Шумадијо, Шумадијо…

Подели

 

„Боже, молим ти се, узми ме. Понеси ме себи. Ово није живот. Кад једном очи затворим да се никада више не пробудим у овој ћелији“, помисли Владо у себи.
Из сусједне ћелије одјекивао је готово дјечији глас. Глас као исповијест. Глас као молба, жеља, молитва… Монструми су га звали „Орлић“.
„Зашто тучете људе!? Немојте тући људи. Шта смо вам ми криви?“, молио је, у чуду је вапио Бојан – Боки „Орлић“.
А онда се поново зачула серија тупих удараца. Анто, мучитељ, сотона са људском љуштуром, батинама га је убијао.
А Боки…
Боки је био дјечак. Лица невиног, њежног, скоро прозирног. Погледа дјечачког, прерано сазрелог…као младо жито што се лелујало под орканским вјетром.
„Како ли је лијеп био, док се смијао. Док се дјевојчицама удварао. Док је својом Шумадијом шетао, пропланцима трчкарао пјевајући, потоке прескакао“, у мислим је Владо замишљао неке друге слике.

„Устај Чедо. На ноге…“ Псовке је Владо заборавио. Оне су биле саставни дио ритуала. Обогаћиване сваким новим сусретом. И ударци. Увјежбани. Овај, којим га је врхом чизме ударила између ногу, био је изведен до перфекције. Прецизан. Болан.
Била је то једина мучитељка у паклу Блока Ц. Згодна, висока, лијепа, косе скупљене под капу, издуженог, женственог врата, утегнута у маскирну униформу. Није је смио погледати. Чим би ушла оборио би главу… Знао је шта му следује.

„Исуса ти, Требињанин, би ли ти мене јеба…?“ поново старо питање… И овог пута је остало без икаквог одговора. Да каже да би, слиједиле би монструозне батине. Да каже да не би, услиједило би контра питање: „А шта ми фали?“ И опет батине. У међуножје, најчешће. Она га је провоцирала. Изазивала. Усне му нудила. Кошуљу раскопчавала…
„Али, бол у овом паклу није ништа ново“, као да је хтио Владо да изговори. Готово да ни осјетио није када су му клијештима ишчупали палац на нози.
Ни крв овдје није ништа ново.
„Зашто тучете људе? Немојте нас бити. Шта смо вам ми криви?“, вапио је Боки.
У углу његове ћелије, у локви крви, повраћке и мокраће, лежао је Владо са Купреса. Затворски монструми су га звали „Поп“ Владо. Можда је и био свештеник. Владо није чуо молитву.
Овдје ни молитве нису помагале. Овдје је само смрт доносила спасење.
Кад су пролазили поред Бокијеве самице, видјели су га да лежи. Био је модар као чивит. Очима би их пратио. И једва проговарао… „Шта смо вам криви…“

Мучитељи су га тукли по ранама на нози. Сатима, данима, ноћима… Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по тијелу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране. Владу се учинило да је и рупе видио у ногама. Самица је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале. Мучен је и струјом. Нож „скакавац“ су му забадали у рану, вртили…

А онда, као у сну, у сред бијела дана Бојан – Боки је запјевао: „Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио… Шумадијо, јој, родни крају мој“… Па онда све јаче…
Бијесни монструми су бјеснили од муке. Пјесма им је појачавала животињски нагон. Крволоци су га бјесомучно ударали. Рукама, ногама, кундацима, пендрецима… свим и свачим што им је било при руци.
И пјесма би утихнула. Чули би се ударци. Не и јауци.
Боки је одбијао да једе. Тијело му је било све у флекама. Пјесма се чула све слабије, тише, шапатом. Усне су се једва помјерале… „Шумадијо… Шумадијо…“ Те ријечи као да нису стизале са овог свијета…
А онда… Једне ноћи, батине су биле најжешће… Дуго је то трајало, вјечност…и мук.
У собу је, кад је све утихнуло, сав крвав, ушао монструм Анто. Рекао је:
„Спавајте четници. Орлић је одлетио. У Шумадију…“
Церекао се док се удаљавао низ ходник. Са црних рукавица капала је крв…

 

Прича о страдању младог војника ЈНА Бојана Весовића (1973-1992) из Крагујевца у злогласном логору ,,Лора“ у Сплиту , преузета из књиге Ратомира Мијановића-,,Приче из Ратомира“. На слици: Бојан из млађих дана.

Подели

2 thoughts on “Шумадијо, Шумадијо…”

  1. Und die serbischen Konzentrationslager waren doch 1000 x schlimmer. 30000 unschuldige bosnier sind dort gefoltert worden. Alle Medien auf der ganzen Welt haben es gesendet. Das kann man nicht läugnen. Die Menschen waren ausgehungert, grün und blau geschlagen.
    Omarska ist so ein Beispiel. Etliche von den Insassen sind in Massengräbern gelandet.
    Das wird die welt nie vergessen.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Scroll to Top