Зове ме млађа ћерка док сам био у бањи и пита “Тата, могу ли да позовем друштво у твој стан?“ Кажем јој да може уз пар сигурносних инструкција. Након пар дана зове и каже “Како имаш добре касете, одушевили смо се, то је баш оно што волимо да слушамо.“ Рече још да не продајем “Јамаха“ линију већ да ће она скупити паре да је откупи. Којем оцу не би било драго што му кћерка слуша светске хитове из његове младости?
Прича о рокенролу у мом животу је дуга и оставићу је за касније, али рецимо да је почела негде у шестом разреду. У петом смо почели да учимо енглески, а у шестом је нас неколико већ писало речи песама Битлса, Иглса и Дорса по свескама. У кући смо имали радио, популарни лампаш “Симфонија“ ЕИ Ниш, али су мајка и отац већином слушали Радио Шабац на ком су у то време најчешће свирали народне песме због чувених “Жеља, честитки и поздрава“. Себи сам набавио мали транзистор, пијачни пластиканер квадратног облика који је имао звучник преко читаве површине и два округла дугмета, из којег сам са звучника извукао две бакарне жице и извео екстерни звучник који сам ставио у загрејаном иглом пробушену кутијицу од “Павловић масти“ и окачио на шипку која је ишла испод плафона читавом дужином куће (кућа је почела да пуца па је стезана). Тако сам лежећи на кревету слушао звук из два звучника симулирајући стерео.
Слушао сам легендарни Туп-туп који је водио још легендарнији Милован Илић-Минимакс (од када сам и почео да причам прве вицеве) и, наравно, “Двестадвојку“. Пошто се тих неких година у комшилук доселио Слободан-Бобан Павловић (сада ради у Пошти) који је без лажне скромности био геније, јер је све што би видео у часопису “Сам свој мајстор“ умео и да направи, почео сам да му помажем око израде појачала која је он правио. Ишао је на ЕТФ али мислим да га је у трећој години напустио, Еј рођаци, замислите човек прави комплет појачало са свим потенциометрима, вуферима, лед-диодама и оклопом од алуминијумског лима на који смо лепили самолепљиве тапете у боји како би добили неки дизајн. Лепо их је и наплаћивао, али су музичари који су то куповали били презадовољни. Код њега сам први пут чуо праве велике звучнике јачине неколико стотина Вати како свирају и то треперење тела уз “Балроом блитз“ од Сwеет одмах ме је заразило. Он ми је био изговор за први касетофон који сам купио у “Радио центру“ у тадашњој улици Маршала Тита. Браон пластиканер, немачке производње, не могу да се сетим назива. Када је ћале питао одакле ми касеташ ја сам рекао да смо то Бобан и ја склопили од неких неисправних. Узео је шрафцигер и растурио касеташ, видевши да су гарантне пломбе на плочи још читаве. “ОВО ви склопили? Ако сте ОВО ви склопили ја ћу да га поједем!!!“ Прва касета је била нека “Грејтест хитс Вол.?“ које су тада биле врло популарне и представљале су компилацију најпознатијих хитова поп и диско музике. Песма која ми је са те касете остала урезана у сећање је била “Амиго Цхарлие Броwн“ коју је певао неки косијанер у шљокичастом трикоу. Убрзо су стигли Битлси, Стонси, Пинк Флојд, Дугмићи, Чорба, али је са једним касетофоном било скоро неизводљиво правити журку пошто се доста времена губило да се нађе песма.
Касније сам узео и грамофон, али због провале са касетофоном нисам смео да узмем неки скупљи који је имао “руку“ за више плоча, већ сам узео жуто-црни пластични Елак (“РИЗ“) који је имао звучнике од целих 1,5 W.
И њега сам рекао да смо склопили Бобан и ја, па је ћале овај пут отишао да провери, да би се вратио запањен шта је све Бобан могао да ради, тако да је та лаж, за разлику од прошле, прошла (иначе је Бобан имао своју фотолабораторију где је израђивао слике, направио је комплетан глисер са коритом и управљањем на волан, сам је поправљао и фарбао своју чувену “Четворку“, правио је и лајт-шоуе по наруџби… Плоче су се куповале у старој робној кући “Нама“ (сада кинеска робна кућа) и у већ поменутом “Радио центру“ (сада неки кафић), али, пошто смо топ листе пратили и на радију и преко страних часописа “Поп Роцкy“ и “Браво“, те домаћег “Џубокса“, желели смо да што пре дођемо до најновијих хитова што је захтевало и ангажовање са стране. Сви су имали неке тетке и ујаке у иностарнству које би им слале нове плоче, а ја сам морао да чекам док то не стигне код нас, јер су новитети код моје тетке на Мишару стизали много касније него код мене. Само сам једном приликом када је изашао велики диско-хит ,,Борн то бе аливе“ који је певао Патрик Хернандез рекао да ми је плочу донела тетка из Холандије, чисто да се разликујем од осталих који су их имали у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Три те сингл-плоче сам купио у старој робној, од пет колико је укупно дошло, тако да их убрзо није било у продаји, па је та прича прошла иако је на плочи писало “Југотон“ (ако се добро сећам издавача). Наравно да сам од та три примерка једва успео да сачувам један, јер су ми на првој игранци украли плочу и оставили омот, као и на некој од следећих. Углавном се колекција плоча полако повећавала пошто је за игранке требало имати и диско, и рок, и поп, и хеви-метал, а Бога ми и понеку народну, зависно где се игранка правила. Плејлисту бисмо правили тако што смо песме писали на папир по категоријама, а онда плоче ређали тим редоследом и онда пажљиво спуштали иглу на одређену песму са листе. Ко је имао дупли дек (касеташ) снимао је песме по тим плејлистама на касете и много лакше одрађивао журају или игранку.
Тако је то било тада, али ми се чини да су све те муке око набавке и касније ношења плоча и касета биле слатке, због чега је све то имало неку своју душу, за разлику од данашњице када најновије хитове чујете кликом на компјутеру, а сви сандуци са плочама и касетама стану у мали џеп фармерки на УСБ меморију. Можда је управо та разлика између шуштања аналогног и хладноће дигиталног звука оно због чега се “винил“ поново враћа у моду. Тада је читава генерација у граду слушала рокенрол на игранкама, у чувеној “Рупи“ Дома омладине и по кафићима, а народњаци, они прави, слушали су се по кафанама и испод шатри на свадбама и испраћајима, док сада шаргије турбо-фолка одзвањају градом, а места где се слуша рокенрол можете на прсте набројати. Након треће године средње школе отишао сам на Војну академију тако да је позамашна колекција плоча и касета остала кући, осим пар касета које сам понео у Загреб. Када ми је ћале пред завршетак Војне академије купио “Москвича“ (А који је то ауто бољи од Москвича?) негде сам купио нови “Санyо“ радио-касетофон за кола и Бобан ми га је и инсталирао, као и пар звучника иза задњег седишта. Тада су се моји другари Зоран Јанковић-Кепа и Аца ,,Мјузикбокс“ Јевтић увелико бавили снимањем музике за паре и ја сам их једном приликом замолио да ми сниме најбољу касету сентиша за коју смо плоче скупљали претходних пар година (нисмо имали све плоче, али се не сећам које смо чекали).
Тај избор је могао бити и бољи, али ја сам да не бих и даље трагали за неким песмама написао тај списак, а неко од њих двојице је да би попунио касету од 90 минута додао пар песама од којих је једна тада тек изашла ,,Стоп“ коју пева Сем Браун (која је одлична песма, али ми се некако није уклапала у остале “олдисе“). Не могу тачно да се сетим али мислим да је та касета најзад снимљена крајем 1987. или почетком 1988.године, када сам био завршна година Академије. Омот сам урадио од хамера својеручно и једноставно јој дао назив “Слоw мотион Но.1“. Међутим, у тих неколико месеци колико се слушала на Академији, бар двадесетак пута је преснимавана, чак су је и Ирачани који су били са нама у класи преснимавали. Да сам знао да ће бити тако популарна требао сам их снимити педеетак па продавати, као што сам Ирачанима продавао Гибине касете (о томе неки други пут). Надам се да се види списак песама са унутрашње стране омота на сл.1, а спољна страна омота је на сл.2.
На јесен те 1988.године ишао сам у Словенију на неки гарантни сервис Москвича (купљен је у Љубљани) и седео сам у једном кафићу док се то обави. Чекајући тако опуштао сам се уз музику која се чула са разгласа, размишљајући како имам снимљену ту песму…И следећу. И ону после те. Када је конобар окренуо касету мало боље сам обратио пажњу и остао запањен: Џејн Биркин и Серж Гинсберг су уздисали у екстази никада разјашњене мистерије да ли су ставрно водили љубав док су рецитовали “Ж ‘тем’‘,“Емерсон, Лејк и Палмер“ са вечном песмом ,,С’е ла ви“, Џое Дасин са једном од најлепших песама за плес ,,Индијанско лето“…Када је почела и ,,Кева од Силвију“ (пиротски превод) позвао сам конобара и питао га одакле му та касета, на шта је одговорио да је добио од неког пријатеља. Знао сам да није постојала оригинална касета са тим редоследом, због чега ме је још више интересовало како је до ње дошао. Рекао сам да ми се свиђа и да бих волео да је имам, а он је позвао тог другара који се бавио снимањем музике од којег је касету добио и питао га да ли има још снимљених. Овај је дошао после неког времена и донео касету коју сам ја загледао и видео да је списак песама идентичан, само је био лепше одштампан. Питао сам њега одакле њему касета са тим редоследом песама јер сам ту касету ја “паковао“, што ако крене до кола могу и да му докажем, човек рече да ју је добио од другара који држи диско у Загребу. Еј рођаци…Ко зна колико примерака је већ било преснимљено широм некадашње СФРЈ. У мају 1989. сам тешко настрадао са Москвичем, где ми је пијана будала са супротне стране прешла 1,2м на моју страну и са Форд Таунусом утерала мотор у кабину.
Том приликом је страдао и радио-кастеофон у којем је била, погађате, ова касета. Када сам после неколико месеци опоравка дошао да видим тотално полупан ауто покушао сам да извадим касету, али нисам успео. Одшрафио сам радио касније и отворио, делови унутра су били изломљени, а касета умотана. Некако сам је одмотао али сам је и прекинуо, па сам морао да је пажљиво залепим “ОХО“ лепком, да би се поновно намотавање вршило оловком (то је та тајна веза оловке и касете). Однео сам је код Кепе и наснимио још три комада. Та лепљена је била у свим колима које сам касније имао, а од остале три једна је поклоњена девојци са којом сам се забављао, друга је украдена на некој журци (по обичају), а трећа је остала у стану у Славонској Пожеги заједно са преко 500 плоча и касета које нисам извукао током рата, од којих је само ,,сентиша“ било 19 касета (поређаних од броја 1-19, које је снимио ,,ди-џеј“ Радио Кутине). Пуштана је на свим журкама које сам организовао и на којима сам био, и вероватно су се многе љубави родиле током стискаваца уз ову касету. Када сам касније ишао на море још на неколико места сам чуо своју касету која је изгледа била већи хит него што смо Кепа, Аца и ја могли и да замислимо. Зато, ако чујете некада овај редослед песама, поготово прве три песме са Б стране за редом, знајте да је то писац ових редова давно наменио. Једини и оригинални сачувани примерак касете “Слоw мотион Но.1“, на ком ће пажљиви слушалац чути тај лепљени део, налази се још увек код мене и увек је пустим када организујем романтично вече са извесним исходом, за шта је још увек ,,број 1“.