Случај мале Тијане Јурић ме је као оца троје деце тешко погодио. Сузе ми крену када само помислим да је то могло бити моје дете, али не могу ни да замислим бол који трпе њени родитељи и најмилији. Све до синоћ сам се искрено надао да ће то бити случај “размажене манекенке“ која је “отишла у шетњу и искључила телефон“, односно да ће се девојчица ускоро јавити родитељима негде из провода или нешто слично, извињавајући се што се толика паника дигла око ње. Нажалост, најцрње слутње су се обистиниле, али ни најцрње слутње нису претпостављале толику монструозност убице Драгана Ђурића. Међутим, сво наше саучешће неће вратити малу Тијану.
Неће је вратити ни покренута група на Фејсбуку “Смртна казна за убицу Тијане Јурић“, али људи бар покушавају да изнесу своје мишљење. Само што се овде поставља питање ДА ЛИ СЕ МИ УОПШТЕ ЗА НЕШТО ПИТАМО? И колико год неком звучало сурово одговор је одавно НЕ. Можда смо се пре двехиљадите године још понешто и питали, али после двехиљадите не питамо се ништа. Избацили су нам смртну казну из закона, а насилно увели људска права за умоболнике као што је убица Тијане Јурић, као што је Љубиша Богдановић из Велике Иванче који је убио тринаесторо рођака на спавању, као што је Даријан Мусић који је на смрт изломио девојку и пекао је цигаретама, као што је Малиша Јевтовић који је силовао и свирепо убио трогодишњу Катарину док је њена мајка Ана Филиповић чувала стражу…Оно све што смо гледали у америчким филмовима сниманим по истинитим догађајима остајући запањени чињеницом да “тамо у Америци“ живе и такви монструми пренето је са платна код нас. Ако по интернету претражите од када су почела тако монструозна убиства видећете да се то поклапа са увођењем демократије. Не кажем да раније није било тешких убистава, не, али их није било тако монструозних. Горе сам навео само нека у задњих неколико година, али та “масовна“ (2002. Драган Ћедић из Лесковца је убио седморо и ранио четворо људи, 2007. Никола Радосављевић из Јабуковца код Неготина убио је девет и ранио двоје људи) су се пре увођења демократије дешавала јако ретко и колико сам успео да нађем никада са толиким жртвама. Појединачна се јесу дешавала и пре двехиљадите, али опет не са толиком учесталошћу и не са толиком монструозношћу (мислим на убиства “обичних“ људи, не на она у обрачунима између банди и наручена убиства која су извршили плаћеници ДБ-а). Заступници демократије ће рећи како је то утицај рата, због чега тек треба да се утврде последице посттрауматског стресног симбола (“Вијетнамски синдром“) на овим просторима, али последице рата су постојале и пре двехиљадите године па се таква убиства нису дешавала. Морална пропаст друштва јесте почела деведесетих и не бих да дужим о томе, социолози и психолози ће једном то подробније испитати, мада нисам сигуран да ће доћи до неких другачијих закључака.
Значи свим тим убицама, педофилима, силоватељима, вишеструким повратницима за тешка кривична дела и осталим умобилницима уведена су људска права, а свим осталима је самим тим ускраћено основно људско право да нормално живе и да од таквих појава буду заштићени. Где је било право на одрастање Тијане Јурић и трогодишње Катарине Јанковић? Где су та људска права за породице жртава? Где је људско достојанство? Зашто није расписан референдум о томе да ли народ жели да се из закона избрише смртна казна? Зашто се тај демократски начин изражавања мишљења не користи у Србији? Зашто није био расписан референдум о томе да ли ми желимо да живимо са Црногорцима у заједници, рецимо? Или референдум о томе да ли желимо толико повећање броја азиланата у земљи? Или…референдум о било ком шкакљивом питању које се тиче народа ове земље? Наравно да неће бити расписан јер су то све дириговане одлуке, а “наша“ власт је постављана да их технички спроведе. Због тога реформа правосуђа, које је рак рана овог друштва, никада није спроведена већ се само исти круг плаћеника врти у круг на најодговорнијим местима, због тога оптужнице за најтежа кривична дела застаревају, због тога се не покрећу, или се у многоме касни са покретањем оптужница за ратне злочине, због тога судије суде по дужности а не по савести, због тога се правда као елитна курва подводи само најбогатијима и због тога су оштећени увек дискриминисани у односу на починиоце.
Неки дан је наш математички геније Лука Бојовић, који је једини из Србије примљен на Факултет за инжењерство у Кембриџу, на који не може да оде јер држава нема 20 000 евра колико му још фали да га спонзорише (а за оног дебила Миладина Ковачевића је дала милион д07олара наших пара, опет без питања), огорчен на државу изнео податак да држава издваја 6000 евра годишње по затворенику у ЦЗ-у, а 5000 евра по студенту. Ако убица Тијане Јурић добије 40 година робије, што је највећа казна према нашем Кривичном закону, кажем ако добије јер ће “поуздани“ адвокати вероватно наћи олакшавајуће околности, колико то треба тренутно просечних плата да би се такав затвореник издржавао? А да ли неко хоће да се од његове ионако бедне плате одваја за издржавање оваквог скота већ сам објаснио да се нико и не пита. Зашто онда затвореници не раде на најтежим пословима у руднику, железари, на изградњи аутопута, железнице и слично, на чему је и изграђена Америка одакле нам стално и стижу та упозорења за људска права? Зашто не могу да раде са букагијама на ногама од јутра до сутра, као што су радили затвореници на трансконтиненталној железници, где су услед исцрпљености и сахрањивани? Ако већ нема смртне казне зашто бар на тај начин не дају неки допринос друштву уместо што имају три оброка дневно, редовно купање, замену постељине и теретану, а у “Хајату“ (реновираном делу ЦЗ-а) и терене за кошарку, ТВ и собе за љубавне посете? Зашто уместо да своје недело тешко одрађују и свој дуг према друштву отплаћују, они пореске обвезнике још задужују? Зато што нас Американци сматрају народом ниже класе којег ће они да уче људским правима иако смо имали Душанов законик 500 година пре формирања њихове државе.
А према Душановом законику убица ове дивне девојчице би већ сутра висио обешен на Славији са све таблом срама око врата, пар дана, па пар дана у Новом Саду, па пар дана у Бајмоку, док не почне да се распада. Не би то вратило Тијану, али би послало сасвим јасну поруку онима којима би такве и сличне идеје могле пасти на памет. И не би пореске обвезнике коштало ништа осим пар метара штрањке и нешто горива. Е али Душанов законик би нас вратио вековима уназад и не бисмо били у складу са европским и светским стандардима о људским правима и слободама, па не бисмо могли да уђемо у ЕУ(таназију), за шта нас поново нико и не пита да ли желимо да будемо део “тих и таквих“ права и слобода.
И све док се не пробудите и затражите своје право да одлучујете о свом животу и о стварима у држави од којих он зависи живећете у сталном страху за физичку егзистенцију себе и своје деце, а умоболници ће бити заштићена врста и одлучивати уместо вас. И црне хронике све пуније.
