Златко Портнер

У среду 23.9. сам довршавао неки текст за блог и спремао се полако да кренем у Нови Сад, где ми је старија ћерка бранила дипломски на Медицинском факултету. У паузи писања укачим се на Фејсбук, да ,,на брзака“ видим шта има, кад ме као гром из ведра неба дочека објава неког Италијана ,,R.I.P. Zlatko Portner’’, испод које је било десетине израза саучешћа. Одмах сам његовој супрузи Ради послао поруку са питањем о чему се ради, на шта ми је једино успела да одговори да је вест истинита.

Седео сам и с неверицом гледао у монитор, док су се, као и код свих који су за вест чули, у тим тренуцима ређала питања како и зашто…Нашао сам нашу заједничку слику од пре пар година и поставио на свој профил као обавештење и последњи поздрав. И као у оној изреци од неког мудраца да ,,нема велике среће без велике туге“ тако ми је велику срећу због завршетка студија ћерке и одбрањеног дипломског са оценом 10 покварила тужна вест о Злајиној смрти.

По повратку из Новог Сада чуо сам се са Милорадом-Мићком Кузмановићем, који је био мој први десетар по почетку професионалне војне каријере у 223. Аутонаставном центру ЈНА у Славонској Пожеги. Мићко је био септембарска генерација 1988., а Злаја је дошао у војску у марту 1989.године. Неко је Злају довео код мене у канцеларију, пошто му нисам био директно надређен старешина (није био у мом воду). Ту смо се званично упознали, иако су ванземаљце из ,,Металопластике“ знали сви у Европи, а камоли ми из Шапца. Врло брзо смо се спријатељили, јер је био скроман и није патио од изигравања величине, због чега су заволели и остали војници у јединици.

Једном приликом је био са нама старешинама на терену иза Дома ЈНА у Пожеги, где смо ми, када бисмо се скупили, играли фудбал уторком и/или четвртком када су биле планиране физичке активности. Пошто нас није било довољно Злаја је предложио да он брани, али уз опкладу: коме одбрани ударац он њему купи пиво, а ко му да гол Злаја њему купи гајбу пива. Насмејао сам се, а остали су пуни самопоуздања одмах прихватили. Злаја је у ,,Адидас“ тренерци југословенске репрезентације, коју је носио на Олимпијским играма у Сеулу 1988.године, стао на линију рукометног гола, а старешине су са седмерца пуцале на гол. Почео је да маше рукама, покривајући скоро читав гол са својих метар и деведесет висине, бранећи ударац једног старешине, другог, трећег…Не знам колико је њих пуцало, али нико није успео да му да гол. Остао сам само ја.

Питао сам га којом ногом хоће да му пуцам. Само се насмејао. Када сам поновио питање самоуверено је рекао ,,Ма дај Панто…“ Иако је знао да ме у Шапцу зову Бунар у Пожеги ме је звао Панта, како су ме због презимена звали и остали у војсци. Одговорио сам му да десном са’рањујем, а леве се и сам плашим. То је наравно била зајебанција, али да сам шутирао одлично и једном и другом ногом-то јесам. Ставио сам лопту на 7 метара и из корака пуцао ,,шпицерајку“ десном ногом. Иако су остали пуцали са залетом сматрао сам да на тој даљини за тим нема потребе. Лопта је севнула између његове леве руке и леве ноге у мрежу. ,,Хајде још једном“, затражио је, не верујући да сам му дао гол. Наравно да се ту није радило о пиву, јер Злаја није ни пио пиво, радило се о надигравању (тада су се мушкарци увек око нечег такмичили због вишка тестостерона, сада се такмиче ко ће пре да закаже термин за депилацију због вишка естрогена). Померио сам лопту на 9 метара, залетео се пар корака и ударио лопту левом ногом најјаче што сам могао. Лопта је ударила у десну стативу и ушла у гол, изместивши дрвену конструкцију гола неких петнаестак центиметара из лежишта на асфалту. ,,О, па ти си озбиљан играч, дрво-гол се не брани“, рекао је док ми је пружао руку да честита.

Поклонио ми је ту тренерку и спортску торбу са грбом Југославије, такође са Олимпијаде. Горњи део тренерке сам и могао да носим, али доњи ми је био дужи неких десетак центиметара. Са том торбом и горњим делом тренерке су ме почетком јула 1991. у возу заробиле хрватске паравојне формације и привеле у станицу милиције у Славонском Броду. Да ли због тренерке или због тога што је у милицији било још Срба, тек после сат времена испитивања и покушаја одузимања личног наоружања, патрола милиције ме је превезла у касарну у Славонску Пожегу, о чему ћу, ако поживим довољно дуго, писати у неком од наредних блогова. Иначе је Злаја стално људима око себе поклањао нешто.

Почетком маја ме је питао да ли идем кући следећи викенд. Када сам му рекао да највероватније идем, јер иако сам живео и радио у Пожеги сваки викенд који сам могао проводио сам у Шапцу, питао ме је да ли може са мном. Нови ,,Москвич“, који ми је отац купио неких 7-8 месеци раније, био је простран, тако да за превоз није било проблема. У петак после мог посла смо заједно изашли из касарне и кренули за Чивија-сити.

Пошто се у недељу у спортској хали ,,Грабрик“ у Пожеги одржавао спортски турнир поводом нечега, у којем је Злаја играо за рукометни тим касарне, договор је био да будем код њега у недељу у 5.30, како би стигао за турнир који је почињао у 8. Тада аутопут ,,Братство-јединство“ није био урађен од Сремске Митровице до Жупање, па су се ту и стварале највеће гужве, због чега сам га питао да ли је сигуран да за два и по сата може стићи у 240км удаљену Пожегу, поготово што је и део од Славонског Брода преко Плетернице био обичан двосмерни пут. Рекао ми је да ништа не бринем и да ћемо ићи његовим колима.

Као сваки прави војник зазвонио сам у 5.25 на врата породице Портнер у згради на Тркалишту. Ништа се није дешавало. Поново сам зазвонио, овај пут мало дуже. И поново се са друге стране није чуло ништа. Када сам већ помислио да одем врата је откључала Рада, рекла ми да уђем, а да она иде да пробуди Златка. Вратила се и рекла да су у суботу сви нагрнули да виде војника и да се остало до касно. После пар минута дошао је и Злаја, који је изгледао као да је легао пола сата пре мог доласка. Сео је да попије кафу. Убрзавао сам га, јер смо већ каснили. Рекао је да мора да попије кафу и дође себи, што никакве везе са кафом нема (једна од највећих заблуда је да кафа служи разбуђивању). Сачекао сам док је попио кафу, на брзака се обријао, што једино у војсци није волео, и нешто пре 6 смо његовим Опел Кадетом (популарна ,,суза“) кренули у матичну јединицу.

Злаја није возио погибељно, али је возио брзо, тако да смо у халу у Пожеги стигли неколико минута после 8. Пресвукао се и одмах ушао у игру. У првој утакмици је дао 15 голова, као да је био на тренингу. Екипа војске је била скупљена ,,с конца и конопца“, јер је једино Злаја био рукометаш, док су остали војници били из неких других спортова или су ,,некада у школи играли рукомет“. У другој, која се од четири пријављене екипе, играла за прво место, дао је 7 или 8 голова. Једва је сачекао крај турнира, на ком је проглашен за најбољег стрелца и још понешто.

Крајем маја сам у Шапцу по повратку са свадбе школске другарице тешко настрадао, када је пијана будала (није преувеличавање, надимак возача је био Клипан) прешла на моју страну са Форд Таунусом и утерала ми мотор од Москвича у кабину. Док сам био у болници Злаја је добио прекоманду у спортску чету и из Славонске Пожеге почетком јуна отишао за Београд. Њега је живот одвео у нове спортске победе, а мене након опоравка у рат, тако да смо изгубили контакт. Много година касније један од бивших десетара ми је послао део слика из војске, међу којима је и она на којој је Злаја у мојој униформи поручника.

Нисмо се чули скоро 27 година. Знао сам понешто што бих нахватао преко интернета или чуо од људи у граду, али директног контакта није било све док ми није послао захтев за пријатељство на друштвеној мрежи Фејсбук 2016. године. Одмах смо се ,,испричали“ и разменили бројеве телефона. Рекао ми је да је Рада редовни читалац блога и да ће се јавити када буде долазио из Швајцарске. Преко блога је и сазнао да сам настрадао и остао без ноге, и то оне којом сам изместио гол.

Онда је у марту 2017. гледао емисију ТВ Шапца ,,Лексикон“ у којој сам био гост, када ми је и послао поруку са слике испод.

Иако није био сигуран да ће на лето 2017. долазити, нашао је време, видели смо се и испричали, када сам у ,,Евергрин“ кафић звао и мог Алексу да дође и упозна се. Тада се и сликао са Злајом, а том сликом се дуго хвалио у друштву, као што сам се некада ја хвалио тренерком.

Причали смо о тим прошлим годинама и тада ми је рекао колико је био разочаран понашањем људи из Рукометног савеза Србије (РСС) када је Никола, Златков син, био проглашен за најбољег голмана света у кадетској конкуренцији, јер представници РСС на проглашењу нису дошли ни да се поздраве с њим, а камоли да честитају на таквом успеху, иако су непосредно пре тога били гости код Злаје у Берну и упознали Николу. Никола је тада жарко желео дрес српске репрезентације, али ,,стручњаци“ из РСС су имали своје изборе. Какви су ти њихови избори били види се по срању, пардон, стању у нашем рукомету и по томе што је Никола један од најбољих голмана Европе и света (са Монпељеом 2018. освојио Лигу шампиона).

Видели смо се још неколико пута, а у контакту смо били све време до тог 23.9.2020. и зато ме та вест о његовој изненадној смрти и јесте толико потресла. Иако сам у животу сахранио превише младих људи и нагледао се нарицања родитеља и родбине, још потресније ми је било приликом говора Злајиних саиграча Вука, Вује и Ђола Рашића на комеморацији и сахрани. Ђенка, водитељ, на комеморацији је предложио да РСС или ,,Металопластика“ упуте званичан захтев да у Хртковцима једна улица понесе Злајино име. По полагању ковчега у земљу на сеоском гробљу у Хртковцима, као и много пута пре тога, запитао сам се да ли су све те лепе речи дошле прекасно? Човек који је три пута освајао рукометну Лигу шампиона и првенство света са репрезентацијом, један од најбољих средњих бекова у рукомету и покретач тима када другима не иде (Вуја је на комеморацији рекао да је Златко говорио ,,Кад год не знате шта ћете са лоптом дајте мени“) сигурно се наслушао хвалоспева за своју спортску каријеру, али нисам сигуран да смо му као човеку стигли да кажемо колико нам је значио. И зато бих вам овим текстом, којим се на свој начин опраштам од бившег војника и пријатеља, поручио да све те ,,о покојнику све најлепше“ речи онима који вам нешто значе у животу, које волите и цените, кажете док су живи, више ће им значити, јер тамо где сви одлазимо ,,нећемо понети оно што поседујемо, понећемо само оно што смо дали“ (Фрањо Асишки).

А Златко Портнер јесте давао и зато почивај у миру, велики човече.