарац. На табли поред шалтера има обавештење да труднице, мајке са малом децом и инвалиди имају предност. Седам на једну од столица за чекање, мислећи да ће радница на шалтеру да ми да предност после оне са којом завршава.

Жена потписује папире које јој ова даје. Један, други, трећи, пети…Пита нешто, ова за шалтером одговара. Опет пита, иако је из претходног одговора све јасно. Никако да заврши. На крају јој радница саопштава неку цифру и ова одлази. Устајем у намери да приђем шалтеру. Жена која је била иза ње се затрчава и стаје испред мене. Полазим да кажем да сам инвалид и да имам предност, али ме познаница са шалтера спречава у томе речима: ,,Дај молим те да завршим с њом, радим јој од суботе“. Опет седам.

Не знам шта се то ради четири дана, али чујем реч ,,мораторијум“, ,,нисте уплатили“, ,,јесте уплатили“…Траје и траје, један потпис, други потпис, трећи, енти… ,,Сада ћете имати 25000 сваког месеца“ каже јој моја познаница. Четири дана долажења у штедионицу да би се потврдио месечни пријем пензије (или чега већ) од 25000 динара. После двадесетак минута завршава и она. Устајем и онда испред мене на шалтер стаје ОН. Чикица од седамдесет и нешто година, беле косе и истих таквих бркова, погрбљен, вади папире из унутрашњег џепа јакне и ставља их на шалтер. Радница их још брже узима у рад. Нисам имао срца ништа да кажем, молећи се у себи да што брже заврши, јер је унутра неподношљиво спарно, услед чега се претерано знојим, што опет значи да ће вакуум на протези ускоро попустити. Како је онима испод маски не могу ни да претпоставим.

Чика је извадио последњи извештај са текућег рачуна и питао зашто је сада рата (кредита ваљда) 5392 динара, уместо 5119, колико је била (запамтио сам у динар колико пута је било поновљено). То да вам најавим око чега се води расправа:
– Нисте потписали мораторијум-каже му радница.
– Какав мораторијум?-пита чикица.
– Па, знате, због короне штедионица није радила мај, јун и јул и Ви сте требали да дођете и потпишете мораторијум или да назовете ,,кол-центар“…
– Ко ми је то рекао?
– Пише вам на извештају…
– Којем извештају?
– Из јуна.
– Госпођо, ово је други извештај који сам добио ове године-говори, држећи у шаци извештај из неког месеца.
– Како други?
– Откуд знам како, поштара сам питао и он каже да извештаји не долазе.
– Немогуће, ево овде пише да су вам извештаји уредно слати.
– Ту може да пише шта хоће, што не дођете и не питате поштара?
– Ево одштампаћу вам последњих неколико извештаја…
– Па шта ће ми сада извештаји када сте подигли рату?
– Држава је свима који нису дошли да потпишу подигла…
– Како може да подигне када ме нико није обавести ни где, ни шта да потпишем?-био је упоран чича.
– Било је и на телевизији…
– Не гледам телевизију, искључили ми антену и увели ону кутију, имам 6-7 програма и на свима све исто…
Радница већ не зна шта да ради.
– Могу ли ја негде да се жалим?-пита логично чика.
– Па…не можете…можда народној банци…али то је исто држава…-муца радница.
– Кол’ко је то више, 200 динара?-као за себе пита чича.
– 200 и нешто-каже радница, иако је 273 динара ближе 300 него ,,200 и нешто“.
– Па то изађе 5000 на крају…-за себе рачуна чикица колико ће га то повећање рате изаћи.
– Мало више…
– Је л’ то Вучићу иде?
Радница га гледа и на то питање не зна како да одговори. Чика види да јој је неугодно.
– Њему никада није доста, зар није тако?
Јесте чико, њему никада није доста, браво за закључак. Али ако ви из села нисте гласали за њега ко онда јесте? Убацује одштампане папире у јакну и одлази бесан.

Прилазим шалтеру да би познаница рекла ,,Само два минута, молим те, нисам од јутрос била на паузи“. Показујем штапом у обавештење за труднице и инвалиде и питам је ,,Хоћу ли ја једном дочекати да ме пропустите преко реда?“
– Само два минута…-каже молећиво.
У том тренутку друга радница завршава са циганским паром. Скоро сат времена сам ја био ту, а они су пре мене почели потписивање папира. Срећом те имамо компјутере, па све иде много брже.
– А паре?-пита Цига.
– Паре тек када одобри кредитни биро, бићете позвани.
Цига шири руке према небу и ослањајући се на жену одлази.

Прилазим том другом шалтеру и кажем за шта сам дошао. Радница узима личну карту и чековну картицу и почиње да куца…и куца…и куца…Питам њу да ли зна зашто није послата порука о истеку уговора. И она ,,мисли да је послата“. Кажем да на телефону немам од маја никакву поруку у вези уговора и да тако доводе људе у неугодну ситуацију, јер некога могу оставити у сред путовања, рецимо, када треба да сипа гориво, а картица му је блокирана. Ћути.

Штампа неких 7-8 папира, пописујем 4 или 5, да би радница на крају рекла: ,,Данас само радимо захтев, а када кредитни биро одобри бићете обавештени“. Кажем да немам кредит, нити сам га икада узимао, увек сам у току месеца неколико дана у плусу, каква ми провера треба за дозвољени минус на текућем рачуну, који, узгред, имам тридесет и нешто година, од када сам постао официр и отворио свој први рачун? Одговара познатим службеним одговором оних без одговора: ,,Ја само радим овде“…Узимам штап са подеста испод шалтера и после више од сат времена чекања одлазим, док једна мајка тепајући пита бебу у колицима ,,Ко је испод маске? Ко је испод маске?“ и спуштајући маску каже детету ,,Па ја, немој да се плашиш…“ Нисам од наслона видео да ли је и дете имало маску, што би сваког нормалног уплашило.

Одлазим у стационар да узмем упут и путне налоге за бању и затичем нову, младу докторицу. Лепа девојка, тек завршила медицину на ВМА. Док попуњава папире каже:
– Нешто ми тешко дишете, јесте ли Ви тестирани на корону?
– МОЛИМ?
– Чујем да тешко дишете, зато Вас питам да ли сте тестирани на корону?
– Госпођице, дајте ми то за шта сам дошао и пустите ме глупости.
– Али Ви имате симптоме, не могу да Вас пустим…
Устао сам са кревета на који сам био наслоњен, пошто не могу да седим на сувише ниској округлој столици у ординацији, и кренуо да узмем своју документацију. Госпођица се мало брецнула.
– Госпођице, дуго сам носио тубус и рађена ми је трахеотомија после несреће у којој сам једва остао жив, тако да имам смањен проток ваздуха у душнику, што сте могли питати или прочитати у анамнези, а не доносити глупе закључке.
– Извините, нисам знала…
Узео сам папире и отишао. Умало да ме убаце у светски познат ,,циркус корона“.

Долазим пред зграду, хвала Богу нико није паркирао на моје место за инвалиде, паркирам кола и излазим. У том моменту примећујем мајстора како бетонира вентилацију од подрума. Избетонирао већ два отвора, иде около зграде и бетонира остале.

Питам ко му је то рекао, каже шеф. Зови шефа.
Дође шеф. Питам ко му је рекао, каже шеф градилишта. Била нека жена из зграде, каже, рекла да вода цури у подрум и шеф градилишта рекао да се отвори забетонирају.
Зови шефа градилишта. Нема броја, има броја, дај ми број да ја зовем. Вадим телефон у џепу, он угашен. Дешавало ми се и пре да се сам угаси, упалим га, он настави да ради, али овај пут истрошена батерија, заборавио да га напуним.
Где је шеф? Код контејнера у Кнеза Лазара (,,Под орахом“). Хајде, сад ће Луди Панта (како су ме звали у војсци) без ноге да иде да га нађе.

Седам у кола, одлазим до контејнера-није тамо. Возим до паркинга иза ,,Гласа Подриња“, питам људе на градилишту, кажу није ни тамо, већ ИСПРЕД ,,Гласа Подриња“. Не разумем како то није исто градилиште и зашто нико не може да га зове, обилазим читав блок док не уђем у ту улицу и стајем наспрам машине која асфалтира. Зовем неке раднике, не чују ме, видим смрада који им је директор (ваљда), некадашње војно грло, како стоји са тим кога зову. Најзад долази и кажем му о чему се ради. Замолим га да седне са мном и да се вратимо до зграде.

Долазимо, ту су у пословођа и мајстор, сви чекају. Шеф градилишта каже исту причу да је била нека жена, објашњава како изгледа, не препознајем никог из зграде, она му је рекла да ту вода улази. објашњавам човеку да је немогуће да вода иде узбрдо, то прво, да пређе преко неколико центиметара високе банкине, уђе у канал широк метар, напуни канал који иде скроз около зграде и попне се опет десетак центиметара и уђе кроз прозор подрума. Њему тако рекла ова, он пренео шефу, шеф мајстору. Објашњавам да је то ЈЕДИНА вентилација у подруму и да ће херметичким затварањем настати невиђена влага, која ће се пењати зидом на приземље и први спрат. Пита ме хоћу ли преузети одговорност, кажем да хоћу и он каже мајстору да ради како му ја кажем. ,,Мајсторе, руши!“-наређујем. И мајстор руши. Каже ,,Сликај брате, да имам доказ да сам радио“. И ја сликам.

Шеф градилишта одлази, шеф се враћа тамо код ,,Круне“ да настави започето, а у том тренутку се појављује комшиница која каже да је она рекла шефу градилишта ,,да направи нешто“ како би спречио продирање воде у подрум, али не и да зазида вентилацију. Одем до стана, узмем кључеве од подрума, одломим летву управо са њеног подрума и из подрума њој на улици покажем кроз решетку колика је удаљеност и колика је висина прозора изнад дна тог канала. Дошла је још једна комшиница, па још један комшија, који су као и ја покушавали овој да објасне да вода не може да уђе у подрум, осим ако не буду ,,хиљадугодишње поплаве“ као 2014., а и тада ће у подрум ући од доле, као и тада кроз темељ као подземна вода, а не кроз решетке. После неких сат и по времена шетања, возања и објашњавања мајстор је порушио зазидано и ја сам се психички исцрпљен вратио у стан.

Ово сам вам само укратко покушао да објасним на шта мени оде дан. Ако вам је било напорно и досадно да читате ово последње запитајте се како је било мени када сам и мајстору, и пословођи (његовом шефу), и шефу градилишта, и комшиници морао да објашњавам да вода не може да иде узбрдо…

Када сам скинуо протезу легао сам на кревет и бленући у плафон постављао себи по ко зна који пут исто питање: да ли су моја врата од стана излаз у неки други универзум где већином живе идиоти? Можда ће се неком ова тврдња учинити претенциозном, али хајде да према оној изреци оца Тадеја ,,Какве су ти мисли такав ти је живот“, односно универзалном Закону привлачења, по коме привлачимо оно о чему мислимо, проанализирамо чиме сам ја то могао да на себе привучем горе поменуто понашање. Ујутру сам устао нормално, обавио све јутарње активности као и сваки дан и у сасвим добром расположењу кренуо у ,,Поштанску штедионицу“. Још сам се и насмешио познаници за шалтером када сам дошао. Чиме сам онда на себе могао привући негативну енергију те исте познанице која се не придржава правила фирме у којој ради о првенству на шалтеру, жене која од суботе решава неке своје принадлежности или чике коме је Вучић бесправно подигао рату кредита? Чиме сам код младе и надобудне докторице могао изазвати жељу да се баш на мени оствари и стрпа ме у ковид-лудницу, пардон болницу, када је она као лекар опште праксе само требала да препише налаз специјалисте са ВМА и изда путне налоге за амбулантно лечење у бањи? И на крају у какав то Вортекс (вртлог, вир, у пренесеном значењу пролаз који води у друге димензије) ја упадам када три грађевинца (мајстор, пословођа и шеф градилишта) поступе по сугестији жене која нема никакве везе са грађевином и зазидају све вентилационе отворе на подруму зато што им је она рекла да вода иде узбрдо?

Људи који ме познају кажу да сам и поред свега што сам преживео позитиван лик (или баш због тога), што се, опет кажу, може видети и са слика. То значи да желим добро људима око себе, управо ширећи позитивну енергију. Трудим се да се и даље усавршавам уз књиге и музику коју волим, проводећи време са људима које волим и онима од којих могу нешто да научим, управо у циљу избегавања тог ,,вортекса идиотизма“ у који свакодневно покушавају да нас увуку. Међутим, сведоци сте да сам и поред поштовања Закона привлачности противно својој вољи увучен у тај вртлог, као да сам на аутопилоту који ме води од једне идиотске ситуације до друге. И поред свог знања и искуства не знам како да се из тог ,,вортекса идиотизма“ извучем, тако да сам отворен за све сугестије, осим оних које подразумевају исељење из Србије.