(Текст написан 2012.)
Зашто? Зашто се то десило? Прво питање које ми је пало на памет…у тренуцима између наркоза када се иста појављивала. Где је био Бог? Ако постоји, где је био? Зашто то није спречио? Чиме сам ја то заслужио? Веровао сам да се добро добрим враћа, увек сам био поштен и спреман да помогнем, зашто онда? Покушавао сам у тренуцима када сам се борио за сваки удисај да пронађем неки знак зашто ме кажњава…
Зашто мене? Зар се бар ја нисам довољно напатио у животу? То сам мислио и кад сам доживео прву саобраћајку када су возачи Хитне помоћи на Москвичу секли кров да би могли да ме изваде из кола. Био сам тешко повређен, али не и незалечиво. Мислио сам да сам тиме испунио бонус. Али, наравно, није било довољно. Кренуо је рат, остао сам без стана из којег никада нисам извукао ствари, рањен сам у Хрватској, затим и у Сарајеву, где су ме после масакра у Добровољачкој тако рањеног тешко малтретирали и изводили на стрељање. Не, није било ни то довољно. По повратку у Србију су ме прогласили ”погинулим или несталим лицем” па сам морао да доказујем да сам жив да бих могао да добијем своје, буквално, крваво зарађене паре које су лежале на рачуну и које су, услед галопирајуће инфлације, за то време скоро пропале. Потуцао сам се и свашта радио у прекомандама да бих прехранио себе и тек формирану породицу. Ни то није било довољно. Онда случај ,,Десетобрзинац”…Па Стојадин…Аскона једном…Други пут…Све на мојој страни, као да имам магнете за будале. Читав живот који памтим сам провео у суђењима покушавајући да остварим права која су ме следовала и надокнадим причињену штету. И остварио сам већину, али после година и година суђења. Зашто онда опет ја? Мислим, ја знам да сам омиљена играчка Врховног Луткара, али зар није могао мало да смалакса? Има још 5-6 милијарди људи, што не оде да се игра са неким другим…
Не, није било довољно. Морао је да пошаље будалетину да ме убије, у буквалном смислу те речи. Жену која је тог дана дивљала по путу (за шта постоје сведоци), која је на правом путу у сред бела дана пошла да обиђе колону на својој страни и да ме, иако је било довољно простора да се мимоиђемо, по свој прилици намерно (за сада другог објашњења нема) удари на ивици канала на мојој страни. Морао је да стави и ону вишњу на шлаг мојих мука.
Слика возила дотичне приликом увиђаја, из које се може видети да је имала ЧИТАВУ ТРАКУ ЗА ПРОЛАЗ (до доласка хитне лежао сам у каналу иза знака).
Једва сам преживео, ни доктори на ВМА не знају да објасне како, ампутирана ми је лева нога скоро до кука, за функције леве руке се још увек борим. Али она најгора борба тек предстоји, а то је борба за мозак. То је борба да останем нормалан, шта год то у овој земљи значило. То је борба против људске глупости, борба против СИСТЕМА! Против система где после пет месеци прегледа на неколико цивилних и војних комисија нико не може да ме прогласи инвалидом. Против система где судски процеси трају дуже од живота (мој после годину дана још увек није ни почео, само су дате изјаве истражном судији). Против система где вас банке рекетирају уз благослов државе (Поштанска штедионица узима 1% од сваке уплате која није пензија, чак и од бедне инвалиднине коју примам као ратни војни инвалид, иако се приликом сваке уплате плаћа међубанкарска провизија. Када сам питао зашто узимају рекет од новца који ми се уплаћује, добио сам одговор да су то стандардни трошкови који узима свака банка. Отворио сам рачун у Чачанској банци, где тих трошкова нема, али још увек не могу да пренесем примања у ту банку, јер услед консолидације цивилног и војног осигурања, које траје задњих 5 година, мој досије од 1.1.2012. још увек није прешао из Београда у Шабац). Против система где Влада доноси уредбу по којој ограничава срамно максималне износе које осигуравајуће куће могу да исплате услед претрпљеног телесног оштећења (мени је ,,Делта Ђенерали” осигурање понудило 1 950 000 динара као крајњи износ нагодбе, ,,јер је то у складу са уредбом”, а само основни модел протезе са електронским коленом кошта око 3 200 000 динара, више о томе можете прочитати овде). Против система где видите колико има ,,инвалида” тек кад одете на паркинг тржног центра…
То је борба која више боли и од саме борбе за живот, и од свакодневних болова које трпим док ми покушавају да сломе контрактуре на прстима, и од падова које сам имао, и од оних које ћу тек имати вежбајући ход са протезом. То је борба за невређање интелекта. То је борба у којој се свако вече молим да имам снаге и не поклекнем једном од основних људских порива, а то је освета. И, уместо да своју животну снагу користим за што бољи опоравак, ја је расипам на ту борбу. Да ли онда назирете одговор на питање ЗАШТО? Одговор је сувише једноставан и очигледан: ЗАТО!
ЗАШТО-ЗАТО!
И ту је крај приче. Нема заслуга, нема великих очекивања, нема великих разочарења, само БОРБА која се зове ЖИВОТ. Стална и непрестана. Зашто се толико мучити, која је сврха? Па кад ми неко од вас донесе ексклузивни уговор са Врховним Луткаром да му је обећан лак живот, онда ћу и одговорити. Наравно да га нико нема, јер никада и никоме није обећано да ће лагодно живети, да ће имати све што пожели без и мало мучења. И што пре то схватите бићете бољи људи. Верујте ми. Иначе бих се ја, по горњим наводима, давно убио и прекратио себи овоземаљске муке. Али тренуци са децом, породицом, пријатељима, другарима из клуба, то су тренуци за које се ваља борити и мучити стално изнова.
Ја ћу се борити и даље и нећу одустати, а то саветујем и вама. Будите поштени и добри једни према другима, јер да би нашли Бога не треба преврнути небо и земљу, треба отићи на једно дуже и мукотрпније путовање-у себе. Пре тачно годину дана, 27.3.2011., између 17. и 18.00 часова, од стране далеко јачег непријатеља извршена је ничим изазвана агресија на моје младо и згодно тело, као и на мој мотоцикл. Сезона вожње мотоцикала је већ почела. Надам се да ћу бити последњи мотоциклиста који је овако прошао, а да би се то и остварило молим колеге да увек у глави имају ову слику…
