„Боже, молим ти се, узми ме. Понеси ме себи. Ово није живот. Кад једном очи затворим да се никада више не пробудим у овој ћелији“, помисли Владо у себи.
Из сусједне ћелије одјекивао је готово дјечији глас. Глас као исповијест. Глас као молба, жеља, молитва… Монструми су га звали „Орлић“.
„Зашто тучете људе!? Немојте тући људи. Шта смо вам ми криви?“, молио је, у чуду је вапио Бојан – Боки „Орлић“.
А онда се поново зачула серија тупих удараца. Анто, мучитељ, сотона са људском љуштуром, батинама га је убијао.
А Боки…
Боки је био дјечак. Лица невиног, њежног, скоро прозирног. Погледа дјечачког, прерано сазрелог…као младо жито што се лелујало под орканским вјетром.
„Како ли је лијеп био, док се смијао. Док се дјевојчицама удварао. Док је својом Шумадијом шетао, пропланцима трчкарао пјевајући, потоке прескакао“, у мислим је Владо замишљао неке друге слике.
„Устај Чедо. На ноге…“ Псовке је Владо заборавио. Оне су биле саставни дио ритуала. Обогаћиване сваким новим сусретом. И ударци. Увјежбани. Овај, којим га је врхом чизме ударила између ногу, био је изведен до перфекције. Прецизан. Болан.
Била је то једина мучитељка у паклу Блока Ц. Згодна, висока, лијепа, косе скупљене под капу, издуженог, женственог врата, утегнута у маскирну униформу. Није је смио погледати. Чим би ушла оборио би главу… Знао је шта му следује.
„Исуса ти, Требињанин, би ли ти мене јеба…?“ поново старо питање… И овог пута је остало без икаквог одговора. Да каже да би, слиједиле би монструозне батине. Да каже да не би, услиједило би контра питање: „А шта ми фали?“ И опет батине. У међуножје, најчешће. Она га је провоцирала. Изазивала. Усне му нудила. Кошуљу раскопчавала…
„Али, бол у овом паклу није ништа ново“, као да је хтио Владо да изговори. Готово да ни осјетио није када су му клијештима ишчупали палац на нози.
Ни крв овдје није ништа ново.
„Зашто тучете људе? Немојте нас бити. Шта смо вам ми криви?“, вапио је Боки.
У углу његове ћелије, у локви крви, повраћке и мокраће, лежао је Владо са Купреса. Затворски монструми су га звали „Поп“ Владо. Можда је и био свештеник. Владо није чуо молитву.
Овдје ни молитве нису помагале. Овдје је само смрт доносила спасење.
Кад су пролазили поред Бокијеве самице, видјели су га да лежи. Био је модар као чивит. Очима би их пратио. И једва проговарао… „Шта смо вам криви…“
Мучитељи су га тукли по ранама на нози. Сатима, данима, ноћима… Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по тијелу, љубичаст у лицу, а на ногама је имао отворене ране. Владу се учинило да је и рупе видио у ногама. Самица је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране на бедрима како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале. Мучен је и струјом. Нож „скакавац“ су му забадали у рану, вртили…
А онда, као у сну, у сред бијела дана Бојан – Боки је запјевао: „Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио… Шумадијо, јој, родни крају мој“… Па онда све јаче…
Бијесни монструми су бјеснили од муке. Пјесма им је појачавала животињски нагон. Крволоци су га бјесомучно ударали. Рукама, ногама, кундацима, пендрецима… свим и свачим што им је било при руци.
И пјесма би утихнула. Чули би се ударци. Не и јауци.
Боки је одбијао да једе. Тијело му је било све у флекама. Пјесма се чула све слабије, тише, шапатом. Усне су се једва помјерале… „Шумадијо… Шумадијо…“ Те ријечи као да нису стизале са овог свијета…
А онда… Једне ноћи, батине су биле најжешће… Дуго је то трајало, вјечност…и мук.
У собу је, кад је све утихнуло, сав крвав, ушао монструм Анто. Рекао је:
„Спавајте четници. Орлић је одлетио. У Шумадију…“
Церекао се док се удаљавао низ ходник. Са црних рукавица капала је крв…
Изнад је само мали део приче о страдању младог војника ЈНА Бојана Весовића (1973-1992) из Крагујевца у злогласном логору ,,Лора“ у Сплиту , преузета из књиге Ратомира Мијановића-,,Приче из Ратомира“. Бојан је у јануару 1992. отишао на редовно одслужење војног рока у Приштину, да би га пре краја обуке за тенкисте заједно са јединицом повукли прво у Крајину, а затим пребацили у БиХ. Другари из јединице су га звали ,,Бели орао“. 2.маја је приликом напада хрватских формација на јединице ЈНА на Купрес рањен у пределу бутине, али није био животно угрожен. Тако рањеног га, без указивања медицинске помоћи, пребацују камионом прво у приватан затвор, затим у ,,Лору“. Толико су га тукли да је био потпуно црн од подлива по телу, а на ногама је имао отворене ране, тако да је ћелија је била сва умазана од крви. Утрљавали су му маст у ране како би се лакше загнојиле, скакали су му по рањеној нози и чинили све како би се озледе што више инфицирале, мучен је и струјом, „нож скакавац“ су му забадали у рану…Чак и када је престао да даје знаке живота усташе су наставиле да га туку. Његов леш је стављен у кутију за муницију и одвезен негде у Босну, што је у Лори била пракса којом су прикривали злочине.
Посмртни остаци пронађени су 12 година касније у рејону Дувна (БиХ) у масовној гробници, што је потврдила ДНК анализа у Бањалуци. Сахрањени су на гробљу Бозман у Крагујевцу, где је од 1993. био подигнут споменик.
Бојанов отац Мирослав послао је сву прикупљену документацију о овом злочину у Хашки трибунал, али га нико никада није контактирао. Ваљда зато што за Трибунал Срби не могу бити жртве ратног злочина…
На слици: Бојан из млађих дана.
Унд дие сербисцхен Конзентратионслагер wарен доцх 1000 x сцхлиммер. 30000 унсцхулдиге босниер синд дорт гефолтерт wорден. Алле Медиен ауф дер ганзен Wелт хабен ес гесендет. Дас канн ман ницхт лäугнен. Дие Менсцхен wарен аусгехунгерт, грüн унд блау гесцхлаген.
Омарска ист со еин Беиспиел. Етлицхе вон ден Инсассен синд ин Массенгрäберн геландет.
Дас wирд дие wелт ние вергессен.
Ду бист лустиг мит деинен Лüген.
Дие Хауптсацхе ист дасс ду дие Wархеит кеннст. Халт дие Клаппе!