Пошао сам у златару да узмем нешто једном скоро рођеном куроњи за крштење. Златара лепа, у центру града, кажу да ју је бивши полицајац поштено отворио. Док је био на распореду у Пећи.
– Добар дан.
– Добар дан.
– Желео бих неки златник са грбом за крштење једног дечака.
– До колико?
– До колико чега?
– Пара.
– Рецимо до 5000 динара. Обе продавачице праснуше у притајен смех.
– Господине, најјефтинији златник је око 15000 динара.
“Тујке јадана бламаге“, што би рекла браћа из Малу. Откад ја то нисам био у златари?
– Добро онда, дајте да погледам крстиће.
– Ево изволите.
– Колико су ови празни?
– Око 4000 динара.
– А ови са Гимнастичарем?
Гледала је бело у крстић који сам држао.
– 6600.
– Значи Гимнастичар 2600? Ау, ала је пао на ниске гране…Дајте тај празан.
Пакује у кутијицу. Вадим картицу да платим.
– Извините, немамо читач за картице.
– Може ли чеком да се плати?
Млађа продавачица гледа у старију. Старија невољно пристаје.
– А може ли чек да иде у јуну? По погледу сам наслутио да би било боље да сам им лупио шамар.
– Када?
– Може десетог?
– Не може, може петог.
– Дообро, нисмо дошли да се вређамо.
-Дајте ми личну карту.
После провере свега на личној карти од броја до боје очију, враћа ми документа и даје кесицу са привеском.
– Хвала, веома сте љубазни.
Погледи су ми пекли леђа на изласку.
Гимнастичаре, брате, извини…
